Kipar 2026. (3. deo)

 

FAMAGUSTA

 

   Iz Nikozije smo se odvezli do šezdesetak kilometara udaljene Famaguste. U stvari, danas se ovaj grad zove Magusa, ili, da  budem sasvim precizan, Gazimagusa. Ovaj prefiks “gazi” može da se prevede kao “ratni heroj”. E sad, na osnovu čega je ovaj nekada većinski grčki grad, iz koga su Grci proterani, zaradio tu uzvišenu titulu, nije mi baš jasno. Zapravo, mislim da mi je jasno, ali je nekako bedno. Međutim, da krenem redom, Famagustu je 274 pne osnovao Ptolomej II Filadelf, nakon što je obližnji, mnogo poznatiji i važniji Salamis, ozbiljno nastradao u jednom zemljotresu. Nazvao ga je po svojoj sestri Arsinoe. U 3. veku preimenovan je u Amohostos, što se za vreme krstaša pretvorilo u Fama Avgustu, tj. Famagustu. Grad je dosta uznapredovao tokom Justinijanove vladavine u 6. veku, možda i zbog toga što je po jednoj od nekoliko verzija u njemu rođena njegova slavna supruga Teodora.

Famagusta.

   Zbog svoje srednjovekovne zaostavštine po meni je Famagusta najzanimljiviji grad na celom Kipru. Red je onda da se prvo malo pozabavim srednjovekovnom istorijom Famaguste, ali i celog ostrva. Nakon Rimljana Kiprom je vladala Vizantija. Godine 1185. Isak Komnin, pripadnik čuvene vizantijske carske porodice, zavladao je Kiprom i proglasio nezavisnost. Tokom 3. krstaškog pohoda verenica Ričarda Lavljeg srca, španska princeza Beringarija od Navare, zajedno sa Ričardovom sestrom i familijom, krenula je da se pridruži vereniku, ali se njen brod nasukao na obali Kipra. Pomenuti despot Isak ih je zarobio. Ričard je u to vreme bio na Rodosu i odmah se sa vojskom uputio na Kipar, gde je porazio Isaka. Navodno se despot odlučio na predaju nakon što mu je Ričard Lavljeg srca obećao da ga neće okovati u gvožđe. Ovo obećanje je ispunio tako što ga je okovao srebrnim lancima.

Venecijanska kuća sa dimnjacima.

   Godinu dana kasnije Ričard je ostrvo predao vitezovima templarima, a ovi su ga ubrzo ustupili Gaju Lizinjanu. Naime, kada je između Konrada Monferatskog i Gaja Lizinjana otpočela borba za jerusalimsku krunu, krstaški velikaši su presudili u korist Konrada, a Lisinjan je namiren tako što su mu templari ustupili Kipar. Kada je Gaj umro 1194. godine vlast je nasledio njegov brat Almarik II. Nakon njega su se smenjivali kojekakvi nebitni vladari, kojima je, zapravo, komandovala plemićka porodica Ibelin. Godine 1229. Kipar je zauzeo Fridrih car Svetog rimskog carstva. Zatim sledi borba za prevlast Gvelfa i Gibelina. Onda se oko ostrva bore Đenovljani i Venecijanci. Godine 1489. poslednja kiparska kraljica Katarina Kornaro predala je ostrvo Veneciji.

Nestorijanska crkva.

Maronitska crkva.

   Što se konkretno tiče Famaguste, ona je sve do pred kraj 13. veka bila malo i ne mnogo bitno mesto, a onda su se stvari promenile kada je 1291. godine pala Akra, poslednje krstaško uporište u Svetoj zemlji. Tada su u Famagustu nahrlili templari iz Akre sa svojim opljačkanim blagom, kao i masa hrišćanskih izbeglica. Grad se neverovatnom brzinom razvijao i već sredinom 14. veka smatralo se da u ovom mestu žive najbogatiji ljudi na svetu. Ti silni bogataši podizali su nemilice crkve, tako da ih je Famagusta puna. Ako izuzmem Jerusalim, nisam siguran da sam igde video više crkava po kvadratnom metru.

