Ruski sever - video (7. deo)

 

Ruski sever - video (6. deo)

 

Ruski sever - video (5. deo)

 

Ruski sever - video (4. deo)

 

Ruski sever - video (3. deo)

 

Ruski sever - video (2. deo)

 

Ruski sever - video (1. deo)

 

Kolima do ruskog Arktika 2023. (18. deo)

 

OD NOVGORODA DO BEOGRADA

 

   Kada smo konačno završili sa obilaženjem Velikog Novgoroda krenuli smo dalje. Prvobitno smo planirali da posetimo i Pskov, ali odustali smo. Nakon što smo u Novgorodu obišli 30 srednjovekovnih crkava, nije imalo smisla da idemo u Pskov da bi videli još dve. Pravac letonska granica, do koje ima 330 kilometara. Usput smo imali mali peh. Šleper koji je išao iz suprotnog pravca lansirao je kamen u našu šoferku. Staklo je naprslo, ali ništa strašno.

   Negde predveče stigli smo na rusku stranu granice i stali ispred prve rampe, za koju ću kasnije shvatiti da se tu naplaćuje putarina. Posle par minuta čekanja iskoristio sam priliku kada je prolazio jedan moldavski autobus, da se i ja sa njime provučem i tako obiđem jednu grupu vozila. Nije lepo, ali nisam znao kako stvari funkcionišu, a i ništa nije bilo obeleženo kako treba. Kao što rekoh, nije lepo, ali pokazaće se da je bilo i te kako korisno, jer je to moje preticanje kolone, za par sati smanjilo maratonsko čekanje koje nam je predstojilo.

   Prešavši tu prvu rampu došao sam do druge, koja se nalazila par stotina metara od samog ruskog graničnog prelaza. Probah opet, kao kada sam ulazio u Rusiju, da izmuvam nešto na foru što smo Srbi. Međutim, pri ulasku sam pričao sa policajcima koji su bili stariji i imali su neke činove, tako da su mogli da odluče na svoju ruku. Ovde na izlazu je bio neki golobradi klinac, i on se slepo držao naređenja. Pretpostavljam da je to glavni razlog što smo zaglavili na granici.

   Elem, mladi policajac nas nije pustio preko reda, te nam je preostalo da čekamo. Pomislio sam ništa strašno, svega 11 vozila je bilo ispred nas. Međutim, malo  morgen i ovde je, kao i kod ulaza, na delu bila ruska opstrukcija, jer je 90% ljudi u koloni bilo iz Ukrajine. Jednostavno Rusi se trude da im maksimalno otežaju putovanje u Rusiju, da bi se što manje njih odlučilo za to. Ajde, prilikom ulaska u zemlju mogu donekle da imaju ulogu i bezbedonosni faktori zbog ukrajinskih terorističkih akcija. Kao što već rekoh verovatno većina tih Ukrajinaca nije antiruski nastrojeno, čim im je toliko zapelo da uđu u Rusiju. Pretpostavljam da su to ljudi koji imaju blisku rodbinu u Rusiji, koji imaju tamo neke poslove i slično, ali policajci na granici su bili neumoljivi. Koliko sam video, Ukrajince koji ne idu svojim kolima uglavnom prevoze moldavske autobuske kompanije. Pričao sam malo sa jednim penzionerom iz Kijeva, koji se vraćao busem sa šljake iz Kazahstana. Reče mi da ovo čekanje nije ništa kako je prošao prilikom ulaska u Rusiju iz Kazahstana. Kaže da su mu skidali košulju da provere da li ima kakve tetovaže i da su mu sve slike iz telefona jednu po jednu pregledali.

   Kamioni su za razliku od automobila prilično brzo prolazili. Bilo je i dosta srpkih šlepera. Popričali smo i sa jednim našim razgovorljivim šoferom, od koga smo čuli mnogo zanimljivih priča sa belosvetskih drumova. I tako, malo smo spavali, malo klopali, malo cirkali, malo ćaskali sa drugim ljudima u redu, dok su se sati nizali jedan za drugim. Prvo se smračilo, pa je udarila žestoka kiša, pa je svanulo, pa je sunce dostiglo zenit, a mi još nismo prešli rampu. Kada smo stali u red ipred nas je bilo 11 kola, a već je prošlo 12 sati. Inače, na tom telu gde smo čekali nema ničega, ni prodavnice, ni vode, ni wc-a.

