Kipar 2026. (4. deo)

 

VAROŠA

 

   Nakon turskog osvajanja Famaguste Latini su proterani iz utvrđenog grada i unutra su dovedeni Turci iz Anadolije. Grcima je dozvoljeno da se nasele, ali van bedema i tako je nastalo naselje koje će se vremenom razviti u Varošu. Danas Famagusta ima oko šezdesetak hiljada stanovnika. Procenjuje se da je pre turske invazije 1974. godine u njoj živelo oko 39.000, od čega je Grka bilo 26.500, Turaka 8.500 i 4.000 ljudi drugih nacionalnosti. Današnje stanovništvo čine isključivo Turci i to mahom oni koji su se doselili nakon 1974. godine. Kao što se vidi, i pre tih krvavih događaja Famagusta nije bila preterano velika, ali je zato predstavljala glavnu turističku destinaciju na celom ostrvu. Na primer 31,5% svih kiparskih hotela i 45% kapaciteta kreveta nalazilo se ovde. Turistički centar bio je skoncentrisan u pomenutom delu grada pod imenom Varoša. Varoša je u to vreme bilo jedno od najpopularnijih letovališta na svetu. Tu su odsedali članovi švedske grupe Aba, Elizabet Tejlor, Ričard Barton, Rakel Velč, Brižit Bardo i slični.

Varoša.

   Kad je usledila turska invazija 14. avgusta 1974. godine Grci su navrat nanos napustili Varošu. Sve što su za sobom ostavili je opljačkano, a onda je turska vojska, za razliku od drugih mesta na Kipru, Varošu ogradila žicom i zabranila pristup u nju. Tako pusta i ograđena stajala je sve do 2020. godine, kada je prvo otvorena za Turke, a posle par godina dozvoljeno je i da je posete stranci.

   Posetioci moraju da poštuju rigorozna pravila. Može se ići samo ulicama i ne sme da se ulazi ni u jedan objekat. Sve je pod video nadzorom, a na ulazu pretresaju rančeve. Zabranjeni su dronovi, kao i zastave bilo kojih država.

   U pitanju je veliki prostor od 6,19 km² i, bogami, namučio sam se sa mojim bangavim zglobovima dok sam obišao sve što je dozvoljeno. Poseta napuštenoj Varoši ostavila je na mene jak utisak. Kako li su se samo osećali prognani Grci koji su posle skor 50 godina prvi put prošetali ovim mestom u kome su nekada živeli?

   Osim stotina velikih hotela tu je i čitav niz manjih privtnih kuća, restorana, prodavnica, lokala, kafea, čak i crkva. Po razlupanim suvenirnicama vide se police i demolirani inventar, naravno sve pod debelim slojem prašine i paučine. U Varoši je Tojota imala salon automobila, onda nekoliko aviokompanija svoja predstavništva, zatim radnje Filips, Telefunken itd. Na nekim lokalima još uvek se vide izbledele reklame svojevremeno poznatih firmi, kao što su Kodak ili Agfa. Na tablama raznih prodavnica reklamiraju se: kožni proizvodi, naočare za sunce, parfemi, ručno rađeni suveniri i slično, a svoje usluge nude krojači, optičari, zubari. Neke manje delove ovoga grada osvojilo je zelenilo, nešto objekata se urušilo, ali većina građevina deluje da je u dobrom stanju, ako se izume to da su potpuno devastirane. Apokalipsa uživo!

   Na svakom koraku postavljene su table na kojima je predstavljen vojnik sa puškom i tekst koji poručuje da je zabranjen pristup u bilo koji objekat zbog opasnosti od rušenja. Da bi se to poštovalo po Varoši je, osim ograda, raspoređen i veliki broj policajaca.

