Do Jermenije preko Turske i Gruzije 2011. (13. deo)

ZA BEOGRAD

   Dosta je bilo, došlo je vreme za povratak. Na moje insistiranje, karte za Istanbul kupili smo kod firme “Šafran”. Izgoreo sam od želje da se osvetim onom kompjuteru i da ga pobedim u šahu. Međutim, u busu nije bilo šaha, ni pasijansa, samo neki glupi filmovi sinhronizovani na turskom i njihovi TV kanali. Ništa od moje osvete.

   Konačno negde predveče stigli smo u Stambol. Kupili smo karte za autobus do Sofije. Imali smo još par sati do polaska, koje smo iskoristili da se ratosiljamo turskih lira. To smo izveli tako što smo se razbili donerima.

   Usledila je duga noćna vožnja i sabajle eto nas u Sofiji. Ostavili smo prtljag u staničnoj garderobi i malo se promuvali bugarskom prestonicom. Tačno u podne ukrcali smo se u voz, koji je iz nekog razloga kasnio u polasku čitav sat. Putnici su bili srpski šverceri, bugarski šverceri i stranci bekpekeri. Naši su vukli gomile kanti sa nekim bugarskim sirom i još kojekakve drke, dok su Bugari putovali sa praznim torbama koje će u Dimitrovgradu napuniti cigaretama.

   Seli smo u kupe u koji su se već smestile neke sredovečne bugarske švercerke. Nije im prijalo što smo ušli u njihov kupe, jer su nameravale da se raspištolje. Šta ćeš, ni mi nismo bili oduševljeni njihovim društvom. Naš ulazak u kupe su nekako prećutale, jer su znale da bi ih razumeli šta pričaju, ali kada je kondukter uveo jednog Kanađanina, osule su paljbu na ovoga što im dovodi te prljave, smrdljive strance bekpekere. Kanađanin, naravno, nije ništa razumeo, ali je ukapirao da se o njemu priča, a i video je da ga bugarske rospije mrko gledaju. Ispostavilo se da je Kanađanin zanimljiv lik. Više puta je bio u Srbiji i ona mu je baza za obilazak Evrope. Između ostalog bio je i u Kosovskoj Mitrovici. Mnogo mu je bilo bolje u severnom, nego u južnom delu ovog grada. Po njegovom mišljenju ljudi, iz severnog dela su mnogo bolji od onih iz južnog. Morao sam da ga pitam iz kojih pobuda je išao u Kosovsku Mitrovicu i šta je tamo tražio. On mi je na to odgovorio kontra pitanjem “A šta si ti tražio na Kavkazu”? Što jes, jes, u pravu je.

   Na granici je otpočela igra između bugarskih i srpskih carinika i bugarskih i srpskih švercera. Carinici nešto malo kao traže, ali svi se tu znaju i svi prolaze bez problema. Tako i ja prolazim sa malo većom, od dozvoljene, količinom konjaka kojeg sam dovukao iz Jermenije.

   U Dimitrovgradu su nas napustile švercerke, ali nam se pridružio jedan Irac kojeg je u naš kupe privuklo pivo kojim smo se snabdeli po ulasku u Srbiju. Irac je pravi Irac. Debeo, rumen, ćelav, sav istetoviran, sa minđušom na uvetu, u fudbalskom dresu i, naravno, obožava pivo. Ubrzo nam je ispričao šta mu se desilo u Sofiji. U nekom klubu savatala ga je neka bugarska prevarantkinja, naručila mu piće i sela za njegov sto. Zatim su došle i njene drugarice. Irac se napio ko zemlja, ili su mu možda nešto stavile u piće. Uglavnom, izgubio je svest, a probudio se opelješen. Kada je završio svoju priču, gotovo svečano je izjavio da od tada više ne pije, ali sve vreme je držao pivo u ruci. Kada smo mu ukazali na tu nedoslednost, odmahnuo je rukom i rekao da se pivo ne računa.

   Kada sam se prošli put vraćao sa Kavkaza, dok sam čekao polazak voza, u jednom kafeu pored železničke stanice i mene su pokušale da startuju neke Bugarke. Početak priče je identičan onome što se dogodilo Ircu. Dve izazovne Bugarke su htele da mi naruče piće i sednu za moj sto, ali sam ih ja otkačio. Bile su uporne da započnu konverzaciju sa mnom, ali nisu uspele. Mislim da su sa njima u šemi bila još i dva klipana koja su sedela malo dalje. Pošto su bile uporne i dosadne morao sam malo grublje da odreagujem i podignem glas. Tek tada su prvo one, a posle par minuta i ona dva bizgova napustili kafe. Pa, braćo Bugari, ja sam sa Balkana, nisam ostrvski šaran!

   Vožnja vozom se baš otegla, nikako da stignemo. Dobro smo kasnili. I najzad Beograd! Irca sam poveo sa sobom da ga ne bi odrali taksistički ološi oko železničke stanice. Uhvatio sam normalan taksi i prvo odvezao Irca do njegovog hostela, a ja nastavio dalje kući. Irac je hteo da mi da lovu za taksi, ali to nisam prihvatio. Bogami, njegov dolazak u Srbiju je obećavajući. U vozu nije ostao žedan, odvežen je besplatno taksijem do hostela, valjda će mu biti dobro i tokom daljeg boravka u našoj zemlji. Ako će već Bugarsku pamtiti po lošim stvarima koje su mu se tamo dogodile, valjda će se Srbije sećati po dobrim.

Do Jermenije preko Turske i Gruzije 2011. (12. deo)

ŠAFRANBOLU

   Iz Ankare smo se autobusom uputili ka gradu Šafranbolu. Putovali smo sa kompanijom “Šafran”. Čim smo krenuli, obradovao sam se kao dete, jer sam provalio da na onom televizorčetu u sedištu mogu da se igraju neke igrice. Odmah sam se bacio na šah, a mašina me je urnisala. Posle ne znam koliko mojih uzastopnih poraza iznervirao sam se i prešao na pasijans. Tu sam već bio nešto uspešniji. Zamajavajući se ovom spravom nisam ni osetio put, a već smo stigli u Karabuk. Tu smo prešli u minibus i za nekih petnaestak minuta bili smo u Šafranbolu. Tačnije, došli smo do novog dela grada, a odatle smo pešice otišli do tzv. istorijskog dela Šafranbola, tj. do Čaršije. To i nije bila tako mala šetnja, pogotovo sa rančevima na leđima.

Šafranbolu

   U ovom delu grada savršeno je sačuvana stara turska arhitektura. Sve kuće su izgrađene od ćerpiča i drveta, a zatim su omalterisane u belo. Sve imaju doksate i zanimljive drvene balkone i prozore. Bukvalno ne postoji ni jedna moderna građevina. Ako kojim slučajem neka i postoji, urađena je u tom fazonu, tako da ne štrči. Smestili smo se u jednu od tih starih kuća, koja je preuređena u mali hotel.

Šafranbolu

   Posle kratkog odmora krenuli smo u istraživanje ovog grada iz prošlosti. Šafranbolu se nalazio na nekadašnjem glavnom otomanskom putu iz XVII veka između Gerede i Crnog mora. Ovaj grad je, takođe, bio poznat i po proizvodnji šafrana, na šta ukazuje i njegovo ime. Nekada su 20 % stanovništva činili Grci, koji su kasnije proterani. Prvo smo obišli zgradu muzeja, koji se nalazi na brdu iznad Čaršije. Ništa posebno, stari nameštaj i etnološka zbirka. U podrumu se nalaze replike raznih zanatskih radnji: kožarska, obućarska, poslastičarnica, apoteka itd. Popeli smo se i na vrh sahat kule koju je u XVIII veku izgradio veliki vezir. 