Sirijska crkva.

Jermenska crkva.

   Famagusta je bio poslednji grad koji su Turci pod Mustafa pašom osvojili na Kipru. Za njega su se baš namučili. Opsada je trajala 13 meseci i poginulo je 50.000 Turaka, među kojima i pašin sin. Na kraju su se Venecijanci predali uz obećanje da će biti pošteđeni, ali je mletački komandant Marko Antonio Bragadin ipak živ odran. Sličnu sudbinu je doživelo i dosta oficira.

Pravoslavna crkva.

Crkve ,,Blizanci,,

   Kao što već spomenuh, Famagusta ima velik broj srednjovekovnih crkava, a pošto smo zbog njih najviše i došli u ovaj grad, krenuli smo da ih redom obilazimo, jednu po jednu. Osim par izuzetaka gotovo sve su iz 14. veka. Ima ih katoličkih, pravoslavnih, jermenskih, maronitskih, nestorijanskih. Različitih su veličina, od baš skromnih pa do prilično impozantnih zdanja. Kod nekih, uglavnom pravoslavnih, dominira vizantijski stil, a kod većine drugih gotika. Najveća od svih je katedrala sv. Nikole, koja je 1571. godine pretvorena u dzamiju Lala Mustafa paše. Radi se o tipičnoj gotskoj građevini sa dva, nikada završena, zvonika, sa ukrašenim portalom, prelomljenim lukovima i velikim prozorima koje su nekada sigurno krasili vitraži.

Lala Mustafa paša dzamija, tj. Katedrala sv. Nikole.

   Ozbiljno zdanje je i crkva sv. Petra i Pavla, sa masivnim kontraforima, koju su Turci pretvorili u Sinan pašinu dzamiju. Treba spomenuti i nestorijansku crkvu, koju su podigla dvojica sirijskih trgovaca. Svetom Đorđu su posvećene dve crkve, od kojih je jedna grčka, tj. pravoslavna, a druga latinska, odnosno katolička. Zanimljiva mi je bila i jermenska crkva, kao i maronitska posvećena sv. Ani. Nema smisla da dalje nabrajam silne bogomolje Famaguste, osim još jedne neobične i veoma intrigantne. To je crkva sv. Marije od Vitlejema. U pitanju je jako mala polupodzemna građevina, delimično uklesana u steni.

Crkva sv. Petra i Pavla.

Crkva sv. Marije od Vitlejema.

   Osim crkava ima po gradu još štošta zanimljivo da se vidi, kao što su recimo: hamam, par osmanlijskih česama, staro skladište soli, kao i velika venecijanska zgrada. Iz perioda mletačke vladavine potiče i raskošno pročelje nekadašnje palate. Sačuvana je i kuća za koju se veruje da je u njoj živela poslednja kiparska kraljica Katarina Kornaro, koja je predala Kipar Venecijancima. Stari deo Famaguste je u potpunosti okružen moćnim bedemima, sa čitavim nizom bastiona, kao i tzv. Otelo kastelom, maltene posebnim utvrđenjem.

Venecijanska palata.

   Famagusta je fenomenalna. Što se mene tiče “highlight” ovog putovanja. Imali smo i pristojan smeštaj unutar starog grada. Neki pansion sa velikim dvorištem punim zelenila koje je pravilo debelu hladovinu, gde smo kulirali uz kaficu, viskić i ceđeni nar. Kad smo već kod uživanja, tokom dva dana boravka u Famagusti, odlučili smo da se zdravo hranimo, odnosno da nam ishrana bude bazirana na ribi i morskim plodovima. Naravno, zajebavam se. Naime, tokom planiranja ovog putovanja shvatio sam da kiparski Grci imaju sjajna jela, koja treba probati, a koja su bazirana na jagnjetini i svinjetini. Pošto volim i ribu, rešio sam da nju konzumiram za vreme boravka na turskom delu ostrva. Uz to turski deo Kipra je nešto jeftiniji, što je takođe doprinelo da se u Famagusti posvetimo plodovima mora.