   Prvi put sam nešto ovako posetio i bilo mi je zanimljivo, mada moram da priznam da mi je bilo nelagodno, dok sam sa drugim turistima crvenim od sunca, šetao tužnim ulicama ovog grada. Malo mi je to morbidno. Još morbidnija je uloga turskih vlasti u tome. Nakon što su najurili grčke starosedeoce i nakon što su dozvolili da im se opljačka imovina i nakon što su zatvorili Varošu, sada je prodaju kao turističku atrakciju. Zbog svega toga malo sam se osećao bezveze tokom obilaska ovog distopijskog mesta, a da mi je bilo zanimljivo, jeste, tu nema nikakvog zbora. Inače, ja bih svakako obišao Famagustu i bez Varoše, zbog njene fenomenalne srednjovekovne ostavštine, ali ubeđen sam da većina turista koja tokom letovanja na Kipru napravi izlet do Famaguste to uradi zbog Varoše.

   U Varoši postoji i plaža, te smo se na kraju obilaska ovog apokaliptičnog grada malo osvežili u moru. Čudan je osećaj plivati u senci ogromnih napuštenih hotela. Voda je bila oko dvadesetak stepeni, što je malo hladnije, ali prijalo je posle poludnevnog bazanja po Varoši.

Kipar 2026. (3. deo)

 

FAMAGUSTA

 

   Iz Nikozije smo se odvezli do šezdesetak kilometara udaljene Famaguste. U stvari, danas se ovaj grad zove Magusa, ili, da  budem sasvim precizan, Gazimagusa. Ovaj prefiks “gazi” može da se prevede kao “ratni heroj”. E sad, na osnovu čega je ovaj nekada većinski grčki grad, iz koga su Grci proterani, zaradio tu uzvišenu titulu, nije mi baš jasno. Zapravo, mislim da mi je jasno, ali je nekako bedno. Međutim, da krenem redom, Famagustu je 274 pne osnovao Ptolomej II Filadelf, nakon što je obližnji, mnogo poznatiji i važniji Salamis, ozbiljno nastradao u jednom zemljotresu. Nazvao ga je po svojoj sestri Arsinoe. U 3. veku preimenovan je u Amohostos, što se za vreme krstaša pretvorilo u Fama Avgustu, tj. Famagustu. Grad je dosta uznapredovao tokom Justinijanove vladavine u 6. veku, možda i zbog toga što je po jednoj od nekoliko verzija u njemu rođena njegova slavna supruga Teodora.

Famagusta.

   Zbog svoje srednjovekovne zaostavštine po meni je Famagusta najzanimljiviji grad na celom Kipru. Red je onda da se prvo malo pozabavim srednjovekovnom istorijom Famaguste, ali i celog ostrva. Nakon Rimljana Kiprom je vladala Vizantija. Godine 1185. Isak Komnin, pripadnik čuvene vizantijske carske porodice, zavladao je Kiprom i proglasio nezavisnost. Tokom 3. krstaškog pohoda verenica Ričarda Lavljeg srca, španska princeza Beringarija od Navare, zajedno sa Ričardovom sestrom i familijom, krenula je da se pridruži vereniku, ali se njen brod nasukao na obali Kipra. Pomenuti despot Isak ih je zarobio. Ričard je u to vreme bio na Rodosu i odmah se sa vojskom uputio na Kipar, gde je porazio Isaka. Navodno se despot odlučio na predaju nakon što mu je Ričard Lavljeg srca obećao da ga neće okovati u gvožđe. Ovo obećanje je ispunio tako što ga je okovao srebrnim lancima.

Venecijanska kuća sa dimnjacima.

   Godinu dana kasnije Ričard je ostrvo predao vitezovima templarima, a ovi su ga ubrzo ustupili Gaju Lizinjanu. Naime, kada je između Konrada Monferatskog i Gaja Lizinjana otpočela borba za jerusalimsku krunu, krstaški velikaši su presudili u korist Konrada, a Lisinjan je namiren tako što su mu templari ustupili Kipar. Kada je Gaj umro 1194. godine vlast je nasledio njegov brat Almarik II. Nakon njega su se smenjivali kojekakvi nebitni vladari, kojima je, zapravo, komandovala plemićka porodica Ibelin. Godine 1229. Kipar je zauzeo Fridrih car Svetog rimskog carstva. Zatim sledi borba za prevlast Gvelfa i Gibelina. Onda se oko ostrva bore Đenovljani i Venecijanci. Godine 1489. poslednja kiparska kraljica Katarina Kornaro predala je ostrvo Veneciji.