   Gotivim ovakva mesta koja su zadržala stari ambijent. Uživali smo prolazeći pored ovih starih kuća, hamama, karavansaraja, dzamija, mostova, a onda smo odjednom stali kao ukopani. Stoj! Na izlogu poluraspale kafane pisalo je velikim slovima COLD BEER. Konačno mesto gde čovek može da se osveži ovim božanstvenim napitkom. Lokal u kome služe pivo nije tako lako naći po unutrašnjosti Turske. Nije to ko u turskim letovalištima na moru, gde svaki bircuz ima pivo. Po Anadoliji treba se pomučiti da kao stranac koji ne poznaje teren i koji uglavnom nema mnogo vremena, pronađeš mesto gde možeš da cirkaš pivo, a da nije neki fensi restoran. Jeste bilo preskupo, ali je vredelo.

Do Jermenije preko Turske i Gruzije 2011. (11. deo)

ANKARA

   Posle nekih 5 – 6 sati vožnje naš autobus, kojim smo pošli iz Amasije, stigao je u Ankaru. Ankara je ogromna, a moj utisak je da će biti sve veća i veća. Do tog zaključka sam došao, prolazeći kroz predgrađa ovog grada, gde sam video neverovatan broj zgrada u izgradnji i brojna još nenastanjena nova naselja. I autobuska stanica je ogromna. Više podseća na aerodrom, nego na stajalište autobusa. Metroom, tj. Ankarajem, direktno sa stanice otišli smo do centra grada, odnosno Kizilaja, gde smo prešli na drugu metro – liniju i odvezli se do Ulusa. Dalje rančeve na leđa i peške, uzbrdo ka citadeli i starom delu Ankare. Obišli smo par jeftinih hotela dok nismo našli smeštaj koji nam odgovara. Preciznije dok se nismo iscenkali za odgovarajuću cenu.

   Posle kratkog predaha krenuli smo u obilazak Ankare. Prvo smo se prošetali do ostataka rimskog teatra. To je truba i nema šta da se vidi, bar za sada. Tačnije tu se trenutno vrše arheološka iskopavanja, a ne sumnjam da će to jednog dana Turci lepo srediti i prezentovati.

   Sledeći na redu bio je hram Avgusta i Rome. Ovaj hram je poznat i kao Monumentum Ankiranum (Ankira, antičko ime Ankare). Izgrađen je između 25. i 20. god. pre nove ere, nakon što su Rimljani osvojili centralnu Anadoliju i formirali provinciju Galatiju, čiji je administrativni centar bila Ankira. Kada je prvi rimski car Avgust umro 14. godine, na jednom od unutrašnjih zidova hrama uklesan je tekst REST GESTAE DIVI AVGUSTI, odnosno ukaz o deifikaciji Avgusta. U II veku hram je proširen, a u V veku Vizantinci su ga pretvorili u crkvu.

Hram Avgusta i Rome

   Odmah uz ostatke ovog hrama nalazi se Hadzi Bajramova dzamija iz XV veka. Hadzi Bajram je bio osnivač derviškog reda bajramija i postao je neka vrsta muslimanskog sveca. Okolina dzamije je fino sređena, popločana, puno cveća, klupa, a tu je i jedna velika i lepa fontana. Ceo ovaj kompleks nalazi se na jednom od mnogobrojnih brda Ankare i odavde se pruža sjajan pogled na različite delove grada. Lepo se vidi citadela, kao i neko baš ubogo naselje na susednom brdu. Negde sam pročitao da je Hadzi Bajramova dzamija najznačajnija i najpoštovanija dzamija u Ankari. U vreme moje posete bilo je veoma mnogo sveta. U jednom delu nalazi se dugačak red radnji u kojima se prodaju kojekakve islamske knjige, kurani, ćilimi za molitvu, suveniri itd. Dobar deo prodavaca, a bogami i poneki posetioci, imali su mudzahedinski imidz.

Citadela u Ankari

Ankara

   Dalje smo otišli do još jednog od antičkih spomenika Ankare, do Julijanovog stuba. Ovaj stub je podignut 362. godine u čast posete pomenutog rimskog cara Ankiri. Od rimskih spomenika Ankare treba spomenuti i terme koje je podigao car Karakala (211 – 217). Zatim je usledila šetnja bazarom, tj. dugačkom musavom trgovačkom ulicom. Na kraju dana, mrtvi umorni, otišli smo na škembe čorbu i kebabe, pa na spavanje.

Terme u Ankari

   Nisam se baš naspavao. Budio sam se milion puta. Naime, naš hotel se nije baš nalazio u najreprezentativnijem delu grada, tačnije oko hotela je bila gomila nekih sumnjivih birtija. Prvo je treštala muzika iz sve snage, a kako je odmicala noć počele su da se lome flaše samo tako. Sve to je bilo praćeno drekom i galamom. Zatim je usledilo turiranje automobila, besomučnu trubljenje sirenama, a potom su se čuli zvuci kao kod sudara. Ne znam šta se to dešavalo, prvo škripa kočnica, pa onda zvuk sudara i tako više puta. Mislim da je onda usledila neka masovna tuča, galama i gungula, koja se završila, sudeći po zvuku sirene, dolaskom policije.

   Prvi na redu za danas bio je Muzej anadolske civilizacije. On je smešten u zgradi bezistana iz XV veka. Postavka je fenomenalna. Nigde se ne može steći bolji uvid u razne anadolske civilizacije nego na ovom mestu. Najzanimljiviji mi je bio deo sa Hetitima, mada me je oduševio i neki fantastično očuvan frigijski drveni nameštaj. Deo muzeja je bio zatvoren zbog renoviranja, tako da nisam video antičku zbirku, ali nema veze, takvih stvari sam se nagledao po raznim belosvetskim muzejima.

   Posle obilaska muzeja otišli smo do tvrđave. Prvobitno su na tom mestu utvrđenje sagradili još Galaćani. Prvo pravo utvrđenje napravili su Rimljani, koje su kasnije preradili Vizantinci i Seldzuci. Tvrđava je velika, a njeni bedemi su prilično moćni. Sačuvan je veliki broj kula. Često se u zidinama mogu videti spolije. To su nadgrobni spomenici, skulpture, natpisi u kamenu iz rimskog perioda, koje su Vizantinci iskoristili prilikom obnove utvrđenja. Unutar ove citadele se živi. Ima dosta starih zanimljivih kuća, koje su uglavnom u lošem stanju. Neke su preuređene i pretvorene u restorane i pansione, ali mnogo više je onih koje izgledaju kao da će se svakog časa srušiti. Ceo ovaj ambijent upotpunjava gomila musave dečurlije koja tu jurca, turske babe koje pokušavaju da ti uvale neke njihove rukotvorine, brkati Turci koji kuliraju ispred kuća, dok njihove malo manje brkate žene obavljaju kojekakve kućne poslove. Nema šta, ovo mi je bio najživopisniji deo Ankare.

Unutrašnjost citadele

   Kad smo već kod srednjovekovne tvrđave, red je da se sa par reči osvrnemo i na čuvenu srednjovekovnu bitku koja se odigrala kod ovog grada. Elem, početkom XV veka na istoku su se pojavili Tamerlanovi Mongoli. Oni su rušili sve pred sobom, a brojni turski emiri prelazili su na njihovu stranu. Moralo je da dođe do sukoba sa Osmanlijama. Do odsudne bitke došlo je 28. jula 1402. godine kod Angore (Ankare). Kao vazal na strani Bajazita borio se i despot Stefan Lazarević sa svojim vitezovima. U toku bitke Bajazitovi odredi su počeli da masovno napuštaju bojište, ili čak da prelaze na stranu Tamerlana. Na kraju su uz Bajazita ostali samo njegovi janjičari i srpske trupe. Tok bitke je sa jednog brda posmatrao strašni Tamerlan, koji je bio zadivljen srpskim ratnicima. Postoje brojni istorijski izvori o bici kod Angore, u kojima se ističe junačko držanje despota i njegovih vitezova. Po jednoj verziji, Stefan je na kraju uspeo da se sa preživelim ratnicima povuče, a po drugoj verziji Tamerlan je zbog izuzetne hrabrosti, koju je pokazala na bojištu, poštedeo srpsku vojsku. Tamerlan, jedan od najvećih zlikovaca srednjeg veka, čovek koji je potamanio i razrušio sve od Volge do Damaska i od Mediterana do Indije, koji nije imao milosti ni prema kome, bio je zadivljen srpskim ratnicima, a možda ih je čak i poštedeo.