   Debelo je prošlo podne, kada smo konačno prešli tu rampu i došli na granični prelaz. Tamo je i dalje stajao jedan Poljak, koji je bar 5 – 6 sati pred nas stigao na taj kontrolni punkt. Za razliku od njega nas su relativno brzo pustili da prođemo.

   Na red je došao letonski granični prelaz. Jedan retko gadni letonski policajac mi je prvo održao predavanje, jer sam stao na neku belu liniju, ispred koje moraš da se zaustaviš. Onda je došla neka istetovirana žena carinik i krenula da nam trkeljiše stvari. Odmah je iz moje torbe izvadila tri vodke i jedan gruzijski konjak i rekla da to ne mogu da unesem. Začudio sam se pošto se radilo o flašama od pola litre, a znam da imam pravo na ukupno dva litra žestokog pića. Na to mi reče da zbog sankcija koje su uvedene Rusiji ništa sa akciznom markom ne može da se unese u EU. Dobro, nije me mnogo zajebala, ipak, nisu bila u pitanju neka preterano skupa pića, ali je zato ortaka ojadila. Uzela mu je četiri konjaka, dva jermenska, jedan dagestanski i jedan gruzijski. Neki od njih su bili 13 godina stari. Lepa i skupa pića. Zato je meni zaplenila sav duvan. U jednom momentu rekla je da imam pravo da pred njom ispušim jednu cigaretu. Mamu vam jebem, kao nacisti što su davali da ispušiš poslednju pljugu pred streljanje! Hvala lepo, ne treba! Letonska kučka je sve vreme bila izuzetno ljubazna i nasmejana, videlo se da uživa. Srećom kavijar sam dobro zakamuflirao, a nisu mi baš ni sve cigarete pronašli. Kada su završili otimačinu i kada su nas pustili u nihovu jebenu Letoniju, prošlo je tačno 18 sati od kada smo došli na rusko – letonsku granicu. Zvuči strašno 18 sati čekanja, ali nekako smo to obojica prilično lako podneli.

   Ništa, gas do daske i piči dalje. Prošli smo još nešto više od 200 km i došli u grad Utena, u koji smo rešili da prespavamo. Posle 30 i kusur sati konačno tuš i krevet! Nakon što smo se malo sredili i isrkali po kafu otišli smo u restoran da večeramo, a onda natrag u hotel na spavanje, jer nam je i sutra opet predstojila solidna vožnja.

Veliki Novgorod - Utena.

   Od Utene do Beograda ima oko 1.700 km i dogovorili smo se da to prođemo u dva dana. Izabrali smo grad Ržešov iliti po srpski Žešov, koji je približno na pola puta. Da budem sasvim precizan do njega ima 860 km. Pa, to je sitnica u poređenju sa mojim arktičkim turama od po 1.000 km, kojima je prethodilo par sati dremanja u kolima. Bez problema smo stigli u Ržešov. Tamo smo se lepo naspavali i nakupovali poljske vodke, umesto ruske, koje su nam oteli letonski nacisti.

Utena - Ržešov.

   Ujutro smo krenuli dalje. Put ide preko Tatri, kroz živopisna planinska sela, koja se maltene ređaju jedno za drugim, pa ne može brzo da se vozi. Negde u Slovačkoj opet smo izbili na autoput. Dalje kroz Mađarsku i stigosmo do Horgoša. I mađarsku i srpsku kontrolu prošli smo bukvalno bez imalo čekanja i eto nas u Srbiji. Povratak u Srbiju proslavili smo tako što smo, sada već tradicionalno kada dolazimo sa severa, svratili na ručak u Palić, u Majkin salaš. Nakon što smo se okrepili lako smo stigli u Beograd. Ukupno smo prešli 8.714 km.

Ržešov - Beograd.

   Bilo je to jedno od mojih lepših putovanja, ali i od napornijih. Svih 8.714 kilometara sam ja vozio, jer drugar ima tu osobinu da tokom vožnje maltene usred razgovora zaspe, a kad pustim klimu istog momenta zahrče. Prelazio sam ozbiljne kilometraže, kao što je recimo 1.000 km bez uopšte autoputa. Dešavalo se da za 36 sati dremam svega par sati u kolima. Na ruskom severu smo imali problema  i sa nalaženjem smeštaja. Namučili smo se da uđemo u Rusiju, a još više da izađemo, kada smo na granici čekali 18 sati. Drkali su nas estonski i letonski graničari.

