Kipar 2026. (6. deo)

 

LIMASOL

 

   Iz Pafosa smo otišli u Limasol, gde smo se smestili u skromnom hotelu, ali na dobroj lokaciji, tj. u starom delu garada. Limasol, poznat i kao Lemesos, ima oko 110.000 stanovnika, što ga čini drugim po veličini gradom na Kipru. Većinu, naravno, čine Grci, ali ovde živi i puno ljudi iz raznih evropskih zemalja, kao i azijskih i afričkih migranata. Ima i ozbiljni broj tzv. Pontskih Grka, koji su se ovde naselili nakon raspada Sovjetskog saveza. Ako se njima dodaju i brojni Rusi koji su ovde došli poslednjih godina, ne čudi što ovo mesto u šali zovu Limasolgrad. Danas 17 % stanovništva govori ruski jezik. Limasol je i mesto sa najvećim brojem registrovanih brodova u evropi, a treće u svetu. Razlog za to su kojekakve poreske olakšice.

Limasol.

   U srednjem veku ovdašnja luka važila je za utočište raznim hrišćanskim piratima koji su napadali muslimanske trgovačke brodove. Za uzvrat oni su lokalnim vladarima davali deo plena. Zbog toga su egipatski Mameluci sproveli veliku vojnu akciju na Kipar i poharali Limasol. Tom prilikom Mameluci su dobrim delom srušili gradsko utvrđenje. Prvo utvrđenje na tom mestu podigao je Gaj Lisinjan, a kasnije ga je obnovio Frederik II car Svetog rimskog carstva (1228.) Osim Mameluka urušavanju limasolske tvrđave doprineli su i Đenovljani, kao i zemljotresi. Kada su Osmanlije zauzele Limasol srušili su staro utvrđenje i sazidali novo 1590. godine. Unutrašnjost ove fortifikacije iskorišćena je da se u nju smesti prilično zanimljiva arheološka postavka.

Tvrđava u Limasolu.

   Dalje je usledio nasumični obilazak starog dela grada. Nabasali smo i na dzamiju koja je podignuta iznad vizantiske crkve i to bi bilo to, što se tiče malo drevnijih istorijskih zdanja. Međutim, ima po gradu dosta zanimljivih tradicionalnih kuća, uglavnom dvospratnih, sa terasama čije su ograde od kovanog gvožđa, a koje leže na reljefom ukrašenim konzolama. Ima i zgrada u neoklasičnom, tj. viktorijanskom stilu iz vremena britanske kolonijalne vladavine. Duž obale se pruža lepo, moderno šetalište, a u staroj luci su sada smešteni kafići, galerije i luksuzni restorani.

Limasol.

   Jedan dan smo iz Limasola napravili izlet do dva obližnja arheološka lokaliteta. Prvo smo se lokalnim minibusem odvezli do Kolosi kastela, koji se nalazi 14 km zapadno od grada. Najstarije utvrđenje na ovom mestu podignuto je 1210. godine, ali ga je kralj Igo II predao jovanovcima (hospitalcima). Svoj današnji izgled duguje ovom viteškom redu, tačnije njihovom vođi Luju de Manjaku, koji ga je 1454. godine izgradio. Njegov grb krasi istočni zid ovog malog utvrđenja. Osnove je 17 x 17 metara i ima svega tri sprata. Jedno kratko vreme su ga držali templari (1306 – 1313), ali je vraćeno hospitalcima.

Tvrđava Kolosi.

   Par desetina metara od tvrđave nalaze se ostaci stare šećerane, kojom su takođe upravljali vitezovi svetog Jovana. U nekom momentu ovo postrojenje je prestalo sa radom, ali su ga Turci obnovili 1591., što nam je poznato na osnovu pronađenog kamenog natpisa.

Ostaci šećerane.

   Kolosi je bio mnogo poznatiji po jednom drugom “slatkom” proizvodu koji je ovde pravljen. Reč je o vinu komandarija. To je izuzetno staro vino koje se proizvodilo od grožđa uzgajanog na obroncima planine Trodos. Bilo je poznato kao nama, što se prevodi kao sveto vino. Koristilo se za crkvene obrede. Kada su vitezovi sv. Jovana uspostavili bazu u Kolosiju imali su pod svojom vlašću 60 sela. Ta oblast se zvala Grand Komanderija, a vladari vitezova su nosili titulu veliki komandant. Hospitalci su usavršili proizvodnju ovog vina i pod imenom komandarija ga masovno izvozili u Jerusalim.