   Sledeći na redu bio je Anit Kabir, tj. Ataturkov mauzolej. Anit Kabir se nalazi na brdu Anitepe. U podnožju prvo sledi detaljan pregled od strane obezbeđenja, pa se tek onda može uzbrdo do mauzoleja. Ceo kompleks je ogroman, monumentalan, ma većina faraona bi pozavidela Kemalu. Naravno, posetilaca je bilo koliko hoćeš. Masa Turaka je došla da oda počast svom Ataturku. Osim njegovog groba, u okviru mauzoleja je smeštena i velika muzejska postavka u kojoj se nalazi svašta nešto vezano za Ataturka i za osnivanje Republike Turske.

Anit Kabir

   Na kraju smo otišli do modernog dela grada, do Kizilaja. Tu smo se muvali neko vreme, a onda smo krenuli ka našem hotelu. Inače, malo nakon što smo obilazili ovaj deo Ankare u Kizilaju je eksplodirala bomba koju su postavili kurdski teroristi. Kao što rekoh, mi smo se evakuisali na vreme, međutim po povratku u Srbiju, u novinama sam pročitao da je Mira Škorić baš u to vreme bila u šopingu po Kizilaju. Srećom Mira je preživela bombaški napad. Zamalo da se i “srpska kultura” nađe na udaru kurdskih terorista.

   Kad smo već kod Kurda, oni su narod koji živi na jugoistoku Turske i koje Turci habaju godinama. Kurda ima i u Iranu, Iraku i Siriji. U pitanju je veoma brojan narod koji nema svoju državu, mada su oni iz Iraka na dobrom putu da je stvore. Inače, ti “jadni” Kurdi, koji nemaju svoja prava u Turskoj, bili su i te kako na strani Turaka kada je trebalo istrebiti Jermene iz Anadolije. Kao što vidimo, kasnije je došao red i na njih. Godine 1984. Abdulah Odzalan je osnovao Radničku partiju Kurdistana (PKK), koja se suprotstavila turskim vlastima. U tim okršajima poginulo je preko 30.000 ljudi. Odzalan je 1999. godine uhapšen u Keniji i kasnije isporučen Turskoj. Nakon hapšenja Odzalana, Turci su načinili neke ustupke Kurdima. Dozvolili  su im kurdski jezik u školama, kurdsku televiziju itd. Situacija se dosta smirila, ali nije tu sve gotovo, biće još frke. Ranijih godina par puta sam prolazio kroz kurdske predele u Turskoj i manje – više bezbedno je, ukoliko vodite malo računa. Ipak, po dolasku na ovu teritoriju vidi se da tu stvari nisu baš normalne, vojska na svakom koraku, kolone vojnih vozila po putevima, vojne postaje, vreće sa peskom, rovovi, osmatračnice, bodljikave žice i sl.

   Inače, navijam za Kurde. U stvari zabole me i za jedne i za druge, ali s obzirom da je Turska mal’ te ne prva priznala nezavisno Kosovo, voleo bih da i Kurdistan jednog dana postane nezavistan. Na kraju dana usledila je večera, sasvim slučajno, u kurdskom restoranu pod imenom Šanli Urfa.

Do Jermenije preko Turske i Gruzije 2011. (10. deo)

AMASIJA

   Amasija je grad od nekih osamdesetak hiljada stanovnika i prepun je kulturno – istorijskih znamenitosti iz raznih epoha. Kroz grad prolazi reka Jesilirmak, a posebno je upečatljiv pogled na njenu severnu obalu. Duž te obale se prostire mahala Hatunija, tj. deo grada sa dobro očuvanom otomanskom arhitekturom. Naročito se ističe prvi red kuća koje se nalaze na kamenom bedemu iznad reke i koje su sve izgrađene jedna uz drugu. Iza ovog živopisnog dela grada uzdiže se stenovita planina u kojoj je uklesano nekoliko monumentalnih pontskih grobnica. Na vrhu se nalazi Amasijska tvrđava. Prizor je veoma lep i noću, kada su ove grobnice i tvrđava osvetljene.

Amasija

   Mi smo za početak krenuli u obilazak suprotne obale, na kojoj u stvari živi većina stanovništva ovog grada. Prvo smo obišli dzamiju Bajazita II. U pitanju je kompleks, koji čine još i medresa, imaret, šedrvan itd. Izgrađena je 1485. godine. Pored ove dzamije, Amasija ima i puno drugih osmanlijskih građevina, kao što su: Bajazit pašina dzamija (1419. god.), Mehmed pašina dzamija (1486. god.), bezistan iz XV veka, medresa Bujuk age (1488. god.). Tu je i Srebrna dzamija iz 1326. godine. Na mene su mnogo jači utisak ostavili seldzučki spomenici: grob Sadgeldi paše iz 1381. godine, Gok medresa dzamija iz 1266. godine, zatim Dzamija sa spiralnim minaretom itd.

Seldzučka grobnica

   Ako ste mislili da su Amasijom vladali samo Turci Seldzuci i Osmanlije, varate se. Prvi Turci koji su od Vizantje preoteli ovaj grad 1075. godine bili su Danišmendi. Nije ni tu sve gotovo, jer su jedno vreme Amasijom vladali Ilkanidi, naslednici Dzingis-kanovih Mongola. Osnivač ove dinastije bio je Hulagu kan, unuk Dzingis kana. Od Ilkanida Amasiji je ostala Darušifa, tj. ludnica, iz 1309. godine, koju je podigla Ilduš hatuna, žena ilkanidskog sultana Oldzajtu. U amasijskom muzeju su izložene interesantne ilkanidske mumije, koje su nađene ispod Dzamije sa spiralnim minaretom. Osim ovih pomalo bizarnih eksponata, u muzeju ima još svašta da se vidi i to redom, od praistorije, preko Hetita, Grka, Rimljana, Vizantinaca, pa sve do spominjanih raznih Turaka. Kad smo već kod ovih drevnih vremena, treba reći da je Julije Cezar nedaleko od ovog grada izgovorio svoje čuvene reči “Veni, vidi, vici”.

Amasija

   Duž južne obale reke Jesilirmak pruža se lepo uređeno šetalište na kome se nalaze brojne skulpture, doduše teške kičerice. U pitanju su biste raznih sultana koji su nekada upravljali ovim gradom. Naime, pojedini osmanlijski sultani su ovo mesto davali sinovima na upravljanje. Da juniori malo treniraju vlast. Tako se redom ređaju biste sultana i dođe se do jednog spomenika na kome se umesto sultanske glavudze nalazi otvorena knjiga, sa spiskom imena. Tu su upisani sultanski sinovi koji su ovde vladali, a nisu postali sultani. Da budem precizniji, to su oni koje je konkurencija zajebala.

   Na ovom keju postavljen je i spomenik Strabonu, čuvenom starogrčkom geografu, koji je rođen u Amasiji. Svi ovi spomenici su odvratni, zlatne boje, užas, ali je ubedljivo najružniji jedan koji je posvećen legendarnim Ferhatu i Širin. Ferhat je bio zaljubljen u princezu Širin. Da bi dobio njenu ruku, uslov je bio da prokopa tunel kroz planinu, kojim bi se sprovela voda do kraljeve palate. Kralj mu je jednog dana poslao lažnu poruku da je Širin umrla. Ferhat se od tuge bacio u provaliju, a ubrzo je skončala i princeza.

   Jednim od nekoliko mostova koji premošćuju reku prešli smo na drugu obalu i ušli u mahalu Hatunija. Mnogo volim ove gradove sa sačuvanom starom arhitekturom. Kaldrmisane ulice, bele kuće sa doksatima i silnim drvenim detaljima. Obišli smo i Hazeranlar konak iz 1865. godine, koji je sada muzej.