    Zato smo videli sjajna mesta. Redom, prvo Krakov, zanimljiv grad, doduše tipičan srednjoevropski kakvih sam se nagledao, ali zato su sva tri baltička za mene bila nešto novo. Odlični su! Nezna se koji je bolji. Stara Ladoga i Veliki Novgorod su mesta koja su me zanimala i sa profesinalne strane i koje sam godinama želeo da vidim. O Sankt Petrburgu bolje da i ne trošim reči. Od svega mi je, ipak, najjači utisak ostavio ruski sever. Kiži i Solovecka ostrva su vrhunski kulturno istorijski lokaliteti, a dobri su i Petrozavodsk, Murmansk, Teriberka. U stvari, dopao mi se taj arktički ambijent, pošto nikada ranije nisam bio u sličnom okruženju.

   Rekoh da je ovo putovanje bilo naporno, ali nije nedostajalo ni hedonizma. Jeo se los, medved, jelen, irvas, divlja svinja, prepelice, jegulje, lososi i razne druge arktičke ribe, što sveže, što dimljene, zatim školjke, morski ježevi, nemilice se krkao kavijar, pila se vodka i razni gruzijski, jermenski i dagestanski konjaci. Sve u svemu baš dobro putovanje.

 

Kolima do ruskog Arktika 2023. (17. deo)

 

VELIKI NOVGOROD

 

   Iz Sankt Peterburga smo se rano zorom uputili ka dvestotinak kilometara udaljenom Velikom Novgorodu. Još prilikom planiranja putovanja ovo mesto se našlo na samom vrhu naših prioriteta, tj. među “Must to see” lokacijama. Razlog za to su 37 zdanja, uglavnom crkava, uvrštenih na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. Veliki Novgorod se smatra kolevkom ruske državnosti. Naime, Rjurik osnivač Rusije, je posle nekog vremena prešao iz Stare Ladoge u Novgorod i ovo mesto je postalo prestonica Rusije. Kada je 882. godine Rjurikov naslednik Oleg preselio glavni grad u Kijev, Novgorod je postao drugi po važnosti grad Kijevske Rusije. Razlog što nije izgubio značaj je njegov položaj na tzv. rečnoj trgovačkoj ruti “Od Varjaga do Grka”, tj. od Baltika do Vizantije. Zanimljivo je i to što je u periodu od 1136. do 1478. godine Novgorod bio republika, što je za ono vreme prilično demokratsko uređenje.

Sankt Peterburg - Veliki Novgorod.

   Po dolasku u Novgorod nismo odmah otišli u hotel, koji smo unapred rezervisali. Em je bilo rano, em smo hteli da vidimo nekoliko crkava na periferiji grada. Prvo smo se zaustavili kod Zverin manastira, koji se smatra jednim od najstarijih ruskih manastira. Sačuvane su tri njegove crkve od kojih su dve srednjovekovne – crkva Pokrova sv. Bogorodice (1399.) i sv. Simeona Bogoprimca (1467.). To su tipične ruske crkve, okrečene u belo, sa kupolama oblika lukovice, koje se nalaze na izduženim tamburima. Zatim smo otišli do obližnjeg Nikolo-Belskog manastira u kome se nalazi jedna crkva iz 1313. godine.

Crkva sv. Simeona Bogoprimca.

Crkva Nikole Belog.

   Sledeća na redu bila je crkva Petra i Pavla na Koževnikahu iz 15. veka. Zidana je kombinacijom kamena i opeke i nije izmalterisana. Krov joj je od onih drvenih daščica karakterističnih kod mnogih ruskih starih građevina. Po fasadi ima nešto ukrasa napravljenih od cigala, kao i nekoliko ugrađenih kamenih krstova.

Crkva Petra i Pavla na Koževnikahu.

