Antalija i okolina (3. deo)

 

PERGE & SIDE

 

   Jedan dan smo napravili izlet do lokaliteta Perge, koji se nalazi nekih petnaestak kilometara istočno od Antalije. Prema tradiciji i njega su, kao i Aspendos, osnovali grčki junaci Mops i Kalhant posle Trojanskog rata. Godine 540. Perge su, kao uostalom i sve druge gradove Pamfilije, zauzeli Persijanci. Aleksandar Veliki ga je osvojio 334. godine pne. Nakon njegove smrti i podele carstva pripao je Seleukidima. Zatim su ga preuzeli Atalidi, koji su 133. godine pne svoju državu zaveštali Rimu. Pominje se u Novom zavetu, kada ga je posetio apostol Pavle. Tamo piše da je Pavle u Perge došao sa Kipra, što možda ukazuje da se grad u to vreme nalazio na obali mora, odnosno na plovnoj reci i da se do njega moglo stići brodom. Danas je lokalitet udaljen 12 kilometara od mora.

Perge.

   Perge je većim delom opasan bedemima, čiji su neki delovi iz helenističkog doba. Dve glavne ulice, kardo i dekumanus, razdvajaju grad na četiri dela. Ulica koja se prostire u pravcu sever – jug završava se raskošnim, ukrašenim nimfeumom (recimo česma, fontana). Duž ove ulice, koja vodi do pomenutog nimfeuma, pruža se relativno uski bazen, tj. kanal sa vodom. Tako nešto sam tada prvi put video. Posle mnogo godina, nakon što sam obišao bukvalno par stotina rimskih lokaliteta po Evropi, Bliskom istoku i Severnoj Africi, na takve uske bazene slične ovom u Pergeu, nabasao sam samo još u Afrodizijasu i Laodikeji. Doduše, oba su nešto šira od ovoga, ali to je u principu to. Neobično! Očito je gradnja tih bazena bila popularna samo u ovom delu Rimskog carstva. Možda razlog za to leži i u ovdašnjoj klimi. Ovaj deo Turske važi za regiju sa prilično visokim temperaturama, koje prati i velika vlažnost, tako da ti bazeni nisu bili na odmet.

Perge, nimfeum.

Perge, nimfeum i dugački uski bazen.

   Na lokalitetu još može da se vidi lepo očuvana agora, par bazilika, terme, palestra. Treba spomenuti i dvorište potkovičaste osnove, čiju je unutrašnjost sredinom 2. veka bogato dekorisala Plancija Magna, ćerka guvernera Bitinije i Artemidina sveštenica. Zidove tog dvorišta ona je obložila mermerom, a po nišama su postavljene brojne statue. Inače, dobar deo skulptura, kojima je krcat muzej u Antaliji potiče sa ovog arheološkog nalazišta.

Perge.

   Van gradskih zidina nalaze se teatar i stadion. U teatar, na žalost, nije moglo da se uđe zbog nekakvih radova. Što se tiče stadiona, izgleda da nikada nije bio restauriran i sav je zarastao u šiblje, ali i takav zapušten me je oduševio. Jedan od boljih koji sam video. Dimenzija je 34 x 334 metara i mogao je da primi oko 12.000 gledalaca. Sa njegove spoljne strane raspoređeno je 70 zasvođenih prostorija – radnji, po 30 na dužim stranama i 10 na užem severnom kraju stadiona. Negde sredinom 3. veka na severnom delu gledališta dodata je zaštitna ograda da bi mogle da se održavaju i gladijatorske predstave. I na kraju da zaključim, Perge je odličan i zanimljiv lokalitet.

Perge, teatar.

Perge, stadion.

Perge, radnje sa spoljne strane stadiona.

   Jedan dan smo otišli i do mesta Side, udaljenog sedamdesetak kilometara istočno od Antalije. Tamo smo se uputili, jer je u pitanju gradić bogat antičkim spomenicima. Prema Strabonu i Arijanu Side su osnovali eolski kolonisti iz Kime, negde u 7. veku pne. Arijan je zapisao da ti kolonisti nisu razumeli jezik koji je tamo korišćen, kao i da su doseljenici ubrzo prešli na taj jezik i da su posle nekog vremena zaboravili grčki. U 19. veku prvi put su pronađeni novčići sa natpisima na tom nepoznatom sidetskom pismu, a 1914. godine pojavio se kameni oltar sa dvojezičnim tekstom, sidetskim i grčkim. Kod istočne gradske kapije je 1964. godine iskopan veliki kameni blok sa dva duga natpisa na tom izumrlom anadolskom jeziku. Godine 1972. pronađen je još jedan kamen sa tekstom na sidetskom.

Side.