   Nastavljajući napred, samo pravo uzbrdo, stigli smo do prvih pontskih kraljevskih grobnica. Pontsko kraljevstvo je 301. god. pne. osnovao Mitridat I, a trajalo je sve do 63. god. pne., kada su ga osvojili Rimljani. Pontske prestonice su bile Amasija i Sinopa. U planinama duž kanjona reke Jesilirmak ukupno ima 23 grobnice. Nakon što smo obišli ovih pet – šest grobnica koje dominiraju iznad Amasije, vratili smo se u grad da bismo pronašli prevoz do najpoznatije grobnice, koja je malo udaljena od grada. Jedva smo pronašli jedan taksi i krenuli da se cenkamo sa vozačem. Ma kakvo crno cenkanje, trebalo nam je prvo pola sata da mu objasnimo kuda hoćemo da idemo, tako da kada je došlo vreme za cenkanje više nismo imali snage. More, reci koliko košta i vozi već jednom! Ova grobnica je poznata pod imenom “Pećina sa ogledalom”, jer su zidovi u njenoj unutrašnjosti toliko uglačani da je moguće ogledati se u njima. Inače, amasijske grobnice su u kasnijim periodima služile u razne svrhe. Prepravljane su u crkve, korišćene kao zatvori itd.

Pontska grobnica

   Ovime smo ispunili naš plan što se tiče obilazaka nama najzanimljivijih atrakcija ovog grada. Po povratku smo nastavili sa manje –  više besciljnim lutanjem po Amasiji. Obišli smo i neki vodopad, zatim još dve manje pontske grobnice u drugom delu grada, sahat kulu, bezistan itd. Zatim je usledila večera, lokalni specijalitet, akčabat ćufte. Na kraju smo otišli do obale da bacimo pogled na osvetljene grobnice i tvrđavu. Sve u svemu Amasija mi se dopala, a boravak u ovom gradu mi je baš prijao.

Do Jermenije preko Turske i Gruzije 2011. (9. deo)

SUMELA

   Iz Trabzona smo se uputili na jug do manastira Sumela, koji je udaljen 43 kilometara od ovog grada. Kombijem smo se dovezli relativno blizu našeg odredišta, a onda je usledila manja šetnja. Manastir je podignut na jednoj vertikalnoj stenovitoj litici, na otprilike nekih 300 metara od njenog podnožja. Ova svetinja je slična našem manastiru sv. Vasilija Ostroškog, ali je mnogo veća, a gledano kulturno – istorijski i mnogo značajnija.

Sumela

   Ime Sumela povezuje se sa planinom na kojoj se nalazi, tj. sa Crnom planinom, pošto reč melas na grčkom znači crno. Manastir je posvećen Bogorodici (Panagija Melas). Prvi  monasi, koji su se nastanili ovde 385. godine, bili su Atinjani Varnava i Sofronije. U istorijskim izvorima manastir se pominje u VI veku, kada ga je darivao vizantijski car Justinijan. Najveći procvat doživeo je tokom trapezuntske dinastije Komnena (1204 – 1461). Kada se manastir gleda spolja mogu se videti samo ogromni konaci, koji su u istoj ravni sa stenom. Takođe se može primetiti i nekadašnji akvadukt, koji je sprovodio vodu od jednog izvora udaljenog 4 km. Iza zidina konaka, pored raznih monaških objekata, nalazi se pećinska crkva. Na njenom ulazu je dozidana kapela, koja je i sa spoljne strane sva u freskama. Osim ovih spoljašnjih fresaka i kompletna unutrašnjost crkve je oslikana. Jedino što mi je malo smetalo prilikom obilaska ovog sjajnog manastira je neverovatan broj turista. Gotovo svi oni bili su Turci. Inače, kada su proterani Grci iz Turske, najureni su i monasi iz ovog manastira. Tako napušten propadao je sve do 1980. godine, kada se otpočelo sa njegovom restauracijom. Danas je to muzej.

Sumela

Sumela

   Posle obilaska Sumele vratili smo se u Trabzon, pokupili naše stvari iz hotela i otišli do autobuske stanice. Uspeli smo da pronađemo direktan prevoz do našeg sledećeg odredišta, do Amasije. Bio sam malo iznenađen zbog toga, jer sam tokom planiranja ovog putovanja na više mesta naišao na informacije da ne postoji autobus koji ide od Trabzona do Amasije. Ovo je baš bilo prijatno iznenađenje. Jedini mali problem je bio taj što u Amasiju stižemo u neko gluvo doba noći, oko dva, tri sata.

   Tokom puta odgledao sam na onom televizorčetu u sedištu prenos utakmice Inter – Trabzonspor. Naravno, skoro svi ostali putnici su gledali taj meč i zdušno navijali za svoj klub. A tek kada je Trabzonspor dao pobedonosni gol, kakva je erupcija oduševljenja nastala!

   I tako u sred noći stigli smo na pustu amasijsku stanicu, koja je baš, baš udaljena od centra grada. Jedva smo pronašli jedan usamljeni taksi i probudili taksistu koji je u njemu spavao. Na svu sreću tip nije bio mnogo alav i nije zacepio neku mnogo jaku cenu, jer u to doba noći u pustoj Amasiji nema ništa od cenkanja. Dovezli smo se do hotela i lupajući na vrata probudili recepcionera. Brzo smo se dogovorili oko cene i konačno, soba, krevet, spavanje.

Do Jermenije preko Turske i Gruzije 2011. (8. deo)

OBALOM CRNOG MORA

   Od Kutaisa posle par sati vožnje maršutkom stigli smo do Batumija. U ovom crnomorskom gradu proveli smo jedan dan. Malo smo se odmorili, malo brčkali u moru, uživali u adzarskim specijalitetima i sutradan krenuli ka Trabzonu.

Batumi

   Stali smo na prvoj pumpi na koju smo naišli. Vozač je prilikom točenja goriva stao sa dva točka na nekakav podest i totalno iskrivio minibus na jednu stranu. Taj manevar je izveden da bi stalo što više goriva, jer je u Turskoj benzin znatno skuplji. Kada smo konačno nasuli gorivo, nastavili smo dalje i ubrzo došli na granicu. Gruzijsku kontrolu smo vrlo brzo prošli, ali na turskoj nas je sačekao pakao. Hiljade ljudi se tiskalo oko jednog šaltera. Probali smo da tu nešto izmuvamo. Pravili smo se blesavi, kao zar i mi stranci treba tu da čekamo? Turčin nas je odjebao iz prve. Postojao je još jedan šalter na kojem su kontrolisane isprave putnicima koji putuju kolima. S vremena na vreme turski pandur, koji je stajao ispred ovog punkta, bi po nekog poznanika puštao na taj šalter. Vozač našeg minibusa uzeo je pasoše od nas dvojice i odneo ovom žandaru ne bi li nas kao strance pustio da tu prođemo. Ovaj je pregledao naše pasoše i vratio ih šoferu. I od njega smo dobili dvojku. Možda grešim, ali sam ubeđen da bi nas pustio da smo neki zapadnjaci i da nas je odjebao samo zato što smo iz Srbije. Preostalo nam je samo da se i mi pridružimo redu, tačnije da se umešamo u gužvu. Kakva je to bila gungula i zbrka! Svi nešto galame i svađaju se međusobno. Jedna ruska baba je bila uporna da pređe na onaj šalter na koji smo i mi neuspešno pikirali. Naravno, kao i nas, turski žandar je otkačio i rusku babu, ali je za razliku od nas, baba odbijala da se pomeri. Onda je pandur hteo da je privede, te je došlo do guranja i rvanja. Međutim, ruska baba je bila jača od turskog policajca. Tek kad mu je stiglo pojačanje uspeli su da je odvedu. I tako, red se otegao. Kakav crni red, nema tu reda. Svi su se gurali, laktali, pravi haos. Ženturače su bile još gore od muškaraca. Uz svo to guranje, svi su nešto vikali i blebetali na gruzijskom. Nema tu veze ko je kada došao, ko je bio pre tebe, a ko posle, svi idu samo na silu. E pa, ako je tako, ako se silom i snagom dolazi do šaltera, pa nema problema, tu sam bar dobar. Tako sam se dokopao šaltera, te sam dobio pečat i ušao u Dzumhurijet.