   Prvi dan smo večerali u nekom skromnom restoranu u luci i nije bilo ništa posebno. Jeli smo neke manje ribe i lignje punjene halumi sirom. Da kažemo ok. Zato smo drugi dan potrefili pravi restoran. Jeli smo neku kernju, kao i neku ribu nalik palamidi i bile su izvrsne. Uz to smo kao predjelo dobili svašta nešto na malim tanjirima. Bilo je tu pasulja, nekoliko salata, pinđur od patlidzana, maslinke, dve vrste salata od hobotnica, caciki, tahini, gratis porciju lignji i na kraju neki izvrsni vrući slatkiš. Jedva smo se izborili sa svim tim. Jednom rečju, bilo je vrh!

 

Kipar 2026. (2. deo)

 

NIKOZIJA – TURSKI DEO

 

   Ujutru smo se spakovali i krenuli do Ledra ulice, gde se nalazi granični prelaz. I grčki i turski kontrolni punkt smo prošli bez ikakvih problema, te smo se našli u turskom delu Nikozije. Probaću da sa par rečenica objasnim kako je došlo do podele ovoga ostrva. Krenimo redom, Osmanlije su 1571. godine pobedili Venecijance i zauzeli Kipar. Tokom grčkog rata za nezavisnost 1821. godine pobunili su se i kiparski Grci, ali za razliku od svojih severnih rođaka oni u tom ustanku nisu bili uspešni. Tada je rođena ideja o ujedinjenju sa Grčkom, poznata kao “enosis” (unija). Pošto je turska država bila u očajnom stanju, 1878. godine potpisali su tajni ugovor sa Velikom Britanijom, kojim je uprava nad Kiprom ustupljena Britancima, uz obavezu da vojno štite Turke. Tako je Kipar nakon propasti Osmanskog carstva postao britanska kolonija.

Ledra granični prelaz.

   Na referendumu 1950. godine više od 95% kiparskih Grka glasalo je za ujedinjenje sa Grčkom. Englezi to, naravno, nisu prihvatili, te su ovdašnji Grci podigli ustanak pod vođstvom organizacije “EOKA”. Turci su, pak, zahtevali “taksim”, tj. podelu ostrva, a njih je predvodila “TMT”, odnosno “Turska organizacija otpora”. Protiv Engleza su bili bukvalno svi kiparski Grci, i nacionalisti i komunisti i crkva. Arhiepiskop Makarios III je 1956. godine uhapšen i interniran na Sejšelska ostrva. Pošto nemiri nisu jenjavali vraćen je 1959. godine. Te godine je Britanija odlučila da se povuče sa Kipra, s tim što je zadržala svoje baze. Sledeće godine formirana je republika, čiji je predsednik bio Makarios, a potpredsednik Turčin. Međutim, sukobi nisu prestali, nego su, šta više, eskalirali 1963 -1964. godine, pa su Ujedinjene nacije poslale mirovne snage.

Nikozija, turski deo.

   Vremenom je dobar deo Grka izgubio poverenje u Makariosa, te je 1974. godine grčka vojska izvela državni udar i postavila za predsednika Nikosa Sampsona. Tada je Turska izvršila invaziju i zauzela severni deo ostrva, pod izgovorom da je prekršen sporazum iz 1960. godine. Posle osam dana Sampson je podneo ostavku, vojni režim je pao, Makarios III se vratio na vlast, ali već je bilo kasno, Kipar je ostao podeljen. Kasnije je izvršena i razmena stanovništva. Više od 250.000 ljudi je preseljeno iz jednog u drugi deo ostrva. Godine 1983. proglašena je Turska republika Severni Kipar.

