Italija i Zelenortska ostrva (4. deo)

 

BERGAMO

 

   Na milanski aerodrom Malpensa sleteo sam nešto posle 2 h iza ponoći. U 3 h sam uhvatio autobus za grad i oko 4 h stigao na železničku stanicu u Milanu. Dok sam čekao da se otvori štajga, u nekom montažnom objektu, oko koga se skupila gomila sumnjivih likova, pojeo sam bajati kroasan i popio verovatno najgori kapućino u istoriji Italije. Kada se otvorila stanica kupio sam kartu za prvi voz koji ide u Bergamo, a to je bilo u 6 ujutro. U 7 h bio sam u Bergamu.

   Tek je svanjivalo, deca su išla u školu, ljudi na posao, a ja sam se uputio avenijom Pape Jovana 23. ka Gornjem gradu (Citta Alta). Reč je o starom delu Bergama, koji  je smešten na jednom dominantnom uzvišenju. Posle kraćeg pešačenja stigao sam do dve građevine, nalik antičkim hramovima, koje su flankirale ovaj široki bulevar. U pitanju je Porta Nuova iz 1837. godine.

Bergamo, Porta Nuova.

   Nastavljajući dalje došao sam na trg Vitorio Veneto (Piazza Vittorio Veneto), koji predstavlja srce Donjeg grada (Citta Bassa). Na njemu se nalazi “Torre dei Caduti”. To je, da kažem, sahat kula, odnosno 45 m visoki kvadratni toranj sa satom, koji je podignut 1924. godine. Na ovom trgu je smešten i Napoleonov obelisk. Kada već spominjem Napoleona, treba reći da je vekovima u Bergamu “Citta Alta” predstavljala centar i da je tek nakon perioda Napoleonove vladavine Donji grad počeo da dobija sve veću ekonomsku moć, naravno, zbog dostupnijeg građevinskog prostora, a zatim i politički značaj.

Trg Vitorio Veneto.

   Pod pravim uglom na Piaca Vitorio Veneto pruža se park, ili bolje rečeno pešačka ulica sa drvoredom Sentierone. Čitav ovaj prostor ima nekoliko spomenika posvećenih italijanskim vojskovođama, državnicima, partizanima. Super sve to izgleda. Kada sam planirao posetu Bergamu i proučavao šta sve ima da se vidi u njemu, kao arheolog srednjovekovac, obratio sam pažnju na gornji, stariji deo grada i uopšte se nisam ozbiljnije pozabavio donjim, a ispostavilo se da je baš zanimljiv.

   Do Gornjeg grada stigao sam uspinjačom i vrlo brzo se našao na glavnom trgu Piaca Vekia (Piazza Vecchia), na čijem središtu se nalazi fontana sa lavovima iz 1780. godine. Ovaj prostor okružuju stare zgrade, od kojih se mora spomenuti srednjovekovna palata “Palazzo della Ragione”, kao i toranj iz 12. veka. Unutar “Citta Alta” sačuvane su još dve stare i izrazito visoke kule, “Torre Adalberto” i “Torre del Gombito”. Glavna atrakcija, bez ikakve sumnje, je Bazilika Santa Marija Mađore. Ova crkva je iz 1137. godine, ali se gradila nekoliko vekova, a uz to je doživela silne prepravke i promene izgleda. Posebno je upečatljiva njena prednja, šarena, barokna fasada sa terasom i balustradom, skulpturama i velikom rozetom. Bukvalno odmah pored ove bazilike nalazi se i Bergamska katedrala. Inače, čitav Gornji grad opasuju venecijanske zidine iz 16. veka. Ovi bedemi, zajedno sa još 5 sličnih fortifikacija koje su Venecijanci izgradili između 16. i 17. veka, nalaze se na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine.

Trg Vekia.

   Moram da kažem da sam na ovaj jutarnji obilazak Bergama bio primoran, jer mi je ček-in bio u 13 h. Posle cele noći nespavanja, dreždenja na aerodromu, šestočasovnog leta, drndanja po busevima i vozovima, uopšte nisam bio oran za istraživanje kulturnoistorijskih znamenitosti. Inače, rezervisao sam jedan mali ali fin hotel sa odličnim, ali baš odličnim restoranom. Kada sam se konačno dokopao sobe ostatak dana nisam napuštao hotel. Prvo tuširanje, pa dremka, pa kafa i grapa i na kraju izvrsna večera. Konobar mi je hvalio i nudio nekakve morske specijalitete, ali sam ga momentalno prekinuo. Rekoh mu da dolazim sa Zelenortskih ostrva i da sam se tamo sve vreme zdravo hranio, tj. da sam jeo samo kojekakva morska bića i da u obzir dolaze isključivo ugljeni hidrati, odnosno paste, pice i slično. Tokom ova dva dana u Bergamu  dosledno sam se držao takvog izbora klope. U stvari, probao sam po prvi put pržene i punjene cvetove tikvica i bili su ok. Bergamci se hvale da je u njihovom gradu napravljen prvi straćatelo sladoled, tako da sam morao i to da overim.