   Dalje smo otišli do Antonijevog manastira iz 1117. godine. Prepodobni Antonije Rimljanin (1067 – 1147) je svetac rođen u Rimu. Nakon raskola između katoličke i pravoslavne crkve Antonije se osamio na jednoj steni na obali mora i na njoj se neprekidno molio 14 meseci. Onda se ta stena odlomila i Antonije je na njoj plutao. Stena sa njim je iz Sredozemnog mora otplovila u Atlantik, a onda je dospela u Nevu, pa do jezera Ladoga, odakle je rekom Volkhov došla do Novgoroda i tu se zaustavila. Na tom mestu Antonije je osnovao manastir.

Antonijev manastir.

   Najstarija crkva u manastiru je ujedno i glavna, tj. katolikon. Njena gradnja je započeta malo posle osnivanja ove monaške zajednice. Napravljena je od cigala, koje su omalterisane i okrečene u belo. Ima tri apside i tri kupole. Naknadno joj je pridodat narteks. Za vreme tzv. “Novgorodskog maskra” koji je nad ovim gradom sproveo Ivan Grozni ubijen je i iguman Antonijevog manastira zajedno sa brojnim monasima.

Crkva sv. Jovana Bogoslova na Vitki.

   Posle Antonijevog manastira otišli smo do crkve sv. Jovana Bogoslava na Vitki iz 1383. godine, blizu koje se nalazi i bogomolja Borisa i Gleba iz 16. veka, kao i spomenik Aleksandru Nevskom.

Crkva Borisa i Gleba.

   Došlo je vreme da odemo do hotela. Nakon što smo se smestili, malo predahnuli, popili kaficu i par vodki odvezli smo se u centar grada da nastavimo sa razgledanjem Velikog Novgoroda. Najveći broj crkava nalazi se odmah preko puta kremlja (gradske tvrđave) i reke Volkhovna na tzv. Drevnom trgu. Da budem precizniji, tu je smešteno njih 8. Međutim, na gotovo celom tom prostoru izvođeni su ozbiljni građevinski radovi i 7 od ovih 8 srednjovekovnih crkava je bilo usred restauracije. Veći deo njih nismo mogli zbog skela ni spolja da dobro osmotrimo. Da budem iskren, nije me to mnogo pogodilo, čak šta više možda sam se podsvesno malo i obradovao. Za ovih pola dana već smo posetili gomilu crkava, a do kraja sutrašnjeg dana ko zna koliko ćemo ih ukupno videti. Sjajne su one, zanimljive, i uz to nešto relativno novo za mene, pošto ranije nisam baš mnogo video drevnih ruskih crkava, ali su, bre, i slične. Ubrzo se njihov obilazak sveo na vožnju od bogomolje do bogomolje i štrikliranje jedne po jedne crkve sa našeg spiska. Neminovno je kad hoćeš, kao u ovom slučaju da za kratko vreme vidiš mnogo toga, da se to pretvori u puko otaljavanje posla.

Crkva Feodora Stratilata.

Crkva Žen Mironosic.

   Vreme je bilo za pauzu za ručak. Odlučili smo se za poznati novgorodski restoran Dom Berga, koji je smešten u jednoj istorijskoj zgradi od cigala iz 19. veka. Između ostalog jeli smo peljmene i prepelice. Sve je bilo dobro.

   Okrepljeni krenuli smo ka mostu preko Volkhove do kremlja. Usput smo bacili pogled na tzv. Jaroslavljevo dvorište, odnosno dvor, palatu Jaroslava Mudrog, velikog kneza Kijevske Rusije, koji je dok je bio knez Novgoroda na ovom mestu sebi sagradio palatu. Od toga nije ostalo ništa i na tom velikom praznom prostoru danas može samo da se vidi kolonada, koja je iz mlađih vremena.

Jaroslavljevo dvorište.

   Most kojim smo prešli reku Volkhovu vodi direktno do glavnog ulaza u kremlj. Radi se o ozbiljnom utvrđenju sa masivnim zidinama od crvenih cigala, sa 9 kula. Ovalnog je oblika, dimenzija 545 x 240 metara. Izgrađeno je s kraja 15. veka.

Novgorodski kremlj.