   Postoje brojne legende u vezi ovog pića. Po jednoj je ono služeno na venčanju Ričarda Lavljeg srca, a on je opijen njime izjavio da je to vino kraljeva i kralj među vinima. Druga legenda kaže da je Selim II naredio da se osvoji Kipar samo da bi se dokopao komandarije. Naravno da to nije tačno, mada je pomenuti sultan važio za ljubitelja dobre kapljice, a i krasio ga je epitet pijanica. Postoji i špekulacija da je komandarija poslužila kao inspiracija Portugalcima da naprave porto.

   Komandarija se pravi od dve stare sorte grožđa i to tako što se ostavi da prezri, pa se nakon branja suši na suncu. Onda sledi duga fermentacija, pa se dodaje med, vanila, trave i sušeno voće. Na kraju mora da odstoji minimum četiri godine u buretu, pre nego što se flašira. Pošto volim ta jaka, desertna vina tipa porto ili šeri, dopala mi se i komandariaj, mada je za moj ukus malo preslatka.

 Nakon Kolosija uhvatli smo novi minibus i odvezli se do Kuriona. To je arheološki lokalitet koji se prostire na velikoj površini, tako da smo obišli samo deo ovog nekadašnjeg grada. Pre puta sam proveravao šta sve tu ima da se vidi i shvatio da su ostaci hrama Apolona Hilatesa prilično skromni, te sam rešio da to preskočim, baš kao i obližnji stadion. Što se tiče ostalog što ima da se vidi na ovom arheološkom nalazištu nisam nešto impresioniran. Da me ne shvatite pogrešno, u pitanju je moja percepcija, odnosno čoveka koji se nagledao koliko hoćeš antičkih lokaliteta. U Kurionu nisam video ništa novo, ništa posebno, ništa savršeno očuvano. U principu ok je Kurion, ima teatar, ostatke termi, neke objekte sa očuvanim mozaicima, mada je i ovde jedan deo njih pokriven.

Kurion.

   Nakon razgledanja lokaliteta minibusom smo se odvezli do obližnje plaže (Kurion beach) da se na kraju ovog napornog dana malo osvežimo. I pored ogromnih oblutaka koje sam ovako bangav jedva savladao, i pored velikih talasa i prohladnog mora, nakon celodnevnog akanja ovo kupanje je i te kako prijalo.

Kurion beach.

Kipar 2026. (5. deo)

 

PAFOS

 

   Rano ujutro smo se autobusom odvezli u Nikoziju. Tu smo prvo na kojekakve gluposti potrošili preostale turske lire, a onda smo prešli u grčki deo grada. Na putu do autobuske stanice napravili smo pauzu u jednoj poznatoj nikozijskoj pekari, gde smo doručkovali koupes. Radi se o poznatoj kiparskoj uličnoj hrani. Od bulgura se napravi testo koje se napuni mlevenim mesom, lukom, peršunom, začinima i onda se prži u dubokom ulju. Odlično je! Kada smo obavili doručak ukrcali smo se u bus i uputili ka našem sledećem odredištu – Pafosu.

   Pafos se nalazi na zapadnoj obali ostrva i udaljen je nekih 150 km od Nikozije. Ima oko 55.000 stanovnika. U pitanju je drevno mesto pored koga se iz morske pene rodila Afrodita, nakon što je Kron bacio u more Uranove odsečene genitalije. Ime Pafos, koje grad nosi, takođe se dovodi u vezu sa Afroditom. Naime, vajar Pigmalion je bio zgrožen promiskuitetnim ponašanjem tadašnjih žena, te se odlučio na celibat. Međutim, napravio je žensku skulpturu u koju se zaljubio. Pošto se baš zacopao, molio je Afroditu da je oživi, što je boginja i učinila. Sa njom je Pigmalion dobio ćerku Pafos.

Tvrđava u Pafosu.