Nestorijanska crkva.

Maronitska crkva.

   Što se konkretno tiče Famaguste, ona je sve do pred kraj 13. veka bila malo i ne mnogo bitno mesto, a onda su se stvari promenile kada je 1291. godine pala Akra, poslednje krstaško uporište u Svetoj zemlji. Tada su u Famagustu nahrlili templari iz Akre sa svojim opljačkanim blagom, kao i masa hrišćanskih izbeglica. Grad se neverovatnom brzinom razvijao i već sredinom 14. veka smatralo se da u ovom mestu žive najbogatiji ljudi na svetu. Ti silni bogataši podizali su nemilice crkve, tako da ih je Famagusta puna. Ako izuzmem Jerusalim, nisam siguran da sam igde video više crkava po kvadratnom metru.

Sirijska crkva.

Jermenska crkva.

   Famagusta je bio poslednji grad koji su Turci pod Mustafa pašom osvojili na Kipru. Za njega su se baš namučili. Opsada je trajala 13 meseci i poginulo je 50.000 Turaka, među kojima i pašin sin. Na kraju su se Venecijanci predali uz obećanje da će biti pošteđeni, ali je mletački komandant Marko Antonio Bragadin ipak živ odran. Sličnu sudbinu je doživelo i dosta oficira.

Pravoslavna crkva.

Crkve ,,Blizanci,,

   Kao što već spomenuh, Famagusta ima velik broj srednjovekovnih crkava, a pošto smo zbog njih najviše i došli u ovaj grad, krenuli smo da ih redom obilazimo, jednu po jednu. Osim par izuzetaka gotovo sve su iz 14. veka. Ima ih katoličkih, pravoslavnih, jermenskih, maronitskih, nestorijanskih. Različitih su veličina, od baš skromnih pa do prilično impozantnih zdanja. Kod nekih, uglavnom pravoslavnih, dominira vizantijski stil, a kod većine drugih gotika. Najveća od svih je katedrala sv. Nikole, koja je 1571. godine pretvorena u dzamiju Lala Mustafa paše. Radi se o tipičnoj gotskoj građevini sa dva, nikada završena, zvonika, sa ukrašenim portalom, prelomljenim lukovima i velikim prozorima koje su nekada sigurno krasili vitraži.

Lala Mustafa paša dzamija, tj. Katedrala sv. Nikole.

   Ozbiljno zdanje je i crkva sv. Petra i Pavla, sa masivnim kontraforima, koju su Turci pretvorili u Sinan pašinu dzamiju. Treba spomenuti i nestorijansku crkvu, koju su podigla dvojica sirijskih trgovaca. Svetom Đorđu su posvećene dve crkve, od kojih je jedna grčka, tj. pravoslavna, a druga latinska, odnosno katolička. Zanimljiva mi je bila i jermenska crkva, kao i maronitska posvećena sv. Ani. Nema smisla da dalje nabrajam silne bogomolje Famaguste, osim još jedne neobične i veoma intrigantne. To je crkva sv. Marije od Vitlejema. U pitanju je jako mala polupodzemna građevina, delimično uklesana u steni.

Crkva sv. Petra i Pavla.

Crkva sv. Marije od Vitlejema.

   Osim crkava ima po gradu još štošta zanimljivo da se vidi, kao što su recimo: hamam, par osmanlijskih česama, staro skladište soli, kao i velika venecijanska zgrada. Iz perioda mletačke vladavine potiče i raskošno pročelje nekadašnje palate. Sačuvana je i kuća za koju se veruje da je u njoj živela poslednja kiparska kraljica Katarina Kornaro, koja je predala Kipar Venecijancima. Stari deo Famaguste je u potpunosti okružen moćnim bedemima, sa čitavim nizom bastiona, kao i tzv. Otelo kastelom, maltene posebnim utvrđenjem.

Venecijanska palata.