Bazilika Santa Marija Mađore.

   Sutradan nakon što sam se dobro naspavao i doručkovao odjavio sam se iz hotela i krenuo u celodnevni obilazak Bergama, pošto sam let za Beograd imao tek kasno uveče. Odlučio sam da ponovo odem u Gornji grad, da utvrdim gradivo. Usput sam prošao pored velikog spomenika Đuzepa Garibaldija. Ovaj slavni revolucionar i borac za ujedinjenje Italije je 1859. godine, za vreme II italijanskog rata za nezavisnost, osvojio Bergamo. Svi su čuli za Garibaldija, junaka bez koga ujedinjenje Italije ne bi bilo moguće, ali pretpostavljam da mnogi ne znaju da je on učestvovao u nekoliko ratova po Južnoj Americi, u Brazilu i Urugvaju. Če Gevara 19. veka.

Spomenik Đuzepu Garibaldiju.

   Nakon što sam se uspinjačom popeo u Gornji grad otišao sam do arheološkog muzeja, koji je mali, te sam ga brzo obišao. Kada sam to odradio nastavio sam sa šetnjom po starom delu Bergama. Zapravo, “Citta Alta” nije uopšte velika, tako da sam juče video manje-više sve što je trebalo.

   Usledilo je spuštanje u Donji grad da i njega malo istražim. On to i te kako zaslužuje. Nisam ništa posebno planski išao da vidim, već sam bazao bezveze gde me put nanese. A, put me naneo na šetalište Sentierone, gde se održavao sajam hrane. Radilo se o stotinama tezgi na kojima su se spremala jela raznih zemalja i regija. Na jednom štandu prodavala se srpska klopa, uglavnom roštilj i koliko sam video zemljacima je dobro išlo. Sjajno je sve to izgledalo: gomila ljudi, dim roštilja, mirisi kojekakvih belosvetskih specijaliteta, opšta gungula. Sa štandova je treštala muzika sa raznih meridijana i mešala se sa cvrčanjem roštilja i galamom kuvara i mušterija.

   Na brazilskoj tezgi glavno mesto zauzimao je čurasko na ražnju, dok se kaipirinja točila nemilice. Na španskoj se spremala paelja u nekoliko tepsija enormnih veličina. Naravno, bilo je tu i čurosa i sangrije. Švabe i Austrijanci su sve bacili na kobasice, dok se na belgijskom štandu valjalo samo pivo. Mađari su prodavali kurtoš kalač, Holanđani vafle, dok su Portugalci razvaljivali sa kolačićima pastel del nat. Najveća gužva bila je ispred grčke tezge, što me nije začudilo, pošto je grčka klopa stvarno dobra, ali me je iznenadila posećenost poljskog štanda. Doduše Poljaci su imali baš agresivan pristup i kao na traci su izbacivali ogromne količine raznog mesišta i kobasica. Jedna pored druge bile su tezge na kojima su se prodavali američki i australijski burgeri. Ameri su bili u prednosti, jer su pored burgera imali i rebra i hot-dogove. Bilo je tu i nekih azijskih i afričkih štandova, kao i brojni na kojima su se prodavali italijanski specijaliteti. Jedan od tih improvizovanih lokala prodavao je samo razna jela od hobotnica. Podrazumeva se, nisam mogao da preskočim ovakav događaj. Opredelio sam se za meksičku klopu. Naručio sam tres takos, odnosno tri takosa sa različitim nadevima, naravno i meksičko pivo. Bilo je ok, ali ništa posebno. Posle sam se na drugoj tezgi, onako s nogu, zasladio kanelonima.

Sajam hrane.

   Kad već pričam o hrani, neposredno pred odlazak na aerodrom, nakupovao sam ozbiljnu količinu raznih italijanskih sireva, tj. kačkavalja. Pošto obožavam njihove sireve, a putovao sam samo sa ručnim prtljagom, morao sam prvo da oslobodim mesta u rancu. Dobro, boks cigareta koje sam poneo sam ispušio, 400 grama turske kafe, bez koje ne idem nigde, sam popio, plastično kuvalo u kome sam spremao kafu sam bacio, a bacio sam i sve stare majice, gaće, čarape, pa čak i istrošenu četkicu za zube. Eto, na taj način sam oslobodio prostor za par suvenira sa Zelenortskih ostrva i brdo žabarskih sireva.

   Na trgu oko fontane Tritona održavao se sajam cveća, ali ta manifestacija mi nije bila ni približno zanimljiva u poređenju sa pomenutim sajmo hrane.

Fontana Tritona.

   Što se tiče Bergama, to je grad sa više od 120.000 stanovnika. Ni previše velik, ni previše mali, po meni idealan. Očekivao sam da je stari deo grada dobar, što i jeste, uske kamene ulice, stare kuće, palate, tornjevi, raskošne crkve. Takav je manje-više svaki italijasnki istorijski grad. Međutim, ovde mi se dopao i novi deo grada. Široki bulevari, sjajne neoklasične građevine, kao i par moćnih, tipičnih zdanja iz doba fašizma. Sve je čisto, sređeno, živo, ma skroz ok. Kada je pala noć busom sam se odvezao do aerodroma Karavađo, gde sam se ukrcao u vizerov (Wizz air) avion za Beograd i to bi bilo to.