   Tokom vožnje odlučili smo da izađemo na jednoj stanici pre glavne, pošto se nalazila nedaleko od arheološkog muzeja. To smo uradili jer nam je bilo rano za ulazak u apartman koji smo rezervisali, te smo rešili da prvo posetimo muzej. Muzej je mali, ali odličan. Eksponati su slični onima iz muzeja u Nikoziji. Pažnju mi je privukla kolekcija posuda koje su napravljene u oblicima ljudskog tela. Neke su u formi stopala, kolena, šaka, genitalija, grudi, ušiju itd. U njima su čuvani razni lekoviti napici ili ulja za lečenje tih pojedinih delova tela. Tako da nema greške, ako te boli uvo kupiš lekoviti napitak spakovan u ambalaži u obliku uva. Potiču iz rimskog doba, kada je Pafos važio za čuveni medicinski centar.

   Nakon obilaska muzeja krenuli smo ka našem smeštaju i usput prošli kroz stari deo grada, koji mi nije delovao preterano zanimljivim. Izabrali smo da nam apartman  bude blizu mora i što je najvažnije između dva arheološka lokaliteta zbog kojih smo i došli u ovaj grad. Jedan su tzv. Grobnice kraljeva, a drugi je Nea Pafos. Postoji i treći Paleo Pafos, koji je još u antičko doba bio poznat po hramu Afrodite, koga su pominjali: Herodot, Strabon, Pausanija, Tacit i drugi, ali je od njega malo toga sačuvano. Od nekoliko antičkih pisaca ostalo nam je zabeleženo da je Afroditin hram predstavljao i neku vrstu centra prostitucije. Naime, Afroditin hram je imao veći broj devojaka koje su prodavajući ljubav skupljale sredstva za ovo svetilište. Osim ovih “profesionalki” tu su ordinirale i žene koje su prostitucijom skupljale novac za miraz ili da bi im se ispunilo nešto za šta su se molile Afroditi.

Grobnice kraljeva.

   Apartman koji smo izabrali bio je odličan i prostran. Posle kratke pauze taksijem smo se odvezli do arheološkog lokaliteta Grobnice kraljeva. U pitanju je nekropola koja je nastala u 3. veku pne, nakon što su Ptolomeidi preuzeli vlast na Kipru i premestili prestonicu iz Salamisa u Pafos. Ovo drevno groblje je smešteno na jednom stenovitom platou iznad mora. Na njemu su raštrkane desetine fantastičnih grobnica, od kojih se izdvaja osam baš monumentalnih. Rađene su tako što bi se odozgo izdubila stena i tako formirao veliki atrijum, često sa tremom na stubovima, a onda bi se sa strane pravile grobne prostorije. Jedino se razlikuje grobnica br. 8, gde se u sredini tog izdubljenog atrijuma uzdiže pravougaona, takođe isklesana građevina. Ova grobnica podseća na čuvene crkve u Lalibeli u Etiopiji.

Grobnice kraljeva.

   Neverovatan je ovaj lokalitet. Kao arheolog koji je do sada video na stotine arheoloških nalazišta mogu da kažem da su Grobnice kraljeva nešto posebno i jedinstveno, i i te kako ih vredi posetiti. Inače, lokalitet je prilično velik i iako su me zglobovi razbijali, uspeo sam uprkos bolu da zavirim u svaki kutak. Što se tiče “arheologije” na ovom putovanju Grobnice kraljeva su mi apsolutni “highlight”.

   Sutra ujutro smo se uputili ka lokalitetu Nea Pafos, koji se nalazi nekih 1,5 km južno od našeg apartmana. Nismo prešli ni stotinak metara i kod šoping centra “Kings Avenue Mall” nabasali smo na skromne ostatke helenističkih tankova za vodu, koji su opsluživali nekadašnje terme. Krećući se dalje na jug, opet neočekivano, ispred nas se stvorio veliki i zanimljivi antički kamenolom. To je ogromna kamena stena iz koje su sekli blokove i na taj način stvorili veštačku pećinu. Kada smo se popeli na tu stenu naišli smo na mozaik od oblutaka, na kome su prikazana dva delfina i trozubac između njih. Tu se mogu videti i ostaci akvadukta, a padine ove stene iskorišćene su da se izgradi ne tako mali teatar.

Kamenolom.