   Nakon što smo prošli kroz kapije kremlja odmah smo se uputili ka katedrali sv. Sofije. To je 38 metara visoka crkva sa 5 kupola, a izgradio ju je Vladimir, sin Jaroslava Mudrog, u periodu od 1045. do 1050. godine Ta Vladimirova crkva je tokom vekova dograđivana, obnavljana, ali i pljačkana i pustošena. Ivan Grozni ju je poharao 1570. godine, a tokom II svetskog rata nacisti su je teško oštetili. Tom prilikom su veliki krst sa glavne kupole odneli pripadnici plave divizije u Madrid. Plava divizija bila je jedinica španskih dobrovoljaca koja je ratovala na nemačkoj strani. Tek 2004. godine taj krst je vraćen Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Inače, na tom krstu se nalazi i figura goluba, simbola Svetog duha. Prema legendi tokom Novgorodskog masakra 1570. godine na krst je sleteo pravi golub i skamenio se.

Katedrala Svete Sofije.

   Posebnu pažnju su mi privukla jedna od vrata na crkvi, na kojima su kao u stripu prikazane scene, urađene u potpuno zapadnoevropskom, katoličkom maniru, sa sve latinskim natpisima. Zovu ih sigtunska, magdeburška ili pločka vrata. Fenomenalna su, ali otkud na pravoslavnoj crkvi? Postoje dve teorije. Po jednoj doneli su ih novgorodski vojnici nakon pljačke švedskog grada Sigtune 1187. godine, a po drugoj iskovali su ih magdeburški majstori, negde između 1152. i 1154. godine, za katedralu u Plocku. Ako je ova druga verzija tačna, opet ostaje pitanje kako su iz Plocka stigla u Novgorod? I tu postoje dva odgovora. Po jednom su poklonjena, a po drugom su ih ukrali litvanski pagani i preprodali.

Sigtunska vrata.

   Obišli smo i episkopsku palatu sa gotičkim lukovima, u kojoj je sada riznica, kao i Muzej pismenosti u kome su izloženi neki zanimljivi srednjovekovni zapisi i crteži na brzovoj kori. Takođe smo bili u maloj crkvi Andrije Stratilata. Za kraj smo ostavili muzej koji je fenomenalan. Posebno su me oduševili predmeti od organskih materijala: drveno posuđe, dečije igračke, vesla, skije, zapisi na brezovoj kori, kožne tašne, cipele, čizme itd. Odličan muzej!

Zapisi na brezovoj kori.

Kožna obuća.

   Unutar kremlja nalazi se i spomenik nazvan “1000 godina Rusije”. Podignut je 1862. na hiljadugodišnjicu od osnivanja Rusije. Na vrhu se nalazi anđeo koji drži krst, pored koga kleči žena sa štitom na kome je grb Rusije. Ispod njih se u krug ređaju sledeće ličnosti: Rjurik osnivač države, Vladimir Veliki sa krstom u ruci (pokrstio Kijevsku Rusiju), Dimitrije Donski, knez vladimirski i moskovski. Pored njega leži ranjeni Tatarin, što je aluzija na čuvenu pobedu Dimitrija Donskog u bici kod Kulikovog polja nad Tatarima. Tu je i Ivan III pored koga je ranjeni Litvanac. Zatim Sibirac, koji simboliše osvajanje Sibira. Dalje se ređaju ranjeni Tatarin iz Zlatne horde, kao i jedan Šveđanin i na kraju Petar Veliki. Ispod ovih ličnosti je friz sa reljefom na kome su prikazane istaknute ruske ličnosti, vojskovođe, naučnici, pisci, umetnici, kao što su: Aleksandar Nevski, Kuzma Minin, Bogdan Hmeljnicki, Šeremetjev, Suvorov, Kutuzov, Bagration, Lomonosov, Ljermontov, Puškin, Gogolj, Glinka, sv. Antonije Pečerski itd. Ukupno 127 likova.

Spomenik
 "Hiljadu godina Rusije"

   Nakon kremlja vratili smo se u hotel na zasluženi odmor. Tek predveče otišli smo da još vidimo crkvu Vlasiju iz 1407. godine i Beli toranj, koji je podignut za vreme vladavine Ivana Groznog. To bi bilo to što smo obišli tokom našeg prvog dana u Velikom Novgorodu.

Crkva Vlasija.

Beli toranj.

   Ujutro smo se spakovali, odjavili na recepciji i uputili ka Rjurikovom gradištu. Radi se o mestu gde je, zapravo Rjurik smestio svoju rezidenciju. Da kažem, to je “stari grad”, koji je prethodio Novgorodu. Rjurikovo gradište je na lepom mestu, na uzvišenju iznad Volkhove, ali nema tu baš mnogo da se vidi. Da budem sasvim precizan, postoje samo ostaci jedne crkve.