Italija i Zelenortska ostrva (3. deo)

 

KABO VERDE

 

   Zelenortska ostrva iliti Kabo Verde je arhipelag u Atlantskom okeanu od 10 vulkanskih ostrva, površine nešto preko 4.000 km². Nalaze se od 600 do 800 km zapadno od senegalskog poluostrva Cape Verta po kome su dobila ime. Zelenortska ostrva predstavljaju najzapadniji deo Afrike, a zajedno sa Azorima, Kanarskim ostrvima, Madeirom i Selvagens arhipelagom čine Makaroneziju. Kabo Verde je sve do 15. veka bio pust, a onda su došli Portugalci i formirali prve naseobine. Zbog svog položaja ovaj arhipelag je imao važnu ulogu u transatlantskoj trgovini robovima tokom 16. i 17. veka.

   Krenimo redom. Kao što rekoh do dolaska belaca ova ostrva su bila nenaseljena. Otkrili su ih Portugalci 1456. godine i već 1462. stigla je prva grupa kolonista na ostrvo Santijago, gde su osnovali grad Ribeira Grande, danas Stari grad (Cidade Velha). To je bila prva stalna evropska naseobina u tropima. U 16. veku Kabo Verde je mnogo uznapredovao zahvaljujući transatlantskoj trgovini robovima. Zelenortska ostrva su napadali Francuzi i Englezi, uključujući i poznatog gusara, tj. tačnije privatira Fransiska Drejka. Nakon ukidanja ropstva usledio je period ekonomskog opadanja, ali su se sa vremenom stvari popravile, pošto je ovaj arhipelag postao važna stanična tačka u prekoatlantskoj plovidbi.

Santa Marija.

   Portugal je 1951. godine promenio status Kabo Verda iz kolonije u prekomorsku teritoriju, ali to nije kod stanovnika zaustavilo želje za nezavisnost. Godine 1956. Amilkar Kabral, aktivista za samostalnost Zelenortskih ostrva, ali i Gvineje, osnovao je “PAIGC” (Afričku partiju za nezavisnost Gvineje i Kabo Verda). Portugal je uzvratio represijom, što je dovelo do oružane pobune 1963. godine. Borbe su se vodile u Portugalskoj Gvineji (Gvineji Bisao) i taj sukob je poznat kao “Portugalski Vijetnam”. Pobunjenike su podržavali SSSR, Kuba, Kina, Alžir i Gvineja. Godine 1974. Gvineja Bisao je stekla nezavisnost, a Zelenortska ostrva godinu dana kasnije. Pomenuti vođa pobunjenika nije doživeo samostalnost, pošto je 8 meseci pre toga ubijen. On je, inače, rođen u Gvineji, ali su mu oba roditelja iz Kabo Verda.

   Zelenortska ostrva danas imaju oko 530.000 stanovnika. Oni su potomci “zapadnoafrikanaca” i portugalskih doseljenika. Zvanični jezik je portugalski, a većina priča kreolski (varijanta kaboverdijan). Za afričke prilike Zelenortska ostrva su prilično razvijena i demokratska zemlja. Ove godine su posebno postali popularni, prvo zbog plasmana njihove fudbalske reprezentacije na svetsko prvenstvo, a onda i zbog dobrih igara na tom takmičenju. Ubedljivo najpoznatija ličnost Kabo Verda je Sezarija Evora (1941 – 2011), pevačica poznata kao Bosonoga diva, pošto je na svojim koncertima nastupala bosa. Svetsku slavu stekla je pevajući mornu, ovdašnju tradicionalnu muziku.

Mural u čast fudbalske reprezentacije.

Mural posvećen Sezariji Evori.

   Ja sam posetio ostrvo Sal, koje je 29,7 km dugačko i 11,8 km široko i zauzima 219,84 km². Otkriveno je 1460. godine i nazvano je Ravno (Cha). To ime je promenjeno u Sal kada su pronađena dva velika ležišta soli. Prva tri veka od kada je poznato, gotovo da je bilo nenaseljeno. Na primer 1720. godine postojalo je samo malo ribarsko selo nedaleko od današnje Palmeire. Stvar se promenila kada se započelo sa eksploatacijom soli, koja je uglavnom izvožena u Brazil. Međutim, i tada je ovo ostrvo većim delom bilo pusto. Recimo, 1832. godine imalo je svega 400 stanovnika i sve do 1960. godine bilo je ubedljivo najmanje naseljeno ostrvo ove države. Sa razvojem turističke industrije broj stanovnika na Salu je rastao i sada je stigao do 40.000. Osim starosedelaca, Kreolaca, dobar deo današnjih žitelja čine pravi crnci iz Senegala, Gvineje, Nigerije, koji su ovde došli trbuhom za kruhom. Prema nekoj statistici iz 2017. godine 48,2% svih turističkih smeštajnih kapaciteta u celoj državi nalazilo se na Salu. Zbog toga stanovnici ovog ostrva imaju najbolji životni standard u Kabo Verdu.