   Pre ulaska u samo arheološko nalazište Nea Pafos otišli smo do srednjovekovne crkve Panagije Hrisopolitse iz 13. veka, koja je podignuta na i te kako vidljivim ostacima velike ranovizantijske bazilike, čiji masivni stubovi i dalje uspravno stoje. Nazivaju ih stubovima svetog Pavla, jer je po tradiciji za njih ovaj svetac bio vezan i bičevan.

Panagija Hrisopolitsa - Stubovi sv. Pavla.

   U porti Panagije Hrisopolitse nalazi se grob Erika Ejegada, srednjovekovnog danskog kralja. U pitanju je zanimljiv lik, koji je 1095. godine došao na presto Danske. Važio je za dobrog vladara i bio je omiljen među podanicima. Kažu da je, kako dolikuje pravom vikingu, bio izrazito snažan, bučan i raskalašan. U trenutku jednog izliva besa ubio je četvoricu svojih vojnika. Nakon nekog vremena, kada je shvatio šta je uradio, rešio je da okaje grehe tako što će otići na hodočašće u Jerusalim. Putovao je kroz Rusiju do Carigrada. Tokom tog putovanja se razboleo, ali je nastavio dalje brodom. Kada je stigao u Pafos preminuo je 1103. godine. On je bio prvi hrišćanski kralj koji se nakon zauzimanja Jerusalima uputio u ovaj sveti grad, ali, kao što vidimo, nije stigao. Njegova kraljica Boedil je u tome uspela, ali je po dolasku i ona umrla.

   Arheološki lokalitet Nea Pafos nalazi se na poluostrvu tako da je većim delom okružen morem. Osnovan je krajem 4. veka pne, a, kao što već spomenuh, početkom 2. veka pne, za vreme Ptolomeida, postao je prestonica ostrva. Što se tiče samog lokaliteta, nema tu bogzna kakvih zdanja, osim teatra – odeona. Ostali objekti su sačuvani malo iznad temelja. Realno govoreći, bilo bi bezveze da nije opstao jedan broj mozaika koji su krasili nekadašnje rimske vile. Tako se u “Kući Dionisa” od 2000 m², pod mozaicima nalazi 556 m². Osim geometrijskih i floralnih motiva na njima su prikazane i mitološke scene, kao što su Apolon i Dafne, Ikar, 4 godišnja doba. “Kuća Ajon”poseduje više mozaika sa Dionisom, a u “Kući Tezeja” prikazan je ovaj junak u borbi sa minotaurom. Odlični su svi ti mozaici, nema šta. Šteta samo što je dobar deo njih prekriven peskom i nedostupan široj javnosti.

Nea Pafos.

   Nakon što smo završili sa razgledanjem ovog arheološkog nalazišta rešio sam da se zbog problema sa zglobovima odvojim od ekipe i da kroz sporedni izlaz izađem negde na plaži “Lighthouse beach” i da na taj način skratim put do smeštaja. Ova plaža je dobila ime po 20 metara visokom svetioniku izgrađenom 1888. godine. Moguće je i popeti se na njega, ali zbog bolova nisam bio u stanju da to uradima, te sam produžio nekadašnjim bedemima Nea Pafosa i izbio na plažu. Tu sam malo predahnuo, popio kapućino, rashladio se u moru i nastavio dalje do apartmana.

Kipar 2026. (4. deo)

 

VAROŠA

 

   Nakon turskog osvajanja Famaguste Latini su proterani iz utvrđenog grada i unutra su dovedeni Turci iz Anadolije. Grcima je dozvoljeno da se nasele, ali van bedema i tako je nastalo naselje koje će se vremenom razviti u Varošu. Danas Famagusta ima oko šezdesetak hiljada stanovnika. Procenjuje se da je pre turske invazije 1974. godine u njoj živelo oko 39.000, od čega je Grka bilo 26.500, Turaka 8.500 i 4.000 ljudi drugih nacionalnosti. Današnje stanovništvo čine isključivo Turci i to mahom oni koji su se doselili nakon 1974. godine. Kao što se vidi, i pre tih krvavih događaja Famagusta nije bila preterano velika, ali je zato predstavljala glavnu turističku destinaciju na celom ostrvu. Na primer 31,5% svih kiparskih hotela i 45% kapaciteta kreveta nalazilo se ovde. Turistički centar bio je skoncentrisan u pomenutom delu grada pod imenom Varoša. Varoša je u to vreme bilo jedno od najpopularnijih letovališta na svetu. Tu su odsedali članovi švedske grupe Aba, Elizabet Tejlor, Ričard Barton, Rakel Velč, Brižit Bardo i slični.