   Prvi moj utisak o turskom delu Nikozije, tj. Lefkose, je da je siromašniji, malo musaviji, ali što se tiče kulturnoistorijskih znamenitosti mnogo zanimljiviji. Bez imalo sumnje glavna atrakcija je Selimija dzamija. Zapravo, radi se o gotičkoj crkvi sv. Sofije, čija je izgradnja započeta 1209. godine na mestu ranije istoimene pravoslavne bogomolje. Kada su Turci zauzeli Kipar ovo zdanje je 1571. godine pretvoreno u dzamiju. Sledeće godine dodat joj je 49 metara visoki minaret. Ovo je i najmonumentalnija istorijska građevina na Kipru. U pitanju je tipična gotička crkva sa prelomljenim lukovima, velikom rozetom iznad ulaza, sa rebrastim svodovima i bogatom dekoracijom. Gradili su je francuski neimari i u njoj su se krunisali lizinjanski kraljevi.

Selimija dzamija.

   Odmah pored Selimije nalazi se bedestan, tj. još jedna nekada gotička crkva iz 14. veka. Posvećena je sv. Nikoli. Bila je u rukama pravoslavaca, katolika, muslimana, a osim kao bogomolja tokom svoje duge istorije služila je kao tržnica, tekstilna radnja, žitnica, skladište.

Bedestan.

Girne kapija.

   Ima u turskom delu svašta da se vidi, kao što je recimo Girne (Kirenija) kapija. Ona je jedna od tri kapija iz vremena kada su Venecijanci obnovili gradske bedeme. Turcima je ostala i katedrala sv. Katarine iz 14. veka, sad Hajdarpašina dzamija. Zatim tu su i dva hana. Bujuk ili Veliki han je podignut 1577. godine. To je tipični osmanlijski karavansaraj sa velikim prostranim dvorištom i kioskom sa česmama u sredini. Okolo je raspoređeno 68 soba. Drugi han je iz 18. veka i znatno je manji. Reč je o Kumarčilar hanu, što može da se prevede kao kockarski han. Inače, ova dva osmanlijska hana su jedine građevine toga tipa koje su preživele na celom Kipru. Od preostalih istorijskih zdanja treba još spomenuti Bujuk hamam, Mevlevi tekiju, kao i nekoliko manjih dzamija.

Bujuk han.

Bujuk han.

Kumarčilar han.

   Glavni trg u turskom delu Nikozije zove se Ataturk skver, ali je poznatiji po imenu Sarajonu. Na njegovoj sredini uzdiže se tzv. Venecijanski stub. U stvari, to je antički stub iz Salamisa, koga su Venecijanci 1550. godine doneli u Nikoziju. Na ovo konkretno mesto postavljen je 1950. godine. Na trgu se nalazi i jedna osmanlijska česma, kao i dve raskošne zgrade napravljene tokom britanske kolonijalne vladavine. Jedna je zgrada pošte, a druga, posebno upečatljiva, je zgrada suda iz 1904. godine.

Sarajonu trg.

   Kao što već rekoh, gledano po kulturnoistorijskim spomenicima turski deo Nikozije mi je bio zanimljiviji od grčkog, ali mi je atmosfera kod Grka mnog više prijala. Možda mi je bilo lepše u grčkom delu zbog toga što su mi Grci daleko draži od Turaka? Već sam rekao i da je turski deo nešto ofucaniji, a kažu i 25% jeftiniji, što ja za ovo kratko vreme i nisam baš primetio. Što se tiče smeštaja bio nam je ok. U pitanju je neki mali pansion sa centralnim dvorištem i nekoliko soba okolo, ali s obzirom da smo bili jedini gosti ceo taj atrijum je bio naš. Posle jučerašnjeg prežderavanja odlučili smo se za laganu večeru, tj. giros, pardon doner, pošto smo ipak u turskom delu Nikozije.