   Tokom persijske vladavine Side je i dalje kovao svoj novac, što ukazuje da je ipak zadržao kakvu takvu autonomiju. Aleksandar Veliki ga je 333. godine pne zauzeo bez borbe. Nakon njegove smrti i podele carstva pripao je Ptolomejima, ali su ga u 2. veku pne zauzeli Seleukidi. Godine 190. pne odigrala se čuvena pomorska bitka kod Sidea, u kojoj se flota Rodosa, potpomognuta Rimom i Pergamonom, sukobila sa mornaricom Antioha III, kojom je komandovao izbegli kartaginski vojskovođa Hanibal. I pored slavnog Hanibala Seleukidi su poraženi. Ubrzo nakon ovog poraza Seleukidsko carstvo je krenulo da rapidno propada. Mirom u Apameji 188. godine pne Antioh III je pristao da napusti Evropu i da posede u Aziji severno od Taurusa ustupi Pergamonu. Međutim, i bez pomoći Seleukida Side je uspeo da zaustavi širenje Pergamonskog kraljevstva. Atalidi su stigli samo do Pergea, dok je istočni deo Pamfilije ostao nezavisan.

   Side je nastavio da se razvija i ekonomski, i kulturno, i intelektualno, i to i te kako uspešno. Najbolja ilustracija za to je podatak da je mladi seleukidski vladar Antioh VII 138. godine pne poslat u Side na školovanje. Čak je svoj nadimak Antioh VII Sidski stekao zbog boravka u ovom gradu.

   Svoj vrhunac Side doseže u 1. veku pne, kada su u njemu čuveni kilikijski pirati uspostavili bazu i centar trgovine robljem. Stanovnici Sidea su tolerisali pirate zbog ekonomskih benefita, ali su zato stekli lošu reputaciju. Poznati retor Stratonik je na pitanje koji su ljudi najgori i najpodmukliji u Pamfiliji odgovorio “ U Pamfiliji su najgori ovi iz Faselisa, a ljudi iz Sidea su najgori na celom svetu”.

   Pirate je pobedio Pompej 67. godine pne i Side se našao pod rimskom vlašću. Grad je nastavio svoj razvoj i u okviru rimske države. U 2. veku stekao je status metropole i u njemu se nalazilo sedište guvernera. Zbog svog dobrog položaja i velike luke cvetala je trgovina i to posebno sa Egiptom. I tada je Side bio jedan od većih centara trgovine robljem. Posedovao je ogromnu trgovačku flotu, a kažu da su se mnoge posade sa tih brodova osim trgovinom bavile i piratstvom, kada bi im se ukazala prilika.

Side.

   Ostaci drevnog Sidea nalaze se na jednom malom poluostrvu dužine otprilike kilometar i širine oko 400 metara. To poluostrvo je i danas naseljeno, a uz to leti i krcato turistima. Meni se dopalo ovo mesto u kome su ostaci antičkih zdanja pomešani sa tradicionalnim osmanskim kućama i novim modernim objektima. Ovde kafe, onde rimski stub, zatim mini hotel, pa antički zid na kome su  poređani raznorazni suveniri, a pored njega lokal u kome cvrči doner. Malo dalje su ostaci rimskih termi prekriveni šarenim ćilimima, koje razgolićenim turistima hvali lukavi trgovac.

   Što se tiče same arheologije ima svašta da se vidi: gradski bedemi i kapije, nimfeum, Vespazijanova fontana, raskošni ostaci biblioteke itd. Najmonumentalnija građevina je teatar, najveći u Pamfiliji, kapaciteta 16 – 17.000 gledalaca. Tribina je podeljena dijazomom širine 3,3 metra. Donji deo ima 29 redova sedišta, a od gornjih 29 sačuvano je 22 reda. U nekadašnjim, dobro očuvanim, termama smešten je muzej sa nekoliko sjajnih antičkih skulptura.

 Na samom kraju poluostrva, tik do mora, nalazi se Apolonov hram iz druge polovine 2. veka. To je peripteros sa korintskim stubovima. Na kraćim stranama je imao po 6, a na dužim po 11 stubova. Napravljen je od belog mermera.

Side, Apolonov hram.

   To bi bilo to što sam video u okolini Antalije. Da rezimiram, dakle: Aspendos, Perge i Side. Planirao sam mnogo više, ali susret sa Poljakinjom je promenio moje planove. Šta da kažem, spisak kulturnoistorijskih znamenitosti koje sam obišao u ovom delu Turske nije baš impresivan, ali zato nije manjkalo romanse.

   Polako se naš boravak u Turskoj bližio kraju. Iz Antalije smo autobusom otišli u Istanbul. Tamo smo proveli još jedan dan i došlo je vreme za rastanak. Ona je otišla na aerodrom, odakle je letela za Poljsku, a ja na Bujuk otogar, gde sam se ukrcao na bus za Sofiju. Od tada se više nismo videli. Po dolasku kući dopisivali smo se neko vreme. Planirali smo da se vidimo i da zajedno negde putujemo. Postepeno je to naše dopisivanje postajalo sve ređe i ređe, da bi posle par godina potpuno prestalo.