Pogled sa Rjurikovog gradišta
na Vitoslavlice.

   Zatim smo se odvezli do sela Neredice, gde se nalazi crkva iz 12. veka. Ovu bogomolju sam zapamtio još iz studentskih dana tokom učenja vizantijske arhitekture. Podigao ju je 1198. princ Jaroslav Vladimirovič. Osim po zanimljivom spoljnom izgledu, bila je poznata i po svom živopisu. Nažalost nastradala je u II svetskom ratu. Posle rata je obnovljena, ali freske nisu uspeli da spasu.

Crkva Neredice.

   Usledio je povratak u grad da bi obišli crkvu Spasa Preobrženija u Ilinoj ulici iz 1374. godine i Znamenski sabor iz 17. veka.

Crkva Preobraženja u Ilinoj ulici.

   Na kraju smo se uputili ka manastiru sv. Đorđa, koji je udaljen nekih 5 kilometara od grada. Važi za najstariji ruski manastir. Osnovao ga je 1030. godine Jaroslav Mudri, čije je kršteno ime bilo Đorđe. Katolikon, tj. glavna crkva sv. Đorđa podignuta je 1119. godine. Ova crkva je jedna od najvećih u Novgorodu. Ima tri kupole i tri apside. U njenoj unutrašnjosti sačuvano je i nešto malo srednjovekovnih fresaka. Da je Rusima i danas ovaj manastir važan videlo se i po baš velikom broju posetilaca. Na mene nije ostavio neki poseban utisak. Verovatno što mi je crkava već bilo preko glave. Kako i ne bi kada smo za dva dana obišli 30 bogomolja.

Manastir sv. Đorđa.

Crkva sv. Đorđa.

   Kako bilo da bilo, obradovao sam se nakon obilaska manastira sv. Đorđa što smo završili sa srednjovekovnim crkvama. Međutim, nismo završili sa Velikim Novgorodom. Naime, odmah preko puta ovog manastira nalaze se Vitoslavlici, odnosno Muzej tradicionalnog drvenog graditeljstva. Osnovan je 1964. godine i tu je preneseno 8 drvenih crkava iz 16., 17. i 18. veka, kao i brojne kuće, ambari, saune, kovačnica, vodenica, vetrenjača itd. U unutrašnjostima tih kuća nalazi se kompletan nameštaj i pokućstvo. Nema šta tu da se mnogo priča Vitoslavlici su odlični. Iako su me strašno boleli zglobovi, tako da sam se baš teško kretao, nisam propustio ni jedan jedini od tih drvenih objekata, kojih, inače, ima dosta, a i raspoređeni su na prilično velikom prostoru.

Vitoslavlici.

Kolima do ruskog Arktika 2023. (16. deo)

 

SANKT PETERBURG

 

   Sledeći dan u Sankt Peterburgu započeli smo tako što smo se metroom prevezli do glavne gradske ulice, Nevski prospekt, a onda otišli do Kazanjske katedrale. U pitanju je crkva sa polukružnom kolonadom dugom 111 metara, nalik onoj čuvenoj u Vatikanu. Građena je od 1801. do 1811. godine. Posvećena je Bogorodici Kazanjskoj i povezuju je sa ruskom pobedom nad Napoleonom. Navodno se slavni general Mihail Kutuzov molio Bogorodici Kazanjskoj za pobedu nad Francuzima. Inače, on je i sahranjen u ovoj crkvi. U parkiću ispred katedrale postavljene su skulpture  Kutuzova i Barklaja de Tolija, ruskog generala škotskog porekla. Kada se 1815. godine pobednička ruska vojska vratila iz pohoda na Evropu u đakonikonu Kazanjske crkve pohranjeni su ključevi 17 evropskih gradova i 8 tvrđava. Nakon Oktobarske revolucije prvo je zatvorena, a posle je u njoj smešten “Muzej istorije religije i ateizma”. Ruskoj pravoslavnoj crkvi vraćena je 1996. godine. Radi se o ogromnoj građevini, čija kupola doseže visinu od 80 metara. Na mene je ostavila neuporedivo jači utisak u odnosu na Petropavlovsku katedralu.