Kipar 2026. (1. deo)

 

NIKOZIJA – GRČKI DEO

 

   Proteklih petnaestak godina u više navrata sam planirao da otputujem na Kipar, ali iz raznoraznih razloga nikada nije došlo do toga. Konačno sam rešio da realizujem putovanje na ovo mediteransko ostrvo. Na put su krenula još dvojica mojih prijatelja. Leteli smo “Wizz airom”, podrazumeva se, samo sa ručnim prtljagom. Kao i uvek kada letim sa malim kabinskim rancem, spakovao sam gomilu ofucane garderobe, koju sam nakon par dana nošenja usput bacao. U stvari, poneo sam i jedne potpuno nove, tj. nenošene, karirane bermude, koje sam dobio na poklon.  Čak su i skupe i firmirane, ali su toliko odvratne da mi nije padalo na pamet da ih ikada obučem. Rešio sam da ih se na Kipru otarasim. Malo me je bilo blam da ih nosim, ali pobedila je moja opsesija da na putovanjima koristim odeću koje se postepeno rešavam i na taj način oslobađam prostor u rancu za stvari koje tokom puta pazarim. Jebiga, zahvaljujući tim groznim bermudama doneo sam kući par kilograma halumi sira. Sleteli smo u Larnaku, gde smo se odmah ukrcali u bus za Nikoziju.

Nikozija.

   Kipar se nalazi 75 km južno od Turske i 90 km zapadno od Sirije. To je treće ostrvo po veličini, kao i po broju stanovnika, u Sredozemnom moru. Na njemu živi oko 700.000 Grka i nešto manje od 400.000 Turaka. Od naroda koji od davnina naseljavaju Kipar treba spomenuti Maronite, kojih ima oko 13.000 i približno 4.000 Jermena. Ima i dosta Britanaca, što ne čudi, pošto Ujedinjenom kraljevstvu pripadaju Akrotiri i Dekelija, odnosno dve oblasti u kojima su im vojne baze. Poslednjih godina ovo mediteransko ostrvo je naselilo i dosta Rusa, a ne manjka ni Rumuna i Bugara. U potrazi za boljim životom došlo je i mnogo raznih azijata, kao i crnaca, koji su, kako mi izgleda, ovde postali glavna radna snaga.

Trg Elefterija.

   Većina stanovništva živi duž obale, kao i u centralnoj ravnici Mesaoriji, gde je i Nikozija, dok ostatak unutrašnjosti zauzima planina Trodos. Imaju samo dve reke i kada je 2007. godine Kipar pogodila ozbiljna suša bili su primorani da tankerima dovoze vodu iz Grčke. U međuvremenu su napravili akumulaciono jezero, kao i pstrojenja za desalinizaciju, te više nemaju problema sa vodom. Veliki su proizvođači citrusa, maslina i grožđa.

   Po dolasku u kiparsku prestonicu smestili smo se u veliki, dobar apartman u centru grčkog dela grada. Nakon kratke pauze i kafice krenuli smo u upoznavanje ovoga mesta. Prvi na redu bio nam je Kiparski muzej. Stalna postavka nije mnogo velika, ali je izvanredna. Izloženi su artefakti od praistorije do rimskog doba. Posebno su mi bile zanimljive posude, figurine i drugi predmeti od halkolita, pa do kraja bronzanog doba. Halkolit je period od 3.900 pne, pa do 2.500 pne, što bi odgovaralo našem eneolitu, tj. bakarnom dobu. Kad smo već kod bakra, po mnogima, naziv Kipar potiče od sumerske reči za ovaj metal, pošto je ovo ostrvo još u antici bilo poznato po rudi bakra.

Kiparski muzej.