   Posle nekog vremena i ostali malobrojni putnici našeg busa uspeli su da prođu graničnu kontrolu. Nastavili smo dalje, ali smo vrlo brzo stali na jednom pustom parkingu. Tu su nas čekali neki ljudi sa par automobila. Putnici i vozač su počeli da vade skrivene cigarete. Ljudi moji, koliko je cigareta bilo skriveno, ne možete da verujete! Bus je bio krcat duvanom. Cigarete su brzo pretovarene u automobile, a dalje putovanje smo nastavili samo nas dvojica, jedan bračni par i jedna žena.

   Posle nekih par kilometara bus se pokvario. Vozač je prvo mobilnim telefonom pozvao pomoć, a onda je ispod mašine rasprostro ono ćilimče za molitvu i bacio se na popravku. Ubrzo su kolima došla dva majstora sa rezervnim delom. Šofer je onaj bračni par i onu ženu strpao u majstorski auto i odvezao ih u Trabzon, jer su žurili da im ne pobegne bus za Bursu. Mi smo ostali sa majstorima koji su veoma brzo osposobili minibus. Krenuli smo, ali posle svega par kilometara bus je opet stao. Majstori su odmah zaustavili prvi autobus koji je naišao da nas dvojicu poveze do Trabzona. Nakon desetak minuta vožnje došao je do nas kondukter i tražio da mu platimo za vožnju. Mi smo to odbili, jer smo videli da mu je jedan od majstora dao lovu za nas. Kondukter je otišao do vozača, onda su se nešto domunđavali, pa je opet došao do nas i saopštio nam da nisu uzeli pare od majstora i da moramo da platimo karte. Ponovo smo ga odjebali. Vozili smo se još neko vreme, a onda smo stali radi pauze ispred neke drumske crnomorske kafane. Čim smo izašli napolje, startovao nas je brkati šofer i tražio pare za vožnju. Pošto nismo hteli da platimo, naredio je kondukteru da izbaci naše rančeve iz busa. Za nas vožnja jok! Ortak je krenuo da drami, da pičkara turskog šofera i konduktera. Zapenio je, svađao se sa njima iz sve snage, a meni je sve to bilo komično. Onda je počeo da fotografiše registraciju na busu, dok su šofer i kondukter pokušavali da svojim telom zaklone tablice. Okolo se okupila gomila Turaka, galama neopisiva, ma piš živi. Kada smo svi ušli u tu kafanu, ja sam otišao da naručim donere, a moj saputnik je nastavio da se raspravlja sa buljukom Turadije. Zatim kreće još žešća komedija. Drugar je primetio da se prisutni posebno razblebeću kada se spomene reč policija. Pošto im je očito frka od žandara, on se okreće ka meni i pita me da kao zovemo policiju. Ja sam za šankom, a on na sred kafane te počinjemo da se dovikujemo, tj. da vodimo debilan razgovor i to na nekoj čudnoj jezičkoj mešavini i to onako jasno i razgovetno da bi nas Turci čuli. Poenta je samo što češće u dijalogu spomenuti reč policija. Posle nekog vremena plan se pokazao kao uspešan. Nastala je gungula oko vozača. Njih bar desetoro je blebetalo u isto vreme, a onda ih je neki baja, koji je tu izgleda autoritet, sve ućutkao i zatražio da pogleda naše karte koje smo kupili u Batumiju. Mi smo mu ih dali, a on ih je šatro nešto proučavao i na kraju nam se obratio rečima “Komšije Srbi, vi ste u pravu, možete da nastavite vožnju, u pitanju je nesporazum”. I tako smo pobedonosno vratili stvari u bus, cereći se i podjebavajući namunjenog šofera i konduktera. Inače, ceo ovaj performans je izveden zbog neke baš sića love, ali nekad ti prosto dosadi da te kao stranca vaćare, pa rešiš da zabeloglaviš.

Ne slikaj mi tablice

   Vozili smo se neko vreme kada je i ovaj autobus stao. Verovali ili ne, i on se pokvario. Inače, mal’ te ne svi turski busevi su odlični, komforni, ma bolji od naših nekoliko puta. Takvi su bili i ovi kojima smo se vozili od Batumija do Trabzona. Verovatno se jako retko ovi kvarovi dešavaju, a kakva li je tek verovatnoća da ti u jednom danu riknu dva autobusa. Ukrcali smo se u prvi sledeći bus i konačno stigli u Trabzon.

   Hotel u kome sam prošli put odseo bio je pun, te smo uzeli sobu u prvom susednom. Inače, Trabzon je turski centar prostitucije i pun je dama koje se bave tim najstarijim zanatom. Sve su one iz zemalja bivšeg SSSR-a, a Turci ih sve nazivaju Nataša. Tako su brojni hoteli u ovom delu grada u stvari nezvanični bordeli. Oni hoteli u kojima se ne obavlja ova zabranjena rabota, kao znak raspoznavanja na recepciji imaju istaknutu tablu sa nekakvim surama iz kurana. Ovaj naš nije imao te sure, bio je rupa samo takva, ali je bio veoma jeftin.

Trabzon

   Proveo sam saputnika kroz ovaj crnomorski grad i pokazao mu sve njegove najveće znamenitosti. Odlučili smo se da večeramo u jednom restoranu nedaleko od trabzonske Aja Sofije. Tu smo zapazili da ljudi za susednim stolom jedu neko jelo koje nam se učinilo zanimljivo, te smo i mi to naručili. Jelo se zove kujmak. U pitanju je neka vrsta rastopljenog sira, kačkavalja, valjda sa puterom. Veliku bakarnu posudu, punu tog vrelog kačkavalja, doneli su nam na sred stola, a mi smo drvenom varjačom razvlačili tj, namotavali taj topljeni sir na vruć hleb. Bilo je izuzetno ukusno, sito i jeftino, pravi pogodak.

Trabzon

Do Jermenije preko Turske i Gruzije 2011. (7. deo)

PONOVO U GRUZIJI

   Došlo je vreme da napustimo Jermeniju. Za kratak period uspeli smo mnogo štošta da vidimo. Jerevanom smo dobro prošpartali, a obišli smo i 15 manastira, odnosno arheoloških lokaliteta po unutrašnjosti ove zemlje.

   Sa stanice Ortočala, nakon što se maršutka napunila putnicima, krenuli smo ka Tbilisiju. Kombi je bio pun kao šibica, a majstor ga je dzibrio samo tako. Jeste to bila brza vožnja, ali i veoma sigurna. Posmatrao sam sve vreme čiču za volanom i divio se njegovom vozačkom umeću.

   Na granici opet gruzijskoj službenici nije bilo jasno zašto sam prilikom moje proletošnje posete ovoj zemlji izvadio vizu i kako to sada hoću da uđem bez vize. Pokušavao sam da joj objasnim, ali ona me uopšte nije slušala. Pokazivao sam ponovo odštampani spisak zemalja čiji državljani mogu da uđu u Gruziju bez vize, ali dzabe, ona je bila neumoljiva. Brljala je nešto po kompjuteru i listala neke papire, dok se iza mene formirao već ozbiljan red. Na kraju je zvala nekog telefonom. Taj neko je ubrzo došao, pogledao moj pasoš, a onda osuo paljbu po službenici. Ona je pocrvenela i besno udarila pečat u moj pasoš. Pa, sestro nisam ti ja kriv što si glupa! Usledila je vožnja do Tbilisija. Fanđo je kroz Gruziju vozio nešto sporije.