  

Antalija i okolina (2. deo)

 

ASPENDOS

 

   Sutradan sam se uputio ka Aspendosu, arheološkom lokalitetu udaljenom nekih četrdesetak kilometara istočno od Antalije. Po legendi osnovali su ga Grci iz Argosa, pod vođstvom Mopsa, koji su u Pamfiliju došli nakon Trojanskog rata. Inače, Aspendos je jedan od prvih gradova u ovoj regiji koji je kovao novac sa svojim imenom na njemu. Jedno vreme nalazio se pod vlašću Likije. Godine 546. pne osvojili su ga Persijanci. Nakon bitke na Eurimedonu 469. ili 467. pne, kada je atinski vojskovođa Kimon do nogu potukao Kserksovu armiju, pristupio je Deloskom savezu, ali su ga Persijanci ponovo zauzeli 411. godine pne. Aleksandar Veliki ga je 333. godine pne poštedeo, pošto se njegovo stanovništvo obavezalo da plaća porez u iznosu koji su ranije davali Persijancima. Na kraju su Aspendos zauzeli Rimljani. Svoj najveći procvat ovaj grad je doživeo tokom 2. i 3. veka.

Aspendos.

   Danas od drevnog Aspendosa mogu da se vide ostaci velike bazilike (dimenzija 27 x 105 metara), agore, nimfeuma, odeona. Lepo, zanimljivo, nema tu zbora, ali sve to se nalazi debelo u senci ovdašnjeg teatra, najbolje sačuvanog rimskog pozorišta na celom svetu. Izgrađen je 155. godine i mogao je da primi između 7.000 i 10.000 gledalaca. Ima 41 red sedišta, koje negde na sredini deli dijazoma (prolaz – staza). Fenomenalno! Potpuno kompletna građevina, kao da je juče napravljena! Sve je sačuvano i scena, i tribine, i fasada. Doduše, ovaj teatar su i malo “doterali” Seldzuci, koji su ga koristili kao palatu. Jednom rečju neverovatno zdanje!

   Posle pozorišta najzanimljiviji mi je bio akvadukt. Dugačak je 19 kilometara, a poznat je  po nekakvom sifonu, pomoću koga je povećavan pritisak vode, što je omogućavalo da se premosti močvarna dolina između brda i grada. Nemam pojma, ne razumem se u mehaniku fluida, ali akvadukt odlično izgleda.

   Akvadukt je malo udaljen od teatra i do njega je imalo da se ide nekim prašnjavim  putem kroz njive. U povratku sam nabasao na jednu devojku, strankinju, takođe solo putnicu, koju su spopali neki lokalni obesni tinejdzeri. Bilo je očito da je u problemu, te sam se umešao i razjurio te napaljene klince. Ispostavilo se da je devojka iz Poljske. Bila se baš uplašila i nije joj padalo na pamet da se odvoji od mene, a pošto sam ja rešio da vidim most na Eurimedonu, do koga ima nekih 3 – 4 kilometara i ona je krenula sa mnom. Radi se o seldzučkoj ćupriji, koja je izgrađena na ostacima rimskog mosta. Graditelj je bio, ko drugi nego, sultan Kejkubad. Po sto puta se ponavljam, ali stvarno je neverovatno šta je sve taj čovek napravio po Anadoliji. Ubrzo se Poljakinja malo smirila, tako da je taj naš “treking” prošao u prijatnom razgovoru.

   Usledio je povratak u Antaliju, gde smo otišli na večeru, jer je ona insistirala da časti svoga spasioca, što sam ja, naravno, rado prihvatio. Posle fine večere otišli smo svako u svoj hotel, s tim što smo se dogovorili da se sutra nađemo na jednoj plaži.

   Sutradan smo se našli na toj plaži i ceo dan se kupali, sunčali, družili. Uveče smo otišli u šetnju po Antaliji, pa na klopu. Složili smo se da je glupo što oboje spavamo u skupim jednokrevetnim sobama i da bi bilo pametno da napustim svoj hotel i da u njenom hotelu uzmemo jednu dvokrevetnu sobu. Tada smo bili mladi, a mladi po pravilu kubure sa novcem. Oboje smo znali da nije lova razlog što uzimamo zajedničku sobu, ali smo se držali te priče. Tako sam ja ujutru napustio svoj smeštaj i otišao u njen hotel. Ona je trebala da svoju sobu sa bračnim krevetom zameni za drugu sa dva odvojena kreveta, ali se ispostavilo da takvih više nemaju. Onda je predložila da se smestim u njenu sobi, pošto je taj bračni krevet dovoljno velik. Šta da se radi, morao sam da prihvatim.

Antalija i okolina (1. deo)

 

ANTALIJA

 

   Prebrojavao sam nedavno koliko sam puta bio u Turskoj i shvatio da sam je posetio 27 puta. Ta cifra jasno pokazuje da je za mene Turska ubedljivo najzanimljivija država na svetu. Prvi put beše to davne 2001. godine, kada sam, kao i svi Srbi u to vreme, letovao u Kušadasiju. Naredne godine sam letovao u Marmarisu, a posle i u Ajvaliku. Eto, priznajem i ja sam u to vreme putovao preko turističkih agencija, od kojih danas bežim kao đavo od krsta. Iako se radilo o turističkim aranžmanima uspeo sam da, što putem organizovanih izleta, što u solo režiji, obiđem dosta arheoloških lokaliteta, kao što su, recimo: Efes, Prijena, Milet, Didima, Hijerapolis, Pergamon, Halikarnas (Bodrum), Knidos. Ubrzo sam shvatio da mi turističke agencije ni za šta nisu potrebne, te sam se odlučio za prvo samostalno putovanje po Turskoj. Plan mi je bio da obiđem Istanbul, a da onda odem do Antalije i da na moru provedem još otprilike nedelju dana.