   Par reči o drevnoj prošlosti Kipra. Tokom neolita i halkolita, sudeći po antropološkim analizama, ovde je živela mešavina mediteranskih i maloazijskih naroda. Negde oko 1.400 – 1.300 pne, za vreme poznog bronzanog doba, u arheološkim nalazima počinje ekspanzija grčke mediteranske kulture, što dovodi do zaključka da se naselio veliki broj Mikenaca. To grčko naseljavanje se i dalje nastavilo, a u 9. veku pne došli su i Feničani, koji su osnovali Kition (Larnaku). Zatim, 750. pne Asirci su zauzeli veći deo Bliskog istoka, pa tako i ovo ostrvo. Nakon kolapsa Asirskog carstva, Egipat je preuzeo vlast nad Kiprom. Godine 545. pne Kiprani su se dobrovoljno predali Persijancima, što im nije predstavljalo problem da se 498. pne pridruže Jonjanima u pobuni protiv persijske države. Imali su Kiprani još nekoliko pokušaja da se oslobode Persijanaca, u nekim od njih im je pomagala i Atina, ali su se na kraju svi ti ustanci pokazali kao neuspešni. Tek je vojna kampanja Aleksandra Velikog dovela do oslobađanja od Persijanaca. Kipar je Aleksandru Makedonskom poslao 160 brodova prilikom osvajanja Tira (u današnjem Libanu), a ovaj im je u znak zahvalnosti darovao autonomiju. Nakon Aleksandrove smrti oko Kipra su se borili njegovi naslednici Antigonidi i Ptolomejidi. U toj borbi su kao pobednici izašli egipatski Ptolomejidi. Oni su tadašnjih deset nezavisnih kraljevstva na ovom ostrvu spojili pod vlast jednog guvernera, tj. stratega. Godine 58. pne Kipar su zauzeli Rimljani.

   Vratimo se samom muzeju, u kome se čuvaju brojni predmeti iz gore navedenih epoha. Posebnu mi je pažnju privukla praistorijska keramika. Kakvi oblici, kakve dekoracije, ma neverovatno! Brojne posude napravljene su u obliku ptica, bikova i drugih bića. Na njima su crtežima prikazane: ribe, ptice, hobotnice, bikovi, kozorozi, onda scene lova ili rata itd. Posebno se izdvaja kolekcija iz mesta Aja Irini (na severozapadnoj obali), gde je prilikom iskopavanja jednog svetilišta pronađeno preko 2.000 votivnih glinenih statua. Neke od njih su veoma male, a neke su u prirodnoj veličini. Moram da spomenem i par potpuno očuvanih kreveta i stolica napravljenih od drveta i slonovače iz 8 – 7. veka pne, koji su pronađeni u Salamisu. Od eksponata iz rimske zbirke posebno se ističe velika bronzana skulptura cara Septimija Severa.

Statue iz Aja Irini.

Nameštaj iz Salamisa.

   Nakon obilaska muzeja nastavili smo sa razgledanjem grčkog dela ovog podeljenog grada. Prvo Elefterija skver (Slobode). To je moderno urađeni trg, smešten tik uz masivne venecijanske bedeme. Naime, Venecijanci su potpuno preradili stare gradske zidine sredinom 16. veka. Tako je stvorena tipična fortifikacija toga doba, savršene kružne osnove, sa jakim kosim bedemima podesnim za odbranu od artiljerije i sa 11 trouglastih bastiona. Zidine su obima oko 5 km i imale su tri glavne kapije: Pafos, Famagusta i Kirenija.

Pafos kapija.

   Mi smo se prvo uputili ka Pafos kapiji, pored koje se nalazi katolička crkva sv. Krsta iz 1642. godine, a koju su u vreme naše posete okupirali filipinski radnici, koji su bolji život potražili na ovom ostrvu. Crkva sv. Krsta nalazi se u tzv. zelenoj zoni, tj. zoni razgraničenja, tako da su odmah uz nju postavljene barikade, naređani burići i razapeta bodljikava žica. Tu su i stražarske kućice, kao i osmatračnice iz kojih su motrili vojnici Ujedinjenih nacija. Zelena linija je tampon zona između Grka i Turaka, a uspostavljena je još 1964. godine, nakon što su izbili etnički sukobi između ova dva naroda.

Crkva sv. Krsta.