   Na ostrvo Sal sleteo sam na aerodrom koji nosi ime glavnog borca za nezavisnost Zelenortskih ostrva, Amilkara Kabrila. Izgradnju ovog aerodroma započeli su Italijani 1939. godine, znači za vreme fašizma, sa idejom da ovde sleću avioni na putu iz Evrope u Južnu Ameriku. Radovi na njemu su stali tokom II svetskog rata, a kada se ovaj sukob završio Portugalci su otkupili aerodrom od Italijana i završili ga 1949. godine.

   Tog prvog jutra na Salu ustao sam u cik zore, pošto sam se posle jučerašnjeg dreždenja na aerodromu i dugog leta, uveče komirao, a da se još nije pošteno smračilo. Popio sam dve kafe dok se nije koliko toliko razdanilo, a onda krenuo u šetnju po Santa Mariji. Realno nema tu bogzna šta da se vidi. Klasično turističko mesto, nešto kao, recimo, crnačka Paralija na Atlantiku. Da budem precizniji, nema nikakvih znamenitosti i ništa od kulturnoistorijskih spomenika. Nema čak ni nekih malo starijih građevina. Jedino što ima to je ogromna peščana plaža, zbog koje je niklo puno hotela, restorana i radnji. Doduše, može malo da se oseti ambijent ovog dela sveta.

   Desetak dana pre mog dolaska, ostrvo Sal i posebno grad Santa Mariju pogodio je uragan Gonzalo. Ovo nevreme je prouzrokovalo nekakav prirodni fenomen, zbog koga se nivo okeana podigao ne znam koliko metara i poplavio dobar deo ovog naselja. U stvari, sam grad nije mnogo nastradao, već teritorija zapadno od njega, u kojoj su smešteni luksuzni hoteli i risorti.

   Taj prvi dan sam otišao i do Municipal merkado, tj. zatvorene pijace, koja je bez veze, pošto ima svega par tezgi sa voćem i povrćem i jednu ribarnicu, a na ostalim tezgama se prodaju isključivo suveniri. Nema veze, kupio sam kilo onih malih banana, izvanredni mango i čips od manioke. U supermarketu sam pazario flašu groga. Grog je njihovo tradicionalno piće na foru ruma. Uzeo sam neku bolju i skuplju varijantu “Quinta Masa” i dopala mi se, za razliku od “Poncha”, nekog odvratnog likera, ovde prilično popularnog.

Municipal merkado.

   Postoje  neki izleti koji se organizuju po ostrvu Sal, kao što je vožnja kvadovima, obilazak rudnika soli i kupanje u slanom jezeru gde se vadi so, obilazak neke rupe u steni na obali okeana, ali meni je sve to zvučalo baš bez veze. Jedino mi je koliko-toliko bila ok poseta Zalivu ajkula (Shark Bay). U njemu se skupljaju mladunci Limun ajkula. Onda lokalci tu dovode turiste, hranom privuku ajkule i one im se muvaju oko nogu. Eto, to bi mi bilo relativno prihvatljivo, da se ne radi o nekom plićaku svom u hridinama i školju, tako da sam procenio da to nije za mene ovako ćopavog. Kad smo već kod morskih životinja, Sal je poznat i po jednoj od najvećih populacija kornjača kareta-kareta. Poznat je i po kajtingu, što takođe nije za mene. Na kraju mi je preostalo samo izležavanje na plaži, a zbog toga sam uostalom i došao na Kabo Verde. U tu svrhu sam čak prvi put u životu poneo knjigu na neko od mojih putovanja.

   Tako sam tokom ovih 5 dana u Santa Mariji najviše vremena provodio na plaži, tačnije u bič baru “Brazil”. Svodilo se na red brčkanja, pa red koktelčića, naizmenično. Uglavnom sam cepao kaipirinju (kašasa i limeta), pošto mi se nije dopalo kako ovde prave moju omiljenu pinjo koladu. Ozbiljno mi je smetalo to što nisu imali ama baš nikakvu kafu. Barem je bilo nekih sitnica da se prezalogaji. Najviše su mi se dopale košinje (coxinha – batkovi). Reč je o usitnjenoj piletini u testu oblika batka, mada pre bih rekao smokve. U tom testu, valjda, ima i krompira, a prženo je u dubokom ulju. Uz hladno pivo Stela Kriola, odlično!

   Kad smo već kod klope, hrana po restoranima nije preterano skupa. Njihovo glavno jelo, u koje se kunu je neka “cachupa”, čiji su glavni sastojci, osim mesa, pasulj, kukuruz i kasava. Slična afrička jela sam ranije probao i nisu mi se svidela, tako da mi nije padalo na pamet da “cachupu” naručim. Cene jela od recimo piletine ili svinjetine identične su cenama jela od riba, a pošto sam željan kvalitetne ribe doneo sam odluku da se na Kabo Verdu hranim isključivo stvorenjima koja plivaju. Uf, kako sam uživao u raznim okeanskim specijalitetima! Prvo “bidon acebolado” (neka vrsta ribe papagaj sa dosta luka), pa tuna, zatim riba “wahoo”, onda vrhunski spremljeni škampi u sosu od ananasa i kokosa, servirani u izdubljenom ananasu. Dobra je bila i krem supa sa školjkama, rakovima, delovima sipe i hobotnice. Pojeo sam i hobotnicu sa roštilja. Nikada i nigde nisam naišao na mekšu i bolju hobotnicu. Pao je i jedan jastog, pošto ovaj specijalitet ne propuštam kada se nađem u zemljama gde može da se pojede za neku normalnu cifru.