   U Tbilisiju smo ostali još dva dana. Tu smo se malo razdvojili, pošto je drugar  obilazio neka mesta u okolini Tbilisija, koja sam ja ranije posetio. Za to vreme ja sam nastavio sa upoznavanjem gruzijske prestonice, ali ovaj put krajnje opušteno. Tako sam obišao neku staru crkvu koju sam ranije propustio, a otišao sam i do velikog aluminijumskog spomenika majke Gruzije, koji se nalazi na istom brdu gde je i tvrđava Narikale. Ovaj put sam posetio i Muzej Gruzije, koji je proteklih par godina bio zatvoren zbog renoviranja. Nije ni sada obnova muzeja bila u celosti završena, ali mogao se posetiti deo gde su izloženi najvredniji arheološki eksponati ove zemlje. Otvorena za posetioce bila je i postavka koja je posvećena sovjetskoj, odnosno ruskoj okupaciji Gruzije. Ovo je baš jadno, jer je sve osmišljeno, pre svega, iz političkih razloga. Dobro sam prošpartao i nekim delovima grada, u koje ranije nisam bio, a u kojima ima dosta sačuvane stare tradicionalne arhitekture. Prošao sam i pored stadiona Dinama Tbilisi. Nekada je ovaj tim bio veoma značajan u sovjetskoj ligi, a 1981. godine je osvojio i Kup evropskih pobednika kupova.

Majka Gruzija

   Ma, bio sam čak i u botaničkoj bašti! Botanička bašta je baš bezveze. U stvari, ona mene nije ni interesovala. Ušao sam samo, jer sam provalio da je botanička bašta pusta, a morao sam da se na neko vreme odmorim i izujem. Tokom nekoliko mojih poslednjih putovanja imao sam žešće probleme sa zglobom na nozi. Čim malo više pešačim, krene da me boli i to onako poprilično. Tako je bilo i ovaj put, nakon onog penjanja na jerevansku Kaskadu. Odmalena sam imao frku sa tim zglobom, a vremenom se njegovo stanje malo i pogoršalo. Verovatno i moj stas, sličan prosečnom sumo rvaču, dodatno komplikuje stvar. Pre ovog puta istresao sam čitavo malo bogatstvo na neke skupocene, anatomske, duboke, planinarske cipele, ali uzalud. Izgleda da je došlo vreme da počnem da obilazim evropske metropole. Lagana šetnja, pa u nekom kafeu na kapućinčić, a ne da se lomatam po Kavkazu i bliskoistočnim vukojebinama. Aha, kad bi se zezali, još se ja ne dam!

Tbilisi

   Iz Tbilisija smo otišli u Kutaisi. Iz ovog grada najpre smo se taksijem odvezli do manastira Gelati. Osnovao ga je David Graditelj 1106. godine. Ovaj manastir je bio poznat i po tzv. akademiji Gelati. Glavna crkva je posvećena Bogorodici. Konačno sam posetio neku gruzijsku crkvu sa dosta sačuvanog živopisa. Najznačajnija je freska na kojoj David Graditelj drži u ruci model crkve. Izdvaja se i mozaik iz apside sa Bogorodicom i malim Hristom. Druga manja crkva je posvećena Svetom Nikoli. Ona je bila zatvorena za posetioce zbog restauracije, ali nakon što su monasi čuli da smo pravoslavci, pustili su nas i u nju. I ova crkva ima sjajan živopis. Osim ove dve crkve u okviru manastirskog kompleksa nalazi se još građevina, kao što su trospratna kapela, zvonik, ostaci nekadašnje akademije itd. U južnoj kapiji smešten je grob Davida Graditelja. Komunisti su 1922. godine najurili monahe iz ovog manastira, a ponovo je zaživeo tek 1988. Ovde se predsednik Gruzije Sakašvili inaugurisao 2004. godine.

Gelati

Gelati

   Pri povratku u Kutaisi svratili smo i do manastira Motsameta. Ovaj mali manastir se nalazi na jednoj litici u kanjonu reke Tskhastsitela. U prevodu naziv ove reke glasi Crvena reka. Ime joj se dovodi u vezu sa arapskim masakrom, koji se ovde dogodio u VIII veku. Tada su Arapi poubijane Gruzijce pobacali u ovu reku, koja je od silne krvi postala crvena. Među ubijenim i bačenim u reku bila su i braća David i Konstantin Mkheidze. Prema legendi, njihova tela su lavovi doneli do ove crkve. I danas se u njoj čuvaju njihove mošti.

Motsameta

   Nakon razgledanja Motsamete vratili smo se u Kutaisi i otišli do nekog restorana. Već sam pominjao da mi se gruzijska kuhinja sviđa, ali im je izbor jela u restoranima prilično ograničen. Najčešće se kao glavna klopa vrti nekih petnaestak jela. Ovde sam natrčao na nešto novo i odmah to poručio. Dobio sam neke pržene kobasice punjene raznim iznutricama. Kako sam nožem i viljuškom krenuo da isečem kobaju, tako je na mene kao gejzir štrcnuo mlaz ulja. Majica mi je bila sva u narandzastim flekama od masnoće. Šta je tu je, nema veze. Međutim, kada sam završio obrok i krenuo da ustanem, zakačio sam kolenom sto i skroz iscepao jednu nogavicu. Inače, ja na ovakva putovanja uglavnom ponesem stare pohabane stvari, koje nosim neko vreme, a onda usput bacam. Jezivo sam izgledao, skroz isflekana majica, iscepane pantalone, neobrijan, izgužvan i musav od silnog puta. Ma, pravi pravcati klošar! Da idem do hostela da se presvučem, nije imalo šanse, pošto se do tamo ide nekim strmim stepenicama bar pola sata. Ma, bolje je da me bude blam, nego da sa svojom kljakavom nogom planinarim do gore. I odosmo mi u muzej Kutaisija. Bilo je interesantno videti zbunjene face zaposlenih u muzeju kada su me ugledali. Veći klošar sigurno nije stupio do tada u tu zgradu. Poseban šok je usledio kada sam izvadio legitimaciju kulturnog delatnika, sa kojom se besplatno ulazi u gotovo sve muzeje u svetu.

   Na kraju smo obišli i najveću znamenitost ovog grada, katedralu Bagrati. Čini mi se da radovi na rekonstrukciji nisu nešto mnogo poodmakli od moje prethodne posete. Inače, zbog ovih radova UNESCO preti da će katedralu Bagrati da skine sa liste svetske kulturne baštine. Po meni, UNESCO nije u pravu, pošto su sačuvani svi elementi za kompletnu obnovu crkve.

   Radovi su takođe bili u toku i na Đorđevom hostelu u kome smo otseli. Izgleda da mu posao dobro ide, pošto se bacio na proširenje kapaciteta. Prošli put kada sam ovde odseo bio sam nešto bolestan, imao sam temperaturu, pa nisam uopšte bio raspoložen za druženje sa svojim domaćinom i ostalim gostima. Ovaj put smo posle kratkog odmora otišli u tu glavnu sobu na čašicu razgovora sa Đorđem. U pitanju je velika soba na kojoj je ogroman sto krcat raznim prospektima i knjigama o Gruziji. Tu su i razglednice iz svih krajeva sveta, koje je dobio od svojih gostiju, fotoalbumi, zatim knjige utisaka itd. Po zidovima su izlepljeni brojni posteri Gruzije, zastave raznih zemalja i slične stvari. Đorđe je bio uporan da nam pokaže kako se igraju gruzijske domine, tako da smo morali i to da prihvatimo. Igra mi se nije nešto dopala. Ma, potrebna je žešća matematika. Ja da sam znao matematiku, ne bih završio arheologiju. Nakon domina nastavili smo sa razgovorom i vodkom. To mi se mnogo više dopalo. Đorđe je sasvim dobar lik. Druželjubiv je, spreman da pomogne oko svega, tako da nije čudo što mu biznis dobro ide. Možda je, u stvari, ta njegova ljubaznost čist profesionalizam, pošto mu nije promaklo da nas priupita da, ukoliko smo članovi nekog putničkog foruma, preporučimo njegov hostel. U razgovoru sa njim, a onda i nekim Amerikankama, prošlo je ohoho sati i došlo je vreme da odemo na spavanje, s tim što smo prvo morali da se upišemo u njegovu knjigu utisaka.