   U to vreme nije baš bilo jeftinih letova, već se do Carigrada najbolje, tj. da budem iskren, najjeftinije, stizalo kombinacijom voza i autobusa. Prvo vozom do Sofije, a onda busom do Istanbula. Karta se kupovala do Dimitrovgrada, pošto je karta za putovanje do ovog grada na granici sa Bugarskom bila znatno jeftinija nego direktna do Sofije. Kada voz pređe granicu i kada dođe bugarski kondukter daš mu neku siću za to malo vožnje do Sofije. To je bila uigrana šema i nikada nije bilo problema. Sa sofijske železničke stanice odeš do autobuske, koja je odmah pored i pređeš u bus za Istanbul. U to vreme oduševljavao sam se turskim autobusima, jer su novi, moderni, čisti, što imaju stjuarte koji služe besplatnu kafu, keksove, vodu. U stvari, glavni hit za mene bili su mali ekrani u naslonima sedišta, na kojima si mogao da gledaš kojekakve filmove. Vau, kakva tehnika!

U vozu za Istanbul.

   U Istanbulu sam ostao 4 – 5 dana. Taj boravak u gradu na Bosforu spada u same početke mog upoznavanja sa ovim neverovatnim mestom, te sam obišao najveće i najvažnije znamenitosti kao što su: Aja Sofija, Topkapi palata, Jerebatan cisterna, Muzej mozaika, Arheološki muzej, Kapali čaršija, Misirski bazar, Valensov akvadukt, crkva Hora, Porfirogenitova palata, Galata kula  itd. To su toliko poznata zdanja, o kojima je mnogo toga napisano, tako da mi je glupo da o tome sada i ja nešto palamudim.

Istanbul.

   Iz  Istanbula sam se autobusom odvezao do Antalije. To je ogromni grad sa skoro 2 miliona stanovnika. U prošlosti se zvao Ataleja, po pergamonskom kralju Atalu II, koji je negde oko 150. godine pne osnovao ovo mesto. Zapravo, on je u jednoj prirodnoj luci izgradio bazu za svoju flotu. Kada je poslednji pergamonski vladar Atal III zaveštao svoju kraljevinu Rimu 133. godine pne Ataleja se našla unutar rimske države i praktično od tada počinje njen pravi napredak. Grad nastavlja da se razvija i tokom vizantijskog perioda. Za vreme Jovana II Komnina, 1118. godine Ataleja se našla opkoljena raznim turskim beglucima i do nje se moglo samo morem. Nakon latinske okupacije Carigrada 1204. godine Seldzuci su zauzeli Antaliju. Vizantinci su je uz pomoć Lusinjana sa Kipra povratili, ali su je Seldzuci 1216. godine po drugi put osvojili.

Antalija.

   U 14. veku Antalija postaje deo Osmanskog carstva. Čuveni putnik Ibn Batut, koji je posetio ovo mesto negde između 1335. i 1340. godine, piše sve najbolje o Antaliji u kojoj žive, svako u svojoj četvrti: muslimani, Grci, katolici i Jevreji. U 17. veku drugi poznati putopisac Evlija Čelebija zapisao je da Antalija ima oko 3000 kuća i da u njoj osim Turaka živi i dosta Grka. Ti Grci će napustiti svoje domove tokom tzv. “tursko – grčke razmene stanovništva”. Inače, na Antaliju su se ložili i Italijani, i to ne samo ložili već su se i sa Grcima gložili oko nje. Čak su je i držali tri godine (od 1919. do 1922. god.).

Antalija.

   Kao što rekoh, Antalija je danas veliki, moderni grad, koji Turci zovu “prestonicom turizma”. Poznata je i po dobroj klimi, sa preko 300 sunčanih dana godišnje. Planine Taurusa predstavljaju barijeru severnim vetrovima i sneg skoro da nikada ne pada. Zbog toga je zimi izuzetno popularna kod evropskih fudbalskih klubova, koji masovno ovde dolaze na zimske pripreme. Veći deo ovog mesta zauzimaju visoki soliteri, hotelski kompleksi, široke avenije sa palmama, ali postoji i stari deo tzv. Kaleiči. Grad se pruža duž jedne strme litice iznad mora.

Antalija.

   Ja sam obilazak započeo tako što sam se uputio prvo ka Kaleičiju. U taj stari deo grada ušao sam negde kod Hidirlik kule. Radi se o cilindričnoj građevini na masivnom četvrtastom postamentu. Izgrađena je u 2. veku i nije najjasnija njena namena, tačnije da li je služila kao odbrambena kula, kao svetionik ili je to, u stvari, mauzolej, tj. raskošna grobnica.

Hidirlik kula.