   Ovde sam prvi put probao percebes iliti guščje školjke. U pitanju su neki zglavkari, koji važe za delikates u Evropi i prilično su skupi. Razlog za to je što žive na stenama i liticama Atlantskog okeana i često je prilično teško i opasno doći do njih. Valjda je i ograničena količina koja je dozvoljena da se uzima. Za razliku od Evrope u Kabo Verdu porcija košta manje od 10 eura. Što se tiče ukusa, bez veze, nešto totalno neutralno.

Percebes.

   Mislio sam da će ovih 5 dana na Salu biti dovoljni da se moji zglobovi oporave, ali to se nije desilo, a predstojao mi je povratak u Italiju i dvodnevni obilazak Bergama.

Italija i Zelenortska ostrva (2. deo)

 

MILANO – DRUGI DAN

 

   Ujutru sam poranio i stigao dosta pre otvaranja Milanske katedrale iliti Duomi di Milano. Ova crkva je bez ikakve sumnje glavni simbol Milana. Taman sam imao dovoljno vremena da je spolja lepo obiđem. Namerno sam došao rano, pošto ovu katedralu u proseku dnevno poseti oko 10.000 ljudi, a vikendom 20.000. Nemam šta da mnogo pričam o njoj, raskošna, impozantna, neverovatna građevina! Mogao bih da dodam još gomilu epiteta ali ne bi imalo smisla. Počela je da se gradi 1386. godine, a završena je sredinom 19. veka, mada se izvesni radovi obavljaju i dan danas. Inače, lokalci imaju izraz “Gradnja katedrale – Fabbrica del Duomo”, kada hoće da kažu da je neki zadatak previše komplikovan, tj da će dugo trajati.

Milanska katedrala.

   Izgrađena je od cigala, ali joj je fasada prekrivena belim mermerom. Osnove je 158 m x 93 m, površine je 11.700 m² i može da primi 40.000 ljudi. Ima 135 tornjeva, od kojih je najviši visok 106,5 m. Svaki od njih na vrhu ima skulpturu. Inače, celu katedralu krasi 3.400 statua, a osim njih tu je i na stotine reljefa. Izdvojio bih i petoro bronzanih vrata, ukrašenih karakterističnim gotskim reljefima sa biblijskim scenama raspoređenim po poljima kao u stripovima. Naravno, treba spomenuti i sjajne vitraže. Nema šta tu da se mnogo priča, jednom rečju remek delo!

   Milanska katedrala se nalazi na lepom, velikom trgu Piaca del Duomo (Piazza del Duomo), kojeg krasi i konjanički spomenik Emanuela II, prvog kralja ujedinjene Italije. Na ovom trgu je i ulaz u galeriju pomenutog Vitorija II Emanuela iz druge polovine 19. veka. To je najstariji aktivni šoping centar u Italiji. Krstaste je osnove i ima stakleni krov sa velikom centralnom kupolom. Unutra je raspoređen čitav niz prodavnica kojekakvih luksuznih brendova, kao i skupih restorana i kafića. Fino sve to izgleda.

Galerija Vitorija II Emanuela.

   Po izlasku iz Galerije Emanuela II uputio sam se ka Sforca zamku, usput prošavši pored čuvene Milanske skale, tj. ovdašnje opere, koja spolja nije ni po čemu posebna.

Milanska skala.

   Što se tiče Sforca zamka, njegovu izgradnju nije inicirao neko iz porodice Sforca, već Galeazo II Viskonti, koji je zajedno sa bratom Bernabom vladao Milanom. On je na mestu starog rimskog kastruma izgradio utvrđenje između 1360. i 1370. godine. Godine 1447. umro je Filipo Marija Viskonti, a da nije ostavio muškog naslednika. Njegova ćerka, Bijanka Marija, udala se za vojnog komandanta Frančeska Sforca. Ubrzo je Frančesko zavladao Milanom. Njegovi naslednici upravljaće ovim gradom sve do 1535. godine. Frančesko Sforca je 1450. godine započeo rekonstrukciju zamka. To su kasnije radili i njegovi naslednici, a Ludoviko Sforca je 1494. godine za te poslove angažovao i umetnike, kao što su Bramante i Leonardo da Vinči. Jedna od ozbiljnijih rekonstrukcija izvršena je tokom španske dominacije, kada je u ovoj fortifikaciji bio smešten garnizon.

Zamak Sforca.