   Dalje smo otišli do Faneromeni skvera, koji je, zapravo, predstavljao centralni gradski trg pre nego što je to postao Elefteri 1974. godine. Tu se nalazi velika crkva posvećena Bogorodici iz 1872. godine, kao i jedna mala dzamija. Okolo je raspoređeno nekoliko raskošnih neoklasičnih građevina. Na ovom trgu smo malo predahnuli uz hladni kapućino, a onda nastavili našu šetnju po gradu. Nije Nikozija nešto da padneš na teme, ali atmosfera je prilično opuštena, tako da mi je bilo ok.

Crkva sv. Bogorodice , Faneromeni.

   Na kraju je došlo vreme za večeru i to u “Meze Zanetos Kipriot ” taverni . U pitanju je restoran u kome se služi isključivo kiparsko meze, što bi bilo najsličnije našem leskovačkom vozu. Restoran je prostran i zanimljiv. Krcat je kojekakvim starim predmetima. Otvara se u 19 h, tako da smo bili prvi gosti. Izuzetno smo srdačno dočekani od strane gazde, koji nije propustio da spomene kako su Srbi i Grci pravoslavna braća. Ubrzo je krenuo spektakl! Na sto nam je doneta grčka salata, pa grčki jogurt, tahini, fenomenalna salata od peršuna, maslinke, salata od cvekle, caciki, krompir pire, pečeni sir halumi, kao i neke sjajne kobasice, koje se ne znam koliko pre pečenja drže u crnom vinu. Čitav niz konobara nas je služio i kako bismo  nešto pojeli odmah bi to dopunjavali ili donosili nešto novo. Usledila je nekakva kajgana sa povrćem preko koje je narendan kačkavalj, pa pečena dzigerica, kao i brdo pomfrita i pohovanih tikvica. Zatim su na red došle šeftelije, tj. izuzetno ukusna kiparska varijanta ćevapčića, pa pileći suvlaki (ražnjići), pa svinjski, onda neki pirinač sa travkama, nešto bezveze nalik kus kusu, raviole i puževi. U jednom momentu smo tražili da prekinu jer smo bili presiti, ali odgovorili su da su nam preostala samo još dva jela, te su doneli i to. Na kraju je gazda insistirao na desertu, pa nam je doneo i neke slatkiše, kao i tanjir voća. Nažalost, moram da priznam da nam je dosta toga ostalo. Jebiga, bili smo gladni, maltene ništa nismo jeli ceo dan, te smo navalili kao mutavi i brzo se zasitili. Ovde je fora da se dugo ostane u restoranu i da se polako jede, kao što i samo ime kaže da se mezi. Sve je bilo izvrsno, a uz to i stvarno povoljno. Ova neviđena gozba uz 3, 4 piva i 2, 3 čaše vina i par kiselih voda, koštala nas je ukupno 97 eura. Svima od srca preporučujem “Meze Zanetos Kipriot” tavernu. Tokom noći radila je soda bikarbona i rupurut.

Dominikana i Španija (8. deo)

 

SEGOVIJA

 

   Iz Madrida smo napravili još jedan celodnevni izlet. Ovaj put do Segovije. Na voz smo se ukrcali na stanici Čamartin i posle nepunih pola sata stigli smo u ovaj grad, udaljen nekih 90 km severno od španske prestonice. Ima oko 50.000 stanovnika.

   Segovija je poznata po najbolje očuvanom rimskom akvaduktu na svetu, koji prolazi kroz sam centar grada. Zbog tog akvadukta, ali i zbog svoje arhitekture nalazi se na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine.

Akvadukt u Segoviji.

   Železnička stanica u Segoviji je prilično udaljena od grada, te smo se do centra odvezli gradskim busem, koji nas je iskrcao kod samog akvadukta. Čim sam kročio iz autobusa dohvatio sam se fotoaparata i počeo da besomučno škljocam. Malo fotoaparatom, pa malo mobilnim, pa onda video snimak, daj iz ovog ugla, pa iz ovog. Akvadukt u Segoviji je fantastičan! Izgrađen je u 1. veku nove ere, da bi sproveo vodu sa planine udaljene oko 17 km. Nakon što smo ispucali stotine snimaka nastavili smo da se muvamo oko ovog rimskog inženjerskog čuda, pošto takva građevina jednostavno ne dopušta da se lako odvojiš od nje.