   Pomenuti stari deo grada smešten je unutar nekadašnjih bedema. To što je danas vidljivo od zidina uglavnom su izgradili Seldzuci i Osmanlije, mada ima delova koji su još iz helenističkih vremena. Bez nekog plana bazao sam Kaleičijem i razgledao tradicionalne kuće sa doksatima. U jednoj od njih nalazila se nekakva etnološka postavka, koju sam na brzaka obišao i nastavio svoju šetnju.

Kaleiči.

   Posle nekog vremena izbio sam na Hadrijanovu kapiju, tj. rimski trijumfalni luk. U pitanju je relativno mali slavoluk sa tri prolaza, visine svega 8 metara. Podignut je u čast Hadrijanove posete ovom gradu 130. godine. Inače, ovaj imperator je bio veliki putnik. Koliko se sećam, on je jedini car koji je obišao sve rimske provincije. Obično je nakon tih svojih putovanja kovao prigodan novac, kojim je obeležavao te svoje posete provincijama.

Hadrijanov slavoluk.

   Simbol Antalije je Jivli minaret dzamija, odnosno dzamija sa ižljebljenim minaretom. Zovu je još i Aladinova dzamija, jer ju je podigao seldzučki sultan Aladin Kejkubad. On je bio jedan od najvećih seldzučkih sultana, poznat po enormnom broju raznoraznih građevina koje su izgrađene tokom njegove vladavine. U ovom konkretnom slučaju on je prepravio vizantijsku crkvu iz 7. veka i dodao joj 38 metara visoki ižljebljeni minaret. Ta stara crkva – dzamija stradala je u 14. veku i na njenim temeljima podignuta je sadašnja 1373. godine.

Jivli minaret dzamija.

   Antalija je prepuna raznih islamskih zdanja od  kojih treba spomenuti Karataj medresu iz 1250. godine, sa dva ivana i pravougaonim dvorištem, zatim Balibej dzamiju iz 1485. godine, Murat Pašinu dzamiju iz 16. veka, kao i dervišku tekiju. Od mladjih gradjevina izdvojio bih sahat kulu iz 1901. godine, koju je podigao sultan Abdulhamid II povodom dvadesetpetogodišnjice svoje vladavine. Ovaj sultan je bio jedan od najvećih osmanlijskih zlikovaca i može se reći da je on prvi krenuo sa masovnom likvidacijom Jermena. Inače, bio je vešt zanatlija i pravio je vrhunski umetnički nameštaj. Obožavao je operu, prevodio na turski čuvene svetske operske librete, a i sam je komponovao. Bavio se slikarstvom i rvanjem. Osim toga ložio se na Šerlok Holmsa i odlikovao je ser Artur Konan Dojla. Imao je trip da po svim gradovima Osmanskog carstva izgradi kule sa satovima i u tome je bio i te kako uspešan. Ja sam do sada, bogami, video popriličan broj tih njegovih sahat kula.

Sahat kula i Murat Pašina dzamija.

   U Antaliji postoji i odličan arheološki muzej, jedan od boljih u Turskoj. Zauzima prostor od 30.000 m², a artefakti su raspoređeni u 14 glavnih sala. Najveći utisak na mene je ostavila prilično brojna kolekcija antičkih skulptura.

Kolima do Antiohije 2022. (9. deo video)

 

Kolima do Antiohije 2022. (8. deo video)

 

Kolima do Antiohije 2022. (7. deo video)

 

Kolima do Antiohije 2022. (6. deo video)

 

Kolima do Antiohije 2022. (5. deo video)

 

Kolima do Antiohije 2022. (4. deo video)

 

Kolima do Antiohije 2022. (3.deo video)

 

Kolima do Antiohije 2022. (2. deo video)

 

Kolima do Antiohije 2022. (1. deo video)

 

Kolima do Antiohije 2022. (14. deo)

 

FOČA

 

   Iz Pamukala smo se uputili u Foču i posle otprilike 4 sata vožnje stigli u ovo mesto. U stvari, na kratko smo zastali nekih 8 km pre Foče, da bismo videli “Pers mezari aniti”. Ovo bi sa turskog moglo da se prevede kao persijska grobnica. Radi se o grobnici isklesanoj od jednog komada stene, koja se datuje između 546. i 480. pne, u doba persijske vladavine. Iako je krajnje neobičan spomenik u pitanju, nismo se kod njega dugo zadržali.

Persijska grobnica.

   Foča je nekadašnja slavna Fokeja, jedan od najstarijih grčkih gradova Jonije. Stanovnici ovoga drevnog grada važili su za vrhunske pomorce, koji su osnovali veliki broj kolonija širom Mediterana. Tokom srednjeg veka Fokeja se nalazila pod vlašću Vizantinaca sve do 1275. godine, kada su je prepustili Đenovljanima. Grci su bili većina u ovome gradu sve do tzv. Fokejskog masakra 1914. godine, kada su turske neregularne snage, ali po prećutnom odobrenju turske države, izvršile napad na Fokeju. Spasilo se svega nekoliko stotina Grka i to uz pomoć mojih kolega, francuskih arheologa, koji su imali arheološku misiju u ovom gradu. Ti Francuzi su ostavili istorijski vredna svedočenja o tom masakru, a nešto od tih dešavanja su i zabeležili fotografijama. Turske vlasti su poslale regularne jedinice iz Izmira, da kao zavedu red, ali su se i one pridružile progonu i pljački Grka. Grad je bio izuzetno bogat, te se u svim izveštajima pominje ogroman plen do koga su došli napadači. Cela ta antigrčka akcija bila je izuzetno surova i navodno su po turskim kasapnicama bili izloženi raskomadani delovi žrtava sa natpisima “hrišćansko meso”.