Do Jermenije preko Turske i Gruzije 2011. (6. deo)

U PODNOŽJU ARARATA

   Ujutru smo otišli do Ečmiadzina, koji je udaljen nekih 18 kilometara zapadno od Jerevana. Ovaj grad je sedište Jermenske apostolske crkve. Prvo smo posetili crkvu sv. Hripsime. Crkva je sagrađena 618. godine. Sveta Hripsima, kojoj je crkva posvećena, bila je plemenitog porekla i bila je monahinja u Rimu. U nju se zaljubio car Dioklecijan, zbog čega je zajedno sa još jednom monahinjom, Gajanom, pobegla u Jermeniju. Ovde se u njih zaljubio jermenski kralj Trdat. Pošto su ga obe odbile, podvrgnute su mučenju i na kraju su ubijene. Crkva sv. Hripsime je podignuta na mestu gde je ova svetiteljka stradala. Što se tiče same građevine, ona je tetrakonhalna. Građena je od onog crvenkastog kamena. I ova crkva, kao i brojne druge po Jermeniji, ima po fasadi nekoliko dubokih niša, koje se pružaju od temelja pa sve do krova. Smatra se da te niše ojačavaju celu građevinu i da su one bile neka zaštita od čestih zemljotresa u ovom regionu. Navodno ni jedna crkva koja je imala te niše nije stradala u zemljotresu. Možda su te niše spasavale od zemljotresa, ali ne i od Tamerlana.

Crkva sv. Hripsime

   Zatim smo otišli do crkve koja je posvećena Hripsininoj prijateljici i sapatnici Svetoj Gajani. Ova crkva je podignuta na mestu gde je mučena i ubijena Gajana. Izgrađena je 630. godine. U pitanju je trobrodna bazilika.

   Sledeća na redu bila je glavna katedrala u Ečmiadzinu, tj. crkva Svete majke božje.

Prvu baziliku na ovom mestu podigao je Grigorije Lusavorič između 301. i 303. godine. Kasnije je dograđivana više puta. Meni je ostalo nejasno da li je išta sačuvano od te najstarije crkve? To bi onda bila najstarija crkva na svetu. U svakom slučaju Jermeni ističu da je ova bogomolja najstarija kontinuirano aktivna crkva. Prema nekim analima iz V veka, sv. Grigorije je imao viziju da se na ovo mesto spustio sa neba Isus Hrist, udario tle zlatnim čekićem i na taj način pokazao gde je trebalo izgraditi crkvu.

Ečmiadzin

   U riznici ove crkve čuvaju se razne hrišćanske relikvije, kao što su: koplje kojim je

proboden Hrist, ikona sa prikazanim raspećem koju je nacrtao apostol Jovan, neke relikvije vezane za apostole Tadeja, Pavla i Andreja, deo Nojeve barke itd. Planirali smo da i to vidimo, ali smo došli u vreme liturgije, a riznica je zatvorena tokom službe. Malo sam prisustvovao liturgiji. Liči mi na našu, mada nisam neki stručnjak za te stvari. U jednom momentu tokom službe svi vernici su počeli da grle i ljube ljude oko sebe, tako da su i mene pošteno iscelivali. Ova liturgija se baš otegla. Pošto nikada nisam do kraja izdržao da prisustvujem našoj liturgiji, nije mi bilo ni na kraj pameti da odslušam celu jermensku. Izašao sam da se raspitam dokle će ovo da traje i saznao da se danas služi neka duža varijanta, valjda zbog Velike Gospojine. Rešili smo da odustanemo od riznice. OK mi je da sve to vidim, ali ja ipak nisam neki vernik i te relikvije mi ne znače nešto posebno.

Ečmiadzin

   Krenuli smo ka manastiru Kor Virap. On se nalazi tik uz tursku granicu, a od njega puca sjajan pogled na Ararat. Inače, jermensku granicu sa njihovim starim neprijateljem, Turskom, čuvaju ruski vojnici. Prilikom vožnje ka Kor Virapu videli smo par ruskih baza, karaula, izviđačkih tornjeva itd. Već sam pomenuo da Jermenija sa Rusijom ima jako dobre odnose, a iz razgovora sa raznim Jermenima stekao sam utisak i da običan narod većinom voli Ruse. Za razliku od Gruzije, Jermenija se odlučila na saradnju sa Rusijom, što se pokazalo kao veoma mudra politika na ovom nesrećnom Kavkazu. 

Kor Virap i Ararat

   Gledano kroz istoriju, Jermeni su uglavnom bili dobri sa Rusima. Naravno, bilo je tu i epizoda gde se nisu baš slagali, ali u principu bez Rusije danas Jermenija ne bi postojala, a Turci bi verovatno satrli jermeski narod. Kao što sam već rekao, u XV veku Malom Azijom su zavladali Turci Osmanlije. Godine 1502. šah Ismail iz Safavidske dinastije osnovao je novu iransku državu, koja se ubrzo sukobila sa Turcima. Glavne borbe su se vodile po Zakavkazju. Jermenija je podeljena između ove dve države. Tokom XVII i XVIII veka Jermeni bezuspešno šalju delegacije širom zapadne Evrope, ne bi li im ova pomogla da se oslobode od turske i persijske vlasti. Na kraju su se obratili carskoj Rusiji. Početkom XIX veka ruske trupe su došle na južni Kavkaz i tako je otpočeo I rusko – persijski rat (1804 – 1813). Zajedno sa ruskom vojskom borili su se i jermenski dobrovoljci. Ubrzo na nagovor Napoleona i Turska je stupila u rat protiv Rusije. Ruska vojska je uspela da pobedi Turke i da spreči da se ujedine sa Persijancima. Tada su istočni delovi Jermenije oslobođeni od muslimanske vlasti. Tokom II rusko – persijskog rata (1826 – l 828), general Paskevič je 1. oktobra 1827. godine oslobodio Jerevan. Zapadni delovi istorijske Jermenije su i dalje ostali pod osmanskom vlašću. I rusko – turski rat otpočeo je 1828 godine i trajao je do 1829. Ruska vojska je poosvajala čitav niz gradova u današnjoj istočnoj Turskoj, u kojoj su u to vreme živeli brojni Jermeni. Ipak, na kraju su Rusi, pod pritiskom evropskih sila, morali veći deo tih oblasti da vrate Turcima. Čim su im vraćene teritorije, Turci su odmah počeli da se svete tamošnjim Jermenima. Od 1877. godine pa do 1878. vođen je II rusko – turski rat. Opet su Rusi pocepali Turke i osvojili istočnu Anadoliju. Opet su se uz Ruse borili i mnogobrojni Jermeni. Opet su velike sile, koje su se plašile jačanja Rusije, izdejstvovale na Berlinskom kongresu da se veći deo osvojene teritorije opet vrati Turskoj.

   Posle Berlinskog kongresa 1878. godine sultan Abdul Hamid II je formirao paravojne formacije hamidije i otpočeo sa krvavim progonima Jermena. U tim masakrima je ubijeno oko 300.000 Jermena. Ova stravična zlodela su u stvari bila samo predigra za još veće zločine koji će se dogoditi tokom I svetskog rata. U periodu od 1915. pa do 1918. godine izvršen je genocid nad Jermenima u Turskoj. Turske vlasti su akciju zatiranja Jermena brižljivo isplanirale i temeljno sprovele. Ubijeno je oko milion i po Jermena od ukupno 2,5 miliona koliko ih je živelo u Turskoj. Većina onih koji su se spasili to su uspeli zahvaljujući pomoći ruske armije. Jedan deo Jermena pronašao je spas u arapskim zemljama i Iranu.