   Danas je to velika četvorougaona tvrđava, izgrađena od cigala, sa kulama na ćoškovima (dve pravougaone i dve okrugle), kao i sa kulom koja se nalazi iznad samog ulaza. U pitanju je moćno zdanje, koje je samo po sebi zanimljivo, ali je uz to po unutrašnjosti zamka raspoređen veći broj muzeja. Neke, koji me ne zanimaju, sam preskočio, kao što je recimo Muzej muzičkih instrumenata, kroz neke sam bukvalno protrčao, a neke sam detaljno obišao. Ti kojima sam posvetio više vremena su: Muzej drevne umetnosti i Egipatski muzej. Posetio sam i Muzej Rondaninijeve Pijete, koji zapravo čuva poslednju nedovršenu skulpturu Mikelanđela. Nije me se nešto dojmila, pre bih je nazvao tek započetom, nego nedovršenom.

Zamak Sforca - Muzej drevne umetnosti.

Zamak Sforca - Egipatski muzej.

Zamak Sforca - Rondaninijeva Pijeta.

   Odmah uz zamak prostire se ogromni Sempione park, na čijem suprotnom kraju se nalazi Arko dela Pace (Arco della Pace), tj. trijumfalni luk iz 19. veka.

   Sledeći na redu bio je Arheološki muzej, koji je smešten u ostacima Manastira San Mauricijo Mađore. Postavka nije velika. Jedan njen deo posvećen je istoriji Mediolanuma, tj. drevnog Milana, drugi grčkim gradovima u Italiji, treći Etrurcima i četvrti ranom srednjem veku. Postoji i mala sala sa artefaktima iz Cezareje (Izrael), koju sam posetio 2014. godine. Inače, to je jedan od meni omiljenih lokaliteta. Na kraju da spomenem da su u desetak vitrina izložene hindu i budističke skulpture i reljefi. Naravno, obišao sam i crkvu ovoga nekadašnjeg manastira. Ona je iz 16. veka i ima baš zanimljiv živopis.

Arheološki muzej.

   To bi bilo to što se tiče moje posete Milanu. Da nisam ćopav verovatno bih još po nešto uspeo da vidim od ovog grada. Dobar je Milano! Ima svašta da se u njemu vidi, svašta da se radi, mada je i skup, barem što se tiče prenoćišta. On je glavni i najveći grad Lombardije, sa preko 1.360.000 stanovnika. U Italiji je od njega veći samo Rim. Pročitah negde da 22% njegovih žitelja čine migranti. Milano je italijanski centar industrije, finansija, nauke, komunikacija, turizma i, naravno, mode.

   Sutradan sam opet poranio, na miru popio kaficu, a onda se pešice uputio ka centralnoj železničkoj stanici. Zgrada stanice je baš velika, impozantna, moćna i odmah se prepozna da je izgrađena tokom fašističke vlasti. Tu sam se ukrcao u voz, kojim sam se odvezao do aerodroma Malpensa, tačnije do terminala 2. Na stanici na kojoj sam izašao izložena je stalna, ne tako mala, arheološka izložba neke praistorijske kulture. Verovatno su u pitanju artefakti koji su na ovom mestu iskopani prilikom gradnje stanice. Imao sam dovoljno vremena da bacim pogled na ovu staničnu postavku. U stvari, ubrzo se ispostavilo da sam imao fore koliko hoćeš, pošto mi je let dobro kasnio. Na aerodrom sam došao 3 sata ranije, a let mi je na kraju pomeren za još 3 sata, tako da sam se žestoko smorio. Konačno je došlo vreme da se ukrcam u Izidzetov avion i da poletim ka Kabo Verdu i ostrvu Sal, do koga ima da se putuje 5 – 6 sati. Što na aerodromu, što u avionu prošao mi je čitav dan. Po sletanju čekao me je prevoz, koji mi je organizovao vlasnik pansiona u kome sam odseo. Kada sam se dokopao sobe, na brzaka sam skoknuo do najbliže prodavnice da kupim vodu i par piva, pošto za drugo nisam imao snage.

Italija i Zelenortska ostrva (1. deo)

 

MILANO – PRVI DAN

 