Varoša.

   Kad je usledila turska invazija 14. avgusta 1974. godine Grci su navrat nanos napustili Varošu. Sve što su za sobom ostavili je opljačkano, a onda je turska vojska, za razliku od drugih mesta na Kipru, Varošu ogradila žicom i zabranila pristup u nju. Tako pusta i ograđena stajala je sve do 2020. godine, kada je prvo otvorena za Turke, a posle par godina dozvoljeno je i da je posete stranci.

   Posetioci moraju da poštuju rigorozna pravila. Može se ići samo ulicama i ne sme da se ulazi ni u jedan objekat. Sve je pod video nadzorom, a na ulazu pretresaju rančeve. Zabranjeni su dronovi, kao i zastave bilo kojih država.

   U pitanju je veliki prostor od 6,19 km² i, bogami, namučio sam se sa mojim bangavim zglobovima dok sam obišao sve što je dozvoljeno. Poseta napuštenoj Varoši ostavila je na mene jak utisak. Kako li su se samo osećali prognani Grci koji su posle skor 50 godina prvi put prošetali ovim mestom u kome su nekada živeli?

   Osim stotina velikih hotela tu je i čitav niz manjih privtnih kuća, restorana, prodavnica, lokala, kafea, čak i crkva. Po razlupanim suvenirnicama vide se police i demolirani inventar, naravno sve pod debelim slojem prašine i paučine. U Varoši je Tojota imala salon automobila, onda nekoliko aviokompanija svoja predstavništva, zatim radnje Filips, Telefunken itd. Na nekim lokalima još uvek se vide izbledele reklame svojevremeno poznatih firmi, kao što su Kodak ili Agfa. Na tablama raznih prodavnica reklamiraju se: kožni proizvodi, naočare za sunce, parfemi, ručno rađeni suveniri i slično, a svoje usluge nude krojači, optičari, zubari. Neke manje delove ovoga grada osvojilo je zelenilo, nešto objekata se urušilo, ali većina građevina deluje da je u dobrom stanju, ako se izume to da su potpuno devastirane. Apokalipsa uživo!

   Na svakom koraku postavljene su table na kojima je predstavljen vojnik sa puškom i tekst koji poručuje da je zabranjen pristup u bilo koji objekat zbog opasnosti od rušenja. Da bi se to poštovalo po Varoši je, osim ograda, raspoređen i veliki broj policajaca.

   Prvi put sam nešto ovako posetio i bilo mi je zanimljivo, mada moram da priznam da mi je bilo nelagodno, dok sam sa drugim turistima crvenim od sunca, šetao tužnim ulicama ovog grada. Malo mi je to morbidno. Još morbidnija je uloga turskih vlasti u tome. Nakon što su najurili grčke starosedeoce i nakon što su dozvolili da im se opljačka imovina i nakon što su zatvorili Varošu, sada je prodaju kao turističku atrakciju. Zbog svega toga malo sam se osećao bezveze tokom obilaska ovog distopijskog mesta, a da mi je bilo zanimljivo, jeste, tu nema nikakvog zbora. Inače, ja bih svakako obišao Famagustu i bez Varoše, zbog njene fenomenalne srednjovekovne ostavštine, ali ubeđen sam da većina turista koja tokom letovanja na Kipru napravi izlet do Famaguste to uradi zbog Varoše.

   U Varoši postoji i plaža, te smo se na kraju obilaska ovog apokaliptičnog grada malo osvežili u moru. Čudan je osećaj plivati u senci ogromnih napuštenih hotela. Voda je bila oko dvadesetak stepeni, što je malo hladnije, ali prijalo je posle poludnevnog bazanja po Varoši.