   Posle I svetskog rata, pod pritiskom sveta, nove turske vlasti su kao sprovele istragu i proglasile nekoliko viđenijih turskih zvaničnika krivcima za ove zločine. Najznačajniji među njima bili su Talat paša, Đemal paša, Enver paša, Behaedin Šakir beg i drugi. Naravno, prvo im je omogućeno da svi oni zbrišu iz Turske. Grupa Jermena koja nije mogla da dozvoli da ovi zlikovci ostanu nekažnjeni, osnovala je tzv. Jermensku revolucionarnu federaciju i pokrenula osvetničku akciju pod imenom “operacija Nemezis” (Nemeza, boginja osvete). U periodu od 1920. do 1922. godine oni su uspeli da pobiju brojne turske političke i vojne ličnosti koje su bile aktivne u genocidu nad Jermenima. Oni su odgovorni za likvidaciju Behaedin Šakir bega u Berlinu i Ahmed Đemala u Tbilisiju. Takođe u Berlinu ubijen je i Talat paša. Poslednji iz velike četvorke, Enver paša, poginuo je u Tadzikistanu u borbi protiv crvenoarmejaca. Osim njih likvidirani su i mnogi drugi Turci koji su bili aktivni tokom istrebljivanja Jermena. Da Jermeni teško zaboravljaju zločine koje su nad njima počinili Turci svedoči i atentat koji su nad turskim ambasadorom u Beogradu izvršila 1983. godine dvojica libanskih Jermena.

   I tako stigosmo do Kor Virapa. Kao i 99 % turista koji su pre nas posetili ovaj manastir i mi smo naterali šofera da na kratko zaustavi vozilo radi fotografisanja Kor Virapa sa Araratom u pozadini. Mislim da je ovo ubedljivo najfotografisaniji prizor u Jermeniji. Bukvalno ne možete da kupite bilio kakvu knjigu, brošuru, monografiju ove zemlje, a da u njoj nema ovakve slike. Manastir je podignut na mestu gde je utamničen Grigorije Lusavorič. Prva crkva na ovom mestu sagrađena je 642. godine, a ova sadašnja je iz 1662. godine. Po obilasku crkve spustili smo se i u podzemnu ćeliju u kojoj je navodno Grigorije proveo 13 godina bez hrane i vode. U pitanju je kružna, kamenom ozidana, jama duboka 6 metara i prečnika 4,4 metra.

Kor Virap

   Koliko smo vremena proveli u razgledanju manastira, barem isto toliko vremena smo buljili u Ararat. Stvarno izgleda moćno! On ima dva vrha, Veliki Ararat, visok 5137 metara, koji je stalno pod snegom i Mali Ararat, koji je visok 3896 metara. Ceo masiv Ararata je prečnika 40 kilometara. Jermenima mnogo znači Ararat. On je simbol njihovog nacionalnog identiteta. Nekada je bio na grbu sovjetske Jermenije. Danas se nalazi na novčanicama, poštanskim markama, vizama itd. Ma, svaka druga kuća ima sliku ove planine na zidu. Svojevremeno se na nekom važnom međunarodnom skupu bunio turski predstavnik zbog toga što Jermeni stalno stavljaju predstavu Ararata na sve živo, a ova planina se ne nalazi u Jeremniji već u Turskoj. Jermenski predstavnik ga je upitao a zašto Turci na zastavi imaju mesec kada se ni on ne nalazi na turskoj teritoriji.

   Na kraju smo otišli i do Noravanka. Ovaj manastir je na mene, uz Geghard, ostavio najjači utisak. Nalazi se na sjajnom položaju, a do njega vodi put kroz kanjon, koji je u jednom svom delu veoma uzan. Manastir se sastoji od crkve Astvatsatsin (XIV vek) i crkve sv. Stepanos (XIII vek). Ova druga ima gavit i još jednu crkvu. Posebno je interesantna crkva Astvatsatsin, koja je još poznata i kao Burtelašen, po njenom patronu Burtelu Orbelijanu, koji je sa svojom familijom ovde sahranjen. To je jedna mala crkva sa osnovom u obliku krsta, ali sa dva sprata. Zbog te svoje dvospratnosti dobila je na visini, tako da podseća na jermenske zvonike. Donji sprat je korišćen kao grobnica, a gornji je crkva. Na sprat se penje spoljnim stepenicama koje izviru iz fasade. Ova stepeništa počinju od ćoškova crkve i susreću se na sred crkve gde su vrata gornjeg sprata. Gazišta su jako uzana i nije baš svejedno popeti se gore.

Noravank

   Ovime smo završili sa našim obilaskom Jermenije i doneli smo odluku da se sutra vratimo u Gruziju. Prvobitno smo planirali i da odemo do Nagorno Karabaha, s tim da usput obiđemo i neke lokalitete južne Jermenije. Pre svega hteli smo da vidime jermenske megalite, tj. tzv. opservatoriju iz VI milenijuma pre nove ere.. Takođe smo nameravali da posetimo i Selimov prolaz, odnosno karavansaraj iz XIV veka, glavni grad Nagorno Karabaha Stepankert i manastir Gandzar. Da bi se organizovali da sve ovo posetimo, trebalo nam je malo više para, te smo odustali od ovog putovanja i posete Nagorno Karabahu.

   Kada smo već kod Nagorno Karabaha, red je da se sa par reči osvrnem na istorijat sukoba oko ove teritorije. Elem, nakon Oktobarske revolucije nastalo je rasulo u Rusiji i 1918. godine formirana je Transkavkaska federativna republika, sastavljena od naroda južnog Kavkaza. Pod pritiskom Nemačke i Turske ova federacija je propala, te su Gruzija, Jermenija i Azerbejdzan proglasili nezavisnost. Nastupio je buran politički period, kada su se u igre oko južnog Kavkaza uključile i druge države osim Turske i Rusije. Posebno je Britancima zapalo za oko naftno bogatstvo Azerbejdzana. Nastavili su se i tursko – jermenski sukobi, ali ovaj put Jermeni nisu mogli da očekuju pomoć Rusije. Otpočele su i svađe oko teritorija sa Gruzijcima i posebno sa Azerbejdzancima. Sve to se završilo tako što su sve tri države postale deo Sovjetskog saveza. Tako je 1920. godine stvorena sovjetska Jermenija. Mi bar znamo kako su komunisti krojili granice i ne treba da nas čudi što je 1921. godine region Nagorno Karabaha priključen Azerbejdzanu iako su veliku većinu stanovništva činili Jermeni. Dok je Sovjetski savez bio moćan nije bilo većih frka između Jermena i Azera, ali sa Gorbačovom i perestrojkom, tj. sa početkom raspada SSSR-a, došlo je i do prvih problema između ova dva naroda. Godine 1988. regionalne vlasti Nagorno Karabaha donele su odluku o secesiji od Azerbejdzana i priključenju Jermeniji. Azeri su odgovorili napadima na Jermene koji su živeli u Sumgaitu, blizu Bakua. Sovjetske vlasti su pokušale da nekako uspostave mir, ali im to nije uspelo u potpunosti. Otpočelo se i sa masovnim preseljavanjem jermenskog življa iz Azerbejdzana u Jermeniju i Azera iz Jermenije u Azerbejdzan. Malo po malo ovi sukobi su prerasli u pravi krvavi rat. Godine 1990. Jermenija je istupila iz Sovjetskog saveza, a 1991. Nagorno Karabah je proglasio nezavisnost. Jermeni su bili uspešniji u ovom ratu. Godine 1994., uz medijaciju Rusije, potpisan je sporazum o prekidu vojnih aktivnosti između Jermenije, Karabaha i Azerbejdzana. Zbog ovog rata, tj. zbog nerešenih međusobnih odnosa, granica između Jermenije i Azerbejdzana je zatvorena. Takođe je zatvorena i granica između Jermenije i Turske, koja je bila saveznik Azerbejdzana. Ko god poseti Nagorno Karabah, dok god ima njihovu vizu u pasošu, ne može da uđe u Azerbejdzan. S druge strane, Azeri koji žive u Nahčivanu, delu Azerbejdzana koji je fizički odvojen od ostatka zemlje, da bi došli u Azerbejdzan moraju da kruže preko Irana, jer ne mogu da prolaze kroz Jermeniju. Inače, Nagorno Karabah, koga Jermeni u stvari zovu Artšakh i koji je de fakto nezavistan, odnosno koji je u stvari deo Jermenije, nije priznala nijedna zemlja, pa čak ni Jermenija.

Noravank