   Radilo se celo leto, te je na jesen došlo vreme da se malo odmorim, tj. da negde otputujem. U stvari, to što nazivam odmorom u mom slučaju uopšte nije odmor, pošto se zbog sjebanih zglobova sa puta vratim sav rasšrafljen i treba mi više dana da se koliko-toliko oporavim. Zbog tih mojih problema bio sam primoran da drastično promenim i način putovanja, a i odabir destinacija. Glavna promena je ta, što sam sada, nakon nekoliko dana obilazaka, uveo par dana odmaranja. Za te pauze radi oporavka idealne su plaže, odnosno mesta na moru. Ovaj put odlučio sam da odem na dva dana u Milano, što je više nego dovoljno da nakon toga budem lišen mogućnosti bilo kakvog ozbiljnijeg pešačenja. Zatim sledi let na Zelenortsko ostrvo Sal. Tu ću se 4 – 5 dana izležavati na plaži i odmoriti noge, a onda je na redu povratak u Italiju i dva dana obilaska Bergama. Na ostrvu Sal, kao uostalom i na celom arhipelagu Zelenortskih ostrva, nema ništa što bi mene posebno interesovalo. Nema nikakvih značajnih kulturnoistorijskih znamenitosti, nema nikakvih prirodnih atrakcija, jednostavno ništa što bi me privuklo. Dobro, malo preterujem, volim ja bilo gde da otputujem, ne mora ta oblast da me bogzna kako zanima. Da budem jasniji, na nekoj mojoj rang listi zemalja koje bih voleo da posetim, Zelenortska ostrva se nalaze na zapećku tog spiska. Pa, zašto sam onda rešio da tamo idem? Prvi i glavni razlog su ti moji zglobovi, koje moram da posle par dana pešačenja po nekom gradu odmaram, a za to je mesto Santa Marija na ostrvu Sal idealno, pošto ima ogromnu plažu i bukvalno ništa vredno obilaska. Uz to do Sala se jeftino stiže Izidzetom (EasyJet). Temperatura i vazduha i mora je odlična u oktobru, smeštaj nije preterano skup, a tu je izvanredna ponuda raznih morskih specijaliteta po restoranima. Dakle, tačno šta mi je potrebno u ovoj situaciji: 4 – 5 dana blejanja na tropskom ostrvu, izležavanje na plaži uz koktelčiće i uživanje u plodovima mora.

   Iz Beograda sam leteo Viz erom (Wizz Air) do aerodroma Karavađo u Bergamu. Pošto sam u ovaj grad sleteo nešto malo pre ponoći, rezervisao sam smeštaj 1,2 km od aerodroma i to sa preuzimanjem ključeva iz boksa. Sve sam ja to lepo isplanirao, tih kilometar i nešto pešačenja ne bi trebalo da mi predstavljaju problem, ali malo sam zalutao. Naime, između aerodroma i mog hotela pružao se auto-put, koji nisam znao kako da pređem. Muvao sam se gore – dole i napravio boga pitaj koliko koraka dok nisam saznao za neugledni, mračni podzemni prolaz, koji je potpuno neobeležen. Na kraju, kada sam se dokopao sobe bilo je već dva sata iza ponoći.

   Bez obzira što sam kasno legao, ustao sam rano i otpešačio do aerodroma gde sam se ukrcao u bus za Milano. Inače, nije mi ovo prvi dolazak u Milano. U ovom gradu bio sam pre tačno 45 godina. To je bilo 1981. godine, kada me je ćale, kao jedanaestogodišnjeg klinca, vodio na utakmicu četvrtfinala Kupa šampiona između Intera i Zvezde. U pitanju je jedan neverovatan meč. U Zvezdi su igrali Krmpotić, Jovin, Muslin, Milan Janković, Dragan Miletović, Jurišić, Repčić, Šestić, Janjanin, a kod Italijana Altobeli, Prohaska i drugi. Inter je poveo, ali je Zvezda izjednačila u drugom poluvremenu. Na Zvezdinom golu bio je Simeunović, pošto je glavni golman Dika Stojanović bio povređen. Simeunović je i odbranio penal Altobeliju, ali ga je par minuta posle toga ovaj italijanski fudbaler krvnički povredio, te je na gol stao treći Zvezdin golman Goran Živanović. Utakmica se završila nerešeno, ali je nažalost Zvezda u revanšu u Beogradu izgubila sa 1 : 0 i tako se Inter plasirao u polufinale Kupa šampiona. To moje putovanje u Milano i odlazak na stadion San Siro, bio je tada za mene neverovatan događaj, zbog koga sam celu sledeću deceniju bio redovan na severu Marakane, ali i na stadionima bivše Jugoslavije, kao i Evrope. Mogu reći da je moja aktivna navijačka “karijera” počela u Milanu 1981., a završila se tačno 10 godina kasnije u jednom drugom italijanskom gradu, 29. maja. 1991. u Bariju.

Milano.

   Te 1981. godine ćale je hteo da odemo do Manastira Santa Marija dela Gracija u kojem se nalazi “Tajna večera”, čuvena freska Leonarda da Vinčija. Nažalost ona se u to vreme restaurirala, što je potrajalo naredne dve decenije, tj. sve do 1999. godine. Danas je dostupna javnosti, ali ispostavilo se da i nije baš tako jednostavno videti je. Naime, kada sam definitivno odlučio da idem u Milano, predpostavio sam da ulaznice treba unapred rezrvisati, te sam otišao na njihov sajt i skapirao da su sve karte rasprodate za narednih 6 meseci. Pošto sam arheolog i član međunarodnog udruženja muzejskih radnika uputio sam im mejl na koji su oni brzo odgovorili da im pošaljem fotografiju svoje članske karte. Kada sam to odradio poslali su mi besplatnu ulaznicu za termin koji sam izabrao. Svaka čast!

Bazilika Santa Marija dela Gracija.