Kazanjska katedrala.

   Odmah preko puta Kazanjske crkve nalazi se zanimljiva zgrada iz doba secesije, koju je podigla kompanija Singer, poznata po mašinama za šivenje. Nevskim prospektom izbili smo na zgradu admiraliteta sa ogromnim šiljatim tornjem iznad ulaza. U parku pored ovog mornaričkog zdanja nabasali smo na spomenik Nikolaju Prževalskom, čuvenom istraživaču Centralne Azije, po kome je nazvana vrsta mongolskog konja. Prževalski, inače poljskog porekla, osim što se po Centralnoj Aziji bavio geografskim istraživanjima, svesrdno je delovao i na tome da tu teritoriju zauzme Rusija. Zbog velike fizičke sličnosti sa Staljinom svojevremeno je kolala priča, bez ikakvih osnova, da je Josif Visarionovič Dzugašvili njegov vanbračni sin.

Zgrada Singer.

Zgrada admiraliteta.

Spomenik Nikolaju Prževalskom.

   U ovaj deo Peterburga došli smo zbog Isakijevskog sabora, tj. Saborne crkve sv. Isaka, ali ona je bila zatvorena. Saborna crkva, a zatvorena usred belog dana, zvuči baš bezveze. Zapravo, ona više nije crkva, sada je muzej i zbog toga ima radno vreme i naravno ulaz se naplaćuje. Nema veze nastavili smo dalje ka obali Neve da bismo videli “Bronzanog konjanika”, tj. skulpturu cara Petra Velikog na konju koji gazi zmiju. Spomenik je podigla Katarina Velika, a dodatno ga je proslavio Puškin svojim delom “Bronzani konjanik”.

Bronzani konjanik, spomenik Petru Velikom.

   Odatle smo otišli do trga ispred Zimskog dvorca iliti Ermitaža, gde se u tom trenutku spremala proslava dana VDV-a, odnosno Vazdušno desantne vojske Rusije. Trg i okolne ulice preplavili su veterani ovih specijalnih jedinica u uniformama ili mornaričkim majicama i obaveznim svetlo plavim beretkama. Mnogi od njih su okačili svoja ordenja. Neki su poveli i decu. Mahali su zastavama i ponosno šetali trgom. Lepo, očito je da Rusi drže do toga.

Veterani VDV-a

   Ovaj dan smo završili odlaskom do Etnografskog muzeja. Njega nikako nisam hteo da propustim. Pre svega su me zanimale postavke o arktičkim sibirskim, kavkaskim i centralnoazijskim narodima, tako da sam na njih i najviše obratio pažnju. Muzej je odličan!

Etnografski muzej.

   Sutra je usledio novi obilazak Pitera. Opet kao juče metroom do Nevskog prospekta, a onda u kontra pravcu glavnom peterburškom ulicom do trga Vostanija (Ustanka), na sredini koga se nalazi veliki obelisk sa petokrakom na vrhu. Peterburg je jedan od 13 sovjetskih gradova heroja i pomenuti obelisk je u tu čast podignut. Za njegovo mesto izabran je ovaj trg, pošto je tokom nemačke opsade Lenjingrada ovde napravljeno pravo utvrđenje crvene armije. Na jednoj od zgrada na trgu krupnim slovima piše “Lenjingrad – grad heroj”. Zanimljiva je i metro stanica na ovom skveru, koja podseća na rotondu.

Trg Vostanija.

   Tokom ove šetnje do trga Vostanija videli smo i spomenik Katarine Velike, kao i Jelisejevski magazin, tj. trgovačku zgradu napravljenu u stilu secesije, koja je sva u staklu, vitražima i čiju fasadu krasi nekoliko statua. Takođe smo prešli preko Ančikovog mosta, na kome su postavljene četiri skulpture krotitelja konja. Inače, na ovom mostu nisu sanirana oštećenja od nemačkih granata, tako da mogu i danas da se vide.

Jelisejevski magazin.