Foča.

   Danas je Foča izuzetno simpatično turističko mesto od nekih dvadesetak hiljada stanovnika. Od antičke Fokeje nije ostalo ništa. Zato je opstala, ne baš preterano zanimljiva, vizantijska tvrđava, koju su kasnije koristili i Đenovljani i Osmanlije. Glavni šmek gradu daju lepe, stare, kamene grčke kuće, kojih ima dosta. Na brdu usred grada sačuvano je nekoliko vetrenjača. Mesto je živo, ima puno restorana, kafea. Ima i turista, ali ovde nije u pitanju onaj masovni turizam kao u Alanji.

   Foča nam se svoj trojici dopala i boravak u njoj je svakom od nas prijao. Bogami, prijala mi je i riba u jednom restoranu u luci. Ovaj put sam isprobao pišmolja, a naručio sam i ribu list. Tokom bogatog i dobrog ručka imali smo i performans u čijoj glavnoj ulozi je bio “Sultan”. Sultan je pelikan, koji se odomaćio u luci, gde ga hrane ribari i kafedzije, a on za uzvrat svojom pojavom zabavlja goste restorana. Kada je jedan ribar krenuo da čisti svoju mrežu, odmah je doplivao Sultan i čekao da mu ovaj udeli nešto od današnjeg ulova. Onda se tu stvorio i jedan mačor. Ribar je sitnu i nekvalitetnu ribu iz mreže naizmenično bacao čas pelikanu, čas mačoru. Kad smo već kod životinjki, u okolini Foče postoje tri zaštićene morske oblasti koje nastanjuje mediteranska foka, životinja koja je dala ime antičkoj Fokeji. Ovo simpatično biće nalazi se i na sadašnjem gradskom grbu.

   Boravak u ovom mestu iskoristio sam i da se poslednji put na ovom putovanju osolim u moru. Sve mi je bilo super u Foči. Volim ovakve gradove sa sačuvanim starim ambijentom. Uz to je i taman po mojoj meri. Dovoljno velik da ima sve što ti treba, a nije prevelik, dovoljno živ, zbog turista, a opet nema onog turističkog cirkusa kao u Alanji, Kušadasiju, Marmarisu. Foča je bio pravi pogodak za kraj ovog našeg putovanja.

   Sutra ujutro smo se ukrcali u auto i krenuli dalje ka Dardanelima. Negde u okolini Ajvalika zastali smo da se snabdemo dodatnim obaveznim “suvenirima”. Kad kažem “suveniri” mislim na masline, maslinovo ulje, baklave, sireve, alve, tahini pekmez i slične stvari. Tokom mojih putovanja po Turskoj apsolvirao sam ovdašnju gastronomiju i ništa ne pazarim napamet. Utvrdio sam iz kojih delova Turske kupujem pojedine artikle i koji brendovi mi se sviđaju. Tako, recimo, maslinovo ulje kupujem iz ajvalijske regije, kačkavalj isključivo iz Karsa, otlu sir iz Vana, badem ezmezi iz Jedrena, namaze od pistaćija iz Gazijantepa itd. Kad smo već kod klope dugujem i jedan demanti mojih ranijih pisanja o turskoj baklavi, koju sam ispljuvao da ništa ne valja. U međuvremenu sam revidirao stav. Jeste, bio sam mlad i priznajem nisam imao pojma kada sam to tvrdio. Naime, tokom tih mojih prvih putovanja po Turskoj, tačnije letovanja u Kušadasiju i Marmarisu, nisu mi se dopale baklave koje sam tamo probao. Međutim, to su, bre, najgora turistička mesta, gde se turistima uvaljuje svakojako đubre. Posle sam više puta jeo baklave u Istanbulu i ni one me nisu nešto impresionirale. Tada sam prestao da u Turskoj konzumiram ovu poslasticu, sve do pre dve godine u Gazijantepu. Tamo sam se oduševio baklavama u nekom lokalu koji je osnovan još u 19. veku. Tako shvatih da jednostavno nisam imao sreće, tj. da se treba malo raspitati gde su dobre. Probaš na jednom mestu, pa na drugom, pa kad provališ gde su dobre, onda navališ.

   Nakon što smo se snabdeli pomenutim “suvenirima” produžili smo dalje i stigli do novog, nedavno otvorenog mosta “1915. Čanakale”, koji premošćuje Dardanele. To je najveći viseći most na svetu. Ukupne je dužine 4608 metara, a najveći raspon mu je 2023 metara. Po prelasku u Evropu produžili smo kroz Trakiju i ubrzo došli do tursko bugarske granice. Nije bilo gužve i bez imalo čekanja ušli smo u Bugarsku. Izabrali smo Plovdiv za spavanje. Pošto sam, za razliku od mojih saputnika, već bio u ovom gradu, sa njima sam otišao samo na večeru. Posle bogate klope, u kojoj je, sasvim razumljivo, dominirala svinjetina, moji drugari su otišli da se malo promuvaju Plovdivom, a ja na zasluženi odmor u hotel.