Kipar 2026. (3. deo)

 

FAMAGUSTA

 

   Iz Nikozije smo se odvezli do šezdesetak kilometara udaljene Famaguste. U stvari, danas se ovaj grad zove Magusa, ili, da  budem sasvim precizan, Gazimagusa. Ovaj prefiks “gazi” može da se prevede kao “ratni heroj”. E sad, na osnovu čega je ovaj nekada većinski grčki grad, iz koga su Grci proterani, zaradio tu uzvišenu titulu, nije mi baš jasno. Zapravo, mislim da mi je jasno, ali je nekako bedno. Međutim, da krenem redom, Famagustu je 274 pne osnovao Ptolomej II Filadelf, nakon što je obližnji, mnogo poznatiji i važniji Salamis, ozbiljno nastradao u jednom zemljotresu. Nazvao ga je po svojoj sestri Arsinoe. U 3. veku preimenovan je u Amohostos, što se za vreme krstaša pretvorilo u Fama Avgustu, tj. Famagustu. Grad je dosta uznapredovao tokom Justinijanove vladavine u 6. veku, možda i zbog toga što je po jednoj od nekoliko verzija u njemu rođena njegova slavna supruga Teodora.

Famagusta.

   Zbog svoje srednjovekovne zaostavštine po meni je Famagusta najzanimljiviji grad na celom Kipru. Red je onda da se prvo malo pozabavim srednjovekovnom istorijom Famaguste, ali i celog ostrva. Nakon Rimljana Kiprom je vladala Vizantija. Godine 1185. Isak Komnin, pripadnik čuvene vizantijske carske porodice, zavladao je Kiprom i proglasio nezavisnost. Tokom 3. krstaškog pohoda verenica Ričarda Lavljeg srca, španska princeza Beringarija od Navare, zajedno sa Ričardovom sestrom i familijom, krenula je da se pridruži vereniku, ali se njen brod nasukao na obali Kipra. Pomenuti despot Isak ih je zarobio. Ričard je u to vreme bio na Rodosu i odmah se sa vojskom uputio na Kipar, gde je porazio Isaka. Navodno se despot odlučio na predaju nakon što mu je Ričard Lavljeg srca obećao da ga neće okovati u gvožđe. Ovo obećanje je ispunio tako što ga je okovao srebrnim lancima.

Venecijanska kuća sa dimnjacima.

   Godinu dana kasnije Ričard je ostrvo predao vitezovima templarima, a ovi su ga ubrzo ustupili Gaju Lizinjanu. Naime, kada je između Konrada Monferatskog i Gaja Lizinjana otpočela borba za jerusalimsku krunu, krstaški velikaši su presudili u korist Konrada, a Lisinjan je namiren tako što su mu templari ustupili Kipar. Kada je Gaj umro 1194. godine vlast je nasledio njegov brat Almarik II. Nakon njega su se smenjivali kojekakvi nebitni vladari, kojima je, zapravo, komandovala plemićka porodica Ibelin. Godine 1229. Kipar je zauzeo Fridrih car Svetog rimskog carstva. Zatim sledi borba za prevlast Gvelfa i Gibelina. Onda se oko ostrva bore Đenovljani i Venecijanci. Godine 1489. poslednja kiparska kraljica Katarina Kornaro predala je ostrvo Veneciji.

Nestorijanska crkva.

Maronitska crkva.

   Što se konkretno tiče Famaguste, ona je sve do pred kraj 13. veka bila malo i ne mnogo bitno mesto, a onda su se stvari promenile kada je 1291. godine pala Akra, poslednje krstaško uporište u Svetoj zemlji. Tada su u Famagustu nahrlili templari iz Akre sa svojim opljačkanim blagom, kao i masa hrišćanskih izbeglica. Grad se neverovatnom brzinom razvijao i već sredinom 14. veka smatralo se da u ovom mestu žive najbogatiji ljudi na svetu. Ti silni bogataši podizali su nemilice crkve, tako da ih je Famagusta puna. Ako izuzmem Jerusalim, nisam siguran da sam igde video više crkava po kvadratnom metru.

Sirijska crkva.

Jermenska crkva.

   Famagusta je bio poslednji grad koji su Turci pod Mustafa pašom osvojili na Kipru. Za njega su se baš namučili. Opsada je trajala 13 meseci i poginulo je 50.000 Turaka, među kojima i pašin sin. Na kraju su se Venecijanci predali uz obećanje da će biti pošteđeni, ali je mletački komandant Marko Antonio Bragadin ipak živ odran. Sličnu sudbinu je doživelo i dosta oficira.