   Ovaj put smo uspeli da uđemo u Isakijevski sabor, najveću od svih peterburških crkava, a po visini treću u Evropi. Građena je 40 godina, od 1818. do 1858. godine. Sama kupola je visine 21,8 metara i za njenu pozlatu trebalo je 100 kg zlata. Okolo kupole postavljen je vidikovac. Na sve četiri strane ima ulaze sa ogromnim tremovima, sa zabatima kao kod antičkih hramova. Te tremove nose gigantski granitni stubovi, od kojih je svaki težak preko 120 tona. Unutrašnjost je ukrašena sa 600 m² mozaika i 816 m² fresaka. Lepo, veličanstveno, grandiozno!

Isakijevski sabor.

   Od svih čuvenih bogomolja Peterburga najviše mi se dopao hram Vaskrsenja Hristovog na krvi iliti crkva Spasa na krvi. Zvanično se zove hram Vaskrsenja Hristovog, a ovo “na krvi” je dodato jer je na njegovom mestu izvršen atentat na cara Aleksandra II. Kamen temeljac postavljen je 1883. godine. Unutar crkve, koja je ukrašena sjajnim mozaicima, čuva se deo kaldrme na koju je bomba bacila cara. Spolja je još zanimljivija, ima 5 tipičnih ruskih kupola, i podseća na crkvu Vasilija Blaženog u Moskvi na Crvenom trgu.

Hram Vaskrsenja Hristovog na krvi.

   Sankt Peterburg zbog svojih brojnih kanala zovu još i Severna Venecija. Inače, zbog tih kanala ima i silne mostove, službeno 342 komada. Bio sam na organizovanom krstarenju tim kanalima i Nevom. Baš je bilo lepo. Sve vreme plovidbe jedna starija dama nam je zanimljivo pričala o istoriji svake značajnije zgrade, crkve ili spomenika pored koga smo prošli.

   Jedna od stvari koje nisam hteo da propustim bila je poseta krstarici Aurora. Ovaj bojni brod je imao burnu istoriju. Ratovao je na Pacifiku protiv Japanaca, ali je ostao upamćen po tome što je njegova posada 25. oktobra 1917. godine odbila naređenje da isplovi, a onda ispalila plotun, koji je označio napad na Zimski dvorac i početak Oktobarske revolucije. Aurora je danas brod muzej kojim upravlja ruska mornarica.

Krstarica Aurora.

   Kada sam došao do Aurore ispred nje je bio red dugačak bar 100 metara. Gomila ruskih turista mirno je čekala. Svi su bili nasmejani, spokojni, niko se nije bunio. Valjda im je to ostalo još iz SSSR-a, kažu da su tokom komunizma mnogi Rusi čim vide red ispred neke prodavnice odmah stajali u njega, neznajući šta se unutra prodaje. Bio sam premoren, moja slaba tačka zglobovi su me užasno boleli,  nije imalo šanse da čekam u tom redu. Međutim, nisam hteo ni da tako lako odustanem, te sam upitao jednog oficira na ulazu, držeći u ruci muzejsku karticu nešto tipa “Ja sam muzejski sotrudnik iz Srbije”, na šta me je on prekinuo i uzviknuo “Iz Srbije, pa šta čekaš ulazi”. Lepo, lepo, hvala! Bilo je, bogami, dosta sličnih situacija tokom ovoga putovanja i kod mnogih Rusa sa kojima sam imao kontakt, to što sam iz Srbije je izazvalo oduševljenje. Srbin danas u Rusiji ima ozbiljnu prednost u odnosu na druge strance.

Krstarica Aurora.

   Moram da priznam da sam malo skarabudzio pisanje o Peterburgu. Ovo je grad o kome bi imalo još mnogo toga da se kaže, ali ja baš i ne volim da razglabam o ovakvim velikim i poznatim destinacijama o kojima je mnogo toga napisano. Peterburg ne spada u gradove kakvi mene posebno zanimaju, ali bez obzira na to odličan je. Vidi se da je namenski pravljen da zadivi i to je u mom slučaju uspeo. Grad koji je imperija izgradila tako da svima pokaže kakva je imperija. Šta reći o gradu koji ima više od 100 pozorišta, 2.000 biblioteka, 250 muzeja, 45 galerija, 4.000 zaštićenih spomenika kulture i 2.400 zgrada na Uneskovoj listi? Sve je bogato, sve je lepo, sve je grandiozno, ništa nije malo. Kada vidiš Sankt Petrburg shvatiš kolika je bila moć države koja ga je stvorila.