   Zbog toga što sam izabrao prepodnevni termin nisam imao mnogo vremena, pa sam morao odmah po dolasku u Milano da metroom krenem ka Manastiru Santa Marija dela Gracija. Imao sam taman fore da u obližnjem kafeu isrčem kapućino i da se priključim mojoj grupi koja se formirala na ulazu. Na svakih pola sata pušta se po pedesetak srećkovića koji su nekako obezbedili karte. U mojoj grupi osim mene bilo je još par belaca, svi ostali bili su žutaći.

   Neću mnogo da tupim o “Tajnoj večeri”. Naslikana je na zidu trpezarije ovog manastira. Slikana je između 1495. i 1498. Dimenzija je 4,60 m x 8,80 m. Potpuno sam bio iznenađen što je bilo dozvoljeno fotografisanje i video snimanje.

   Dalje sam se uputio do Bazilike sv. Ambrozija i Bazilike San Lorenco Mađore, ali su obe u to vreme bile zatvorene, a otvarale su se tek u 17 h. Ok, šta da se radi, rešio sam da se smestim u hotel, malo odmorim i kasnije vratim do ove dve crkve. Usput sam u jednom poznatom fast food lokalu smazao par nekih testa na foru pice, koja su, uzgred, bila vrhunska. Posle kratkog odmora u hotelskoj sobi, nakon turske kafe skuvane u plastičnom kuvalu, kao i par grapa, krenuo sam po drugi put ka Bazilici sv. Ambrozija.

Bazilika sv. Ambrozija.

   Prvu crkvu na toj lokaciji podigao je sv. Ambrozije između 379. i 386. godine i to na mestu gde je bio sahranjen veći broj mučenika i zbog toga je nosila ime Bazilika Martirijum, tj. Bazilika Mučenika. Pomenuti svetac bio je episkop Milana i vodio je veliku borbu protiv arijanstva. U svrhu suzbijanja arijanstva boravio je i u našoj Sremskoj Mitrovici, tj. Sirmijumu. U Milanu je podigao 3 ili 4 crkve.

Atrijum u Bazilici sv. Ambrozija

   Današnja Bazilika sv. Ambrozija je romanička građevina od opeke. Njena je gradnja započeta oko 1080. godine, a glavni brod potiče iz perioda oko 1128. godine. U crkvu se ulazi kroz prostrani atrijum iz 9. veka. Tokom narednih vekova bilo je svakojakih prepravki. Bazilika sv. Ambrozija ima dva zvonika. Desni je iz 9. veka, dok je levi, znatno viši, iz 1144. godine.

   Nema šta, spolja je ovo zdanje i te kako zanimljivo, ali je njena unutrašnjost još interesantnija. Prvo mi je upao u oči amvon (propovedaonica) iz 12. veka, za čiju je konstrukciju iskorišćen rimski sarkofag iz 4. veka. Taj amvon je ukrašen sa dva reljefa od pozlaćenog bakra na kojima su prikazani simboli dvojice jevanđelista Mateja i Jovana (krilati čovek i orao). Pažnju mi je privukao i stub sa bronzanom zmijom na vrhu, kao i čitav niz reljefa po kapitelima, pilastrima, stubovima i portalima. Reč je o onima, na prvi pogled nevešto klesanim, karakterističnim za taj period. Moram spomenuti i ciborijum (ukrašena nadstrešnica nad časnom trpezom) iz 9. veka, sa reljefima na kojima su prikazani isus Hrist, sv. Petar i Pavle, sv. Ambrozije i drugi. Apsidu krasi sjajni mozaik sa Hristom Pantokratorom, kao i sv. Gerasijem i Protasijem i naravno Ambrozijem iz 13. veka. Inače, u kripti ove crkve počivaju mošti Ambrozija i ova dva pomenuta sveca. Tokom savezničkog bombardovanja 1943. godine bazilika je ozbiljno oštećena i to posebno apsida, tj. oltarni deo, tako da je ovaj mozaik o kome sam govorio dobrim delom rekonstruisan.

Ciborijum

Amvon.

Mozaik u apsidi.

   Odlična je Bazilika sv. Ambrozija tako da sam je detaljno razgledao. Zato je taj obilazak potrajao za raliku od obližnje bazilike San Lorenca, kroz koju sam bukvalno samo projurio. I ovde je u pitanju drevna bogomolja, koja je takođe non-stop prepravljana. Uz to, u toku je bila restauracija, tako da su baš ti njeni najstariji delovi bili pod građevinskim skelama. Na trgu ispred ulaska u baziliku stoji spomenik našem Nišliji, caru Konstantinu, koji je u ovom gradu doneo čuveni edikt o prestanku progona hrišćana. Ovaj prostor sa jedne strane oivičava rimska kolonada iz 4. veka, tj. Stubovi sv. Lorenca.

Bazilika San Lorenca.

Stubovi San Lorenca.

   Nedaleko se nalazi i kapija nekadašnjih bedema iz 12. veka, Porta Tičineze. To je jedna od tri preostale srednjovekovne kapije Milana. Zapravo, ona se nekada nalazila na unutrašnjoj strani odbrambenog, ali i plovnog kanala Navigli, koji je opasivao grad. To je bilo sve za prvi dan u Milanu, usledio je povratak u hotel.

Porta Tičineze.