Pravoslavna crkva.

Crkve ,,Blizanci,,

   Kao što već spomenuh, Famagusta ima velik broj srednjovekovnih crkava, a pošto smo zbog njih najviše i došli u ovaj grad, krenuli smo da ih redom obilazimo, jednu po jednu. Osim par izuzetaka gotovo sve su iz 14. veka. Ima ih katoličkih, pravoslavnih, jermenskih, maronitskih, nestorijanskih. Različitih su veličina, od baš skromnih pa do prilično impozantnih zdanja. Kod nekih, uglavnom pravoslavnih, dominira vizantijski stil, a kod većine drugih gotika. Najveća od svih je katedrala sv. Nikole, koja je 1571. godine pretvorena u dzamiju Lala Mustafa paše. Radi se o tipičnoj gotskoj građevini sa dva, nikada završena, zvonika, sa ukrašenim portalom, prelomljenim lukovima i velikim prozorima koje su nekada sigurno krasili vitraži.

Lala Mustafa paša dzamija, tj. Katedrala sv. Nikole.

   Ozbiljno zdanje je i crkva sv. Petra i Pavla, sa masivnim kontraforima, koju su Turci pretvorili u Sinan pašinu dzamiju. Treba spomenuti i nestorijansku crkvu, koju su podigla dvojica sirijskih trgovaca. Svetom Đorđu su posvećene dve crkve, od kojih je jedna grčka, tj. pravoslavna, a druga latinska, odnosno katolička. Zanimljiva mi je bila i jermenska crkva, kao i maronitska posvećena sv. Ani. Nema smisla da dalje nabrajam silne bogomolje Famaguste, osim još jedne neobične i veoma intrigantne. To je crkva sv. Marije od Vitlejema. U pitanju je jako mala polupodzemna građevina, delimično uklesana u steni.

Crkva sv. Petra i Pavla.

Crkva sv. Marije od Vitlejema.

   Osim crkava ima po gradu još štošta zanimljivo da se vidi, kao što su recimo: hamam, par osmanlijskih česama, staro skladište soli, kao i velika venecijanska zgrada. Iz perioda mletačke vladavine potiče i raskošno pročelje nekadašnje palate. Sačuvana je i kuća za koju se veruje da je u njoj živela poslednja kiparska kraljica Katarina Kornaro, koja je predala Kipar Venecijancima. Stari deo Famaguste je u potpunosti okružen moćnim bedemima, sa čitavim nizom bastiona, kao i tzv. Otelo kastelom, maltene posebnim utvrđenjem.

Venecijanska palata.

   Famagusta je fenomenalna. Što se mene tiče “highlight” ovog putovanja. Imali smo i pristojan smeštaj unutar starog grada. Neki pansion sa velikim dvorištem punim zelenila koje je pravilo debelu hladovinu, gde smo kulirali uz kaficu, viskić i ceđeni nar. Kad smo već kod uživanja, tokom dva dana boravka u Famagusti, odlučili smo da se zdravo hranimo, odnosno da nam ishrana bude bazirana na ribi i morskim plodovima. Naravno, zajebavam se. Naime, tokom planiranja ovog putovanja shvatio sam da kiparski Grci imaju sjajna jela, koja treba probati, a koja su bazirana na jagnjetini i svinjetini. Pošto volim i ribu, rešio sam da nju konzumiram za vreme boravka na turskom delu ostrva. Uz to turski deo Kipra je nešto jeftiniji, što je takođe doprinelo da se u Famagusti posvetimo plodovima mora.

   Prvi dan smo večerali u nekom skromnom restoranu u luci i nije bilo ništa posebno. Jeli smo neke manje ribe i lignje punjene halumi sirom. Da kažemo ok. Zato smo drugi dan potrefili pravi restoran. Jeli smo neku kernju, kao i neku ribu nalik palamidi i bile su izvrsne. Uz to smo kao predjelo dobili svašta nešto na malim tanjirima. Bilo je tu pasulja, nekoliko salata, pinđur od patlidzana, maslinke, dve vrste salata od hobotnica, caciki, tahini, gratis porciju lignji i na kraju neki izvrsni vrući slatkiš. Jedva smo se izborili sa svim tim. Jednom rečju, bilo je vrh!