   Ujutru smo nastavili dalje i ubrzo, opet bez ikakvog čekanja na granici, uđosmo u Srbiju. Tako se završilo ovo moje treće zaredom veliko putovanje kolima po Turskoj. Ovaj put prešli smo oko 5.500 km.

Kolima do Antiohije 2022. (13. deo)

 

AFRODIZIJAS & HIJERAPOLIS

 

   Za danas smo takođe imali u planu obilazak dva arheološka lokaliteta. Prvi je bio Afrodizijas. U pitanju je helenistički grad, koji je svoje ime dobio po Afroditi, jer se u njemu nalazilo jedno od najpoznatijih svetilišta posvećenih ovoj boginji. U rimskom periodu bio je poznat i po ovdašnjoj skulptorskoj školi. Za vreme vizantijske vlasti preimenovan je u Stavropolis (Grad krsta). Više puta je stradao u zemljotresima. U moderno doba na ruševinama Afrodizijasa izniklo je selo Gejre. Turske vlasti su iskoristile zemljotres iz 1956. godine da presele stanovnike Gejra i da lokalitet oslobode za arheologe. Međutim, zadnje kuće tog sela uklonjene su tek krajem sedamdesetih godina prošlog veka.

Afrodizijas.

   Obilazak Afrodizijasa započeli smo Afroditinim hramom, čijih 14 stubova još uvek stoji. Smatra se da je završen za vreme vladavine prvog rimskog cara, Avgusta. U vizantijskim vremenima pretvoren je u crkvu.

Afroditin hram.

   Jedan od upečatljivijih spomenika Afrodizijasa je tetrapilon, odnosno kapija sa 4 prolaza, koju nosi 16 stubova (4 x 4). Ovaj tetrapilon je restauriran 1990. godine. U ovom delu lokaliteta nalazi se još i tzv. episkopska palata i odeon (mali teatar, koji se osim za kulturne događaje koristio i za održavanje raznih gradskih sastanaka, skupština i sl.).

Tetrapilon.

Episkopska palata.

Odeon.

   I tako, dođosmo do stadiona. Dužine je 262, širine 59 metara i mogao je da primi oko 30.000 posetilaca. Korišćen je, naravno, za atletska takmičenja, ali nakon što je u zemljotresu oštećen gradski teatar, istočni deo stadiona služio je i za gladijatorske spektakle. Iako nije restauriran, stadion je u odličnom stanju. Jedan je od boljih koje sam video.

Stadion.

   Spomenuti teatar nalazi se na istočnoj padini akropolja, a datuje se u 1. vek pne. Velelepna građevina, nema tu dileme, ali ja sam se tih rimskih pozorišta baš nagledao, tako da sam pred ovim ostao prilično ravnodušan. Međutim, ipak mi je nešto privuklo pažnju. Naime, zid scene iskorišćen je da se na njemu zapišu važni događaji iz istorije grada, bitne odluke i takve stvari. Tako, recimo, može da se pročita da je proskenion ovog pozorišta izgradio Julije Zoilos, kao poklon Afroditi i svojim sugrađanima. Dotični Zoilos je bivši Oktavijanov rob. On je u priličnoj meri zaslužan što je Afrodizijas imao privilegovani status među rimskim gradovima i zbog toga bio oslobođen izvesnih taksi i poreza. Afrodizijas je imao bliske veze sa carevima tzv. Julijevsko – Klaudijevske dinastije, zbog čega je i te kako imao benefita. Nešto o tim odnosima može da se nasluti i na ovim “pozorišnim zapisima”. Na jednom piše da je Julije Cezar Afroditinom hramu poklonio zlatnu statuu Erosa. Drugi natpis kaže da je grad opljačkan od strane cezaroubica zato što je stanovništvo Afrodizijasa bilo lojalno Marku Antoniju i Oktavijanu.

Teatar.

Zapis na teatru.

   Na agori su se nalazila dva portika dugačka preko 200 metara. Južni portik je bio posvećen Tiberiju. Ti portici su imali friz sa maskama, tj. ljudskim licima i girlandama.  To su vrhunski portreti sa izrazito individualnim crtama lica. Na ulazu u lokalitet delove tog friza su naređali jedan na drugi u nekih 5 redova, tako da lepo može da se izbliza pogleda ta “galerija antičkih portreta”. Duž Tiberijevog portika nalazi se i 175 metara dugačak i 25 metara široki bazen sa polukružnim krajevima. Dubina mu je čitav metar. Od značajnih građevina Afrodizijasa svakako treba spomenuti i Hadrijanove terme.

Agora i bazen.

Portreti sa friza.

Portret sa friza.

Hadrijanove terme.