   Famagusta je fenomenalna. Što se mene tiče “highlight” ovog putovanja. Imali smo i pristojan smeštaj unutar starog grada. Neki pansion sa velikim dvorištem punim zelenila koje je pravilo debelu hladovinu, gde smo kulirali uz kaficu, viskić i ceđeni nar. Kad smo već kod uživanja, tokom dva dana boravka u Famagusti, odlučili smo da se zdravo hranimo, odnosno da nam ishrana bude bazirana na ribi i morskim plodovima. Naravno, zajebavam se. Naime, tokom planiranja ovog putovanja shvatio sam da kiparski Grci imaju sjajna jela, koja treba probati, a koja su bazirana na jagnjetini i svinjetini. Pošto volim i ribu, rešio sam da nju konzumiram za vreme boravka na turskom delu ostrva. Uz to turski deo Kipra je nešto jeftiniji, što je takođe doprinelo da se u Famagusti posvetimo plodovima mora.

   Prvi dan smo večerali u nekom skromnom restoranu u luci i nije bilo ništa posebno. Jeli smo neke manje ribe i lignje punjene halumi sirom. Da kažemo ok. Zato smo drugi dan potrefili pravi restoran. Jeli smo neku kernju, kao i neku ribu nalik palamidi i bile su izvrsne. Uz to smo kao predjelo dobili svašta nešto na malim tanjirima. Bilo je tu pasulja, nekoliko salata, pinđur od patlidzana, maslinke, dve vrste salata od hobotnica, caciki, tahini, gratis porciju lignji i na kraju neki izvrsni vrući slatkiš. Jedva smo se izborili sa svim tim. Jednom rečju, bilo je vrh!

 

Kipar 2026. (2. deo)

 

NIKOZIJA – TURSKI DEO

 

   Ujutru smo se spakovali i krenuli do Ledra ulice, gde se nalazi granični prelaz. I grčki i turski kontrolni punkt smo prošli bez ikakvih problema, te smo se našli u turskom delu Nikozije. Probaću da sa par rečenica objasnim kako je došlo do podele ovoga ostrva. Krenimo redom, Osmanlije su 1571. godine pobedili Venecijance i zauzeli Kipar. Tokom grčkog rata za nezavisnost 1821. godine pobunili su se i kiparski Grci, ali za razliku od svojih severnih rođaka oni u tom ustanku nisu bili uspešni. Tada je rođena ideja o ujedinjenju sa Grčkom, poznata kao “enosis” (unija). Pošto je turska država bila u očajnom stanju, 1878. godine potpisali su tajni ugovor sa Velikom Britanijom, kojim je uprava nad Kiprom ustupljena Britancima, uz obavezu da vojno štite Turke. Tako je Kipar nakon propasti Osmanskog carstva postao britanska kolonija.

Ledra granični prelaz.

   Na referendumu 1950. godine više od 95% kiparskih Grka glasalo je za ujedinjenje sa Grčkom. Englezi to, naravno, nisu prihvatili, te su ovdašnji Grci podigli ustanak pod vođstvom organizacije “EOKA”. Turci su, pak, zahtevali “taksim”, tj. podelu ostrva, a njih je predvodila “TMT”, odnosno “Turska organizacija otpora”. Protiv Engleza su bili bukvalno svi kiparski Grci, i nacionalisti i komunisti i crkva. Arhiepiskop Makarios III je 1956. godine uhapšen i interniran na Sejšelska ostrva. Pošto nemiri nisu jenjavali vraćen je 1959. godine. Te godine je Britanija odlučila da se povuče sa Kipra, s tim što je zadržala svoje baze. Sledeće godine formirana je republika, čiji je predsednik bio Makarios, a potpredsednik Turčin. Međutim, sukobi nisu prestali, nego su, šta više, eskalirali 1963 -1964. godine, pa su Ujedinjene nacije poslale mirovne snage.

Nikozija, turski deo.

   Vremenom je dobar deo Grka izgubio poverenje u Makariosa, te je 1974. godine grčka vojska izvela državni udar i postavila za predsednika Nikosa Sampsona. Tada je Turska izvršila invaziju i zauzela severni deo ostrva, pod izgovorom da je prekršen sporazum iz 1960. godine. Posle osam dana Sampson je podneo ostavku, vojni režim je pao, Makarios III se vratio na vlast, ali već je bilo kasno, Kipar je ostao podeljen. Kasnije je izvršena i razmena stanovništva. Više od 250.000 ljudi je preseljeno iz jednog u drugi deo ostrva. Godine 1983. proglašena je Turska republika Severni Kipar.