   Na kraju smo morali da krenemo dalje, jer Segovija ima još svašta u svojoj ponudi. Od te ponude izdvaja se Alkazar, tj. zamak iz 12. veka, koji slovi za najpopularniji u Španiji. Njegovu izgradnju započeo je kralj Kastilje Alfonso VII (1155-1214), na mestu skromnog almoravidskog utvrđenja, nakon što je 1120. godine ovaj deo Kastilje oslobođen od muslimana. Radi se o tipičnom srednjovekovnom zamku, sa dubokim šancem, bastionom, kulama. Tokom vekova je više puta obnavljan i sada ima pomalo “diznijevski” izgled. Unutar zamka smeštena je postavka sa: oklopima, raznim oružjem, starim nameštajem itd.

Alkazar.

   Sledeće zdanje po značaju je katedrala posvećena Uspenju Bogorodice. Počela je da se gradi 1525. godine, a završena je 1685. godine. U pitanju je velika poznogotička bogomolja.

Katedrala.

   To bi bilo to, što se tiče najpoznatijih građevina ovoga grada, ali to nije sve. U Segoviji, baš kao i u Toledu, bukvalno svaka druga kuća je kulturnoistorijski spomenik, tako da smo se samo prepustili nasumičnoj šetnji kaldrmisanim ulicama ovog drevnog mesta, zastajkujući svaki čas ne bi li osmotrili neku kuću, fasadu, crkvu, kulu ili neki detalj na raskošno ukrašenim portalima ili na izrezbarenoj gredi. Da ne tupim mnogo, jednom rečju Segovija je odlična! Obišli smo i arheološki muzej, koji poseduje sjajnu kolekciju vizigotskih kopči i fibula.

   Segovija je poznata i po onim malim pečenim prasićima (cochinillo asado), što, naravno, nismo mogli da propustimo. Za nas trojicu naručili smo pola praseta, a ljubazna gazdarica pokušala je da nas ubedi da je to možda malo previše, pošto je četvrtina navodno dovoljna za troje. Onda se umešala konobarica, koja je Bugarka i rekla gazdarici “Samo im donesi koliko traže, to su, bre, moji Balkanci”. Prase je bilo odlično, mada moram da priznam da ne vidim neku veliku razliku u odnosu na prasiće naših standardnih dimenzija. Nakon klope, još malo smo se promuvali ovim sjajnim gradom, a onda se uputili ka železničkoj stanici, jer je došlo vreme za povratak u Madrid.

   Sutradan nam je avion polazio uveče, tako da smo imali dovoljno fore da još malo obiđemo glavni grad Španije. Odlučili smo da dobar deo tog vremena potrošimo na Muzej Amerika. Reč je o muzeju posvećenom arheologiji, umetnosti i etnologiji obe Amerike. Postavka je ogromna i sastoji se od hiljade predmeta koje su Španci dovukli tokom kolonijalne vladavine tim delom sveta. Sjajne stvari mogu da se vide, ali imam ozbiljnu koncepcijsku zamerku. Postavka ne ide hronološkim, niti geogrfskim redom, niti su odvojene kulture Maja, Asteka, Inka, Naska, nego je sve nekako zbrda zdola. Bez obzira na to, i te kako vredi posetiti ovaj muzej.

Muzej Amerika.

   Nakon muzeja usledila je još jedna šetnja po Madridu, uz par pauza za kafu i ručak i došlo je vreme da se polako krene ka aerodromu. Posle nekih tri sata leta stigli smo u Budimpeštu. Po izlasku iz aerodromske zgrade pozvali smo parking gde smo ostavili kola i nakon desetak minuta po nas je došao kombi. Ubrzo smo se našli u našem autu na putu za Beograd.