   Za kraj smo ostavili nejneobičnije, u stvari, bolje je reći jedinstveno antičko zdanje. To je Sevasteon (sevast na grčkom isto je što i avgust na latinskom), odnosno svetilište posvećeno deifikovanom caru Avgustu, njegovim precima i naslednicima iz Julijevsko – Klaudijevske dinastije i boginji Afroditi, od koje pomenuta dinastija navodno vodi poreklo. Sevasteon, zapravo, čine dva portika duga 80 metara između kojih se nalazi popločani procesioni put širine 14 metara. Ti portici su imali dva sprata. Donji deo su nosili dorski polustubovi, prvi sprat jonski, a drugi korintski. Između gornja dva reda polustubova nalazile su se reljefne predstave. 

Sevasteon.

   Od nekadašnjih 200 reljefa iskopano je više od 80. Na njima su prikazane razne mitološke scene, kao i carevi Julijevsko – Klaudijevske dinastije. Na primer: Neron kako ga kruniše majka Agripina, Avgust i Nika, Klaudije i Agripina, Neron nad poraženom personifikacijom Jermenije, Klaudije nad Britanijom, Avgust koji vlada zemljom i morem, Enej kako napušta Troju, Tri Gracije, Herakle i Antej, Ahil i Pentezileja, Herakle kako oslobađa Prometeja itd. Fantastično! Istrošila mi se prvi put u životu baterija na fotoaparatu, koliko sam škljocao. Osim ovih reljefa sevasteona, muzej Afrodizijasa ima i bogatu kolekciju skulptura. Sve one delo su ovdašnje klesarske škole. Dobre su, nema tu zbora, ali to nije na nivou antičkih skulptura koje sam gledao po muzejima Rima. Svaka čast afrodizijačkim skulptorima, ali ipak je to bila provincijska umetnost.

Klaudije nad poraženom Britanijom.

Car i rimski narod.

Herakle oslobađa Prometeja.

Ahil i Pentezileja.

Ares.

   Usledio je povratak u Pamukale, mali odmor u hotelu, koliko da se opružimo, popijemo kafu i pićence i već je bilo vreme da se krene u Hijerapolis. Da bismo stigli do ovog lokaliteta, morali smo da se uspentramo zajedno sa hiljadama turista uz “Pamučnu tvrđavu”, odnosno belo brdo visoko oko 160 metara. U pitanju je formacija od travertina, koju je veći broj mineralnih izvora prekrio belom kalcinacijom. Ti termalni potoci su na padini ovoga brda formirali brojne, male, kaskadno raspoređene bazene. Zbog ovog prirodnog fenomena, ali i zbog antičkog Hijerapolisa, koji se nalazi na vrhu Pamukala, ovo mesto svakodnevno opseda hiljade turista.

Pamukale.

   Već sam bio ovde, davne 2001. godine. Tada sam letovao u Kušadasiju i posetio Pamukale u okviru organizovanog izleta. Tada je bilo drugačije. Ljudi su se slobodno brčkali u tim termalnim bazenima, što danas nije dozvoljeno. Ja se ni tada nisam time bavio, već sam razgledao Hijerapolis. Tom prilikom sam obišao veći deo lokaliteta, ali onako na juriš i to žestok, ali nisam bio na nekropoli, koja je na mene baš ostavila utisak. Zbog nje sam najviše i došao ovde ponovo.

Pamukale.

   Pošto sam pre dvadeset i kusur godina video teatar, koji je, uzgred, odličan i martirion sv. Filipa, najudaljeniju građevinu na lokalitetu, ovaj put sam se, posle kratke posete muzeju, odmah uputio ka nekropoli. Usput sam se podsetio nekih stvari iz moje pređašnje posete, kao što su: bazilika terme, Frontinus kapija i ulica, nimfeon Tritona itd.

Hijerapolis, Frontinus kapija.

Frontinus ulica.

   I tako stigoh do drevnog groblja, koje se kao i kod svih drugih rimskih mesta, nalazi uvek izvan gradskih zidina. Za razliku od ostalih delova ove turističke atrakcije, koji vrve od posetilaca, na nekropoli maltene nije bilo nikoga osim mene. Groblje Hijerapolisa sa 1.200 grobova jedno je od najvećih u celoj Anadoliji. Grobovi, tj. grobnice grubo mogu da se podele na tri osnovna tipa: tumule, sarkofage i one u vidu malih kuća, odnosno hramova. Koliko mi se čini, najstariji su tumuli (niske kamene cilindrične grobnice nasute zemljom).

Nekropola Hijerapolisa.

Tumul grobnica.

   Nekropola Hijerapolisa je za mene ubedljivo najzanimljiviji deo ovoga, inače sjajnog lokaliteta. Bio sam sam, pošto su se moji saputnici odlučili da odu do teatra i Filipovog martiriona, i baš sam uživao. Počinjao je sumrak, sunce koje zalazi obojilo je narandzastom bojom nebo, a ja sam se smucao od jedne do druge grobnice i zavirivao u njihove unutrašnjosti. Preplavio me je neki dobar osećaj, verovatno što sam, eto posle dve decenije video nešto što sam propustio. Možda i zbog toga što je ceo dan bio nabijen tempom i što smo sve zacrtano uspešno obavili.