   Prvi moj utisak o turskom delu Nikozije, tj. Lefkose, je da je siromašniji, malo musaviji, ali što se tiče kulturnoistorijskih znamenitosti mnogo zanimljiviji. Bez imalo sumnje glavna atrakcija je Selimija dzamija. Zapravo, radi se o gotičkoj crkvi sv. Sofije, čija je izgradnja započeta 1209. godine na mestu ranije istoimene pravoslavne bogomolje. Kada su Turci zauzeli Kipar ovo zdanje je 1571. godine pretvoreno u dzamiju. Sledeće godine dodat joj je 49 metara visoki minaret. Ovo je i najmonumentalnija istorijska građevina na Kipru. U pitanju je tipična gotička crkva sa prelomljenim lukovima, velikom rozetom iznad ulaza, sa rebrastim svodovima i bogatom dekoracijom. Gradili su je francuski neimari i u njoj su se krunisali lizinjanski kraljevi.

Selimija dzamija.

   Odmah pored Selimije nalazi se bedestan, tj. još jedna nekada gotička crkva iz 14. veka. Posvećena je sv. Nikoli. Bila je u rukama pravoslavaca, katolika, muslimana, a osim kao bogomolja tokom svoje duge istorije služila je kao tržnica, tekstilna radnja, žitnica, skladište.

Bedestan.

Girne kapija.

   Ima u turskom delu svašta da se vidi, kao što je recimo Girne (Kirenija) kapija. Ona je jedna od tri kapija iz vremena kada su Venecijanci obnovili gradske bedeme. Turcima je ostala i katedrala sv. Katarine iz 14. veka, sad Hajdarpašina dzamija. Zatim tu su i dva hana. Bujuk ili Veliki han je podignut 1577. godine. To je tipični osmanlijski karavansaraj sa velikim prostranim dvorištom i kioskom sa česmama u sredini. Okolo je raspoređeno 68 soba. Drugi han je iz 18. veka i znatno je manji. Reč je o Kumarčilar hanu, što može da se prevede kao kockarski han. Inače, ova dva osmanlijska hana su jedine građevine toga tipa koje su preživele na celom Kipru. Od preostalih istorijskih zdanja treba još spomenuti Bujuk hamam, Mevlevi tekiju, kao i nekoliko manjih dzamija.

Bujuk han.

Bujuk han.

Kumarčilar han.

   Glavni trg u turskom delu Nikozije zove se Ataturk skver, ali je poznatiji po imenu Sarajonu. Na njegovoj sredini uzdiže se tzv. Venecijanski stub. U stvari, to je antički stub iz Salamisa, koga su Venecijanci 1550. godine doneli u Nikoziju. Na ovo konkretno mesto postavljen je 1950. godine. Na trgu se nalazi i jedna osmanlijska česma, kao i dve raskošne zgrade napravljene tokom britanske kolonijalne vladavine. Jedna je zgrada pošte, a druga, posebno upečatljiva, je zgrada suda iz 1904. godine.

Sarajonu trg.

   Kao što već rekoh, gledano po kulturnoistorijskim spomenicima turski deo Nikozije mi je bio zanimljiviji od grčkog, ali mi je atmosfera kod Grka mnog više prijala. Možda mi je bilo lepše u grčkom delu zbog toga što su mi Grci daleko draži od Turaka? Već sam rekao i da je turski deo nešto ofucaniji, a kažu i 25% jeftiniji, što ja za ovo kratko vreme i nisam baš primetio. Što se tiče smeštaja bio nam je ok. U pitanju je neki mali pansion sa centralnim dvorištem i nekoliko soba okolo, ali s obzirom da smo bili jedini gosti ceo taj atrijum je bio naš. Posle jučerašnjeg prežderavanja odlučili smo se za laganu večeru, tj. giros, pardon doner, pošto smo ipak u turskom delu Nikozije.