Kolima kroz Tursku 2021. (1. deo)

 

TRAČKE GROBNICE NA PUTU ZA TURSKU

 

   Zbog korone ovaj put nisam imao mnogo dilema oko izbora destinacije. Pošto je i dalje većina zemalja zajebavala sa uslovima za ulazak u njihove države, odlučih da opet putujem u meni omiljenu Tursku. Po mojim merilima Turci su tokom ove pandemije bili korektni što se tiče tih uslova putovanja i zaslužili su da kod njih ostavim lovu. Ovo mi je ko zna koje putešestvije po Anadoliji i sa njime završavam sa kopnenom Turskom. Bukvalno ću obići sve što do sada nisam video, a želeo sam. Uradio sam servis na hjundaiju i 10, primio drugu dozu vakcine, izvadio HES kod i putovanje je moglo da počne. Sa mnom su pošla još dvojica prijatelja, stari saputnici sa raznih lutanja po belom svetu.

   Krenuli smo par sati iza ponoći da bi smo izbegli gužve koje su u to vreme bile na graničnom prelazu Gradina između Srbije i Bugarske. Ideja je bila da na granicu dođemo oko 5 ujutro, kada ne bi trebalo da se mnogo čeka na prelazu. To smo i uradili, ali dzaba, na ulasku u Bugarsku sačekala nas je par kilometara dugačka kolona vozila. Jebiga, šta da se radi! Ništa, čekali smo i posle nekih 5 sati uđosmo u Bulgariju.

   Usput smo se zaustavili samo jednom zbog sipanja goriva, a onda smo malo posle Haskova sišli sa autoputa, kod sela Aleksandrovo, zbog jednog tračkog tumula koji se tu nalazi. Trački vladari i važne ličnosti sahranjivani su ispod humki (tumulusa). Zapravo, prvo bi bila ozidana kamena grobnica, preko koje bi kasnije nasuli veliku količinu zemlje. Radi se o izuzetnim istorijskim spomenicima i ja sam pre nekih pet, šest godina obišao najpoznatije, tj. najreprezentativnije tračke grobnice po Bugarskoj. U stvari, samo dve nisam video. Jedna je ova u Aleksandrovu, a druga je kod sela Mezek, na tromeđi Bugarske, Grčke i Turske. Rešio sam da njih posetim tokom ovog putovanja.

Aleksandrovska grobnica.

   Grobnica u Aleksandrovu je iz 4. veka pne, a poznata je po fenomenalnim freskama, koje se nalaze na frizu oko kupole. Na njima su prikazane scene lova. Nekoliko konjanika i pešaka, uz pomoć pasa lovi divlje svinje i jelene. Posebno upada u oči predstava nagog muškarca (protumačenog kao Zalmoksis – dakogetsko božanstvo) kako zamahuje labrisom (dvostrukom sekirom) u pravcu divljeg vepra. Nekada je labris bio simbol kraljevske moći, a sada su ga prisvojila lezbejska udruženja. Pomenuti crteži su sjajno sačuvani i lepo se mogu videti razni detalji, kao što su recimo: garderoba, oružje lovaca i konjska oprema.

Aleksandrovska grobnica.

   Nakon obilaska Aleksandrovske grobnice odvezli smo se u mesto Ljubimec, udaljeno nepunih tridesetak km od graničnog prelaza sa Turskom. Tu smo se smestili u malom pristojnom hotelu.

   Kada smo se odmorili i isrkali po kafu otišli smo u selo Mezek zbog tamošnje tračke grobnice. Ova, za razliku od Aleksandrovske, nije oslikana, ali zato ima dromos (hodnik) dugačak 20,65 m, koji vodi do grobne odaje u kojoj se nalazi nekoliko sarkofaga. Datuje se takođe u 4. vek pne. Nema šta, sjajna je i ona!

Grobnica u Mezeku.

   Na drugom  kraju Mezeka nalazi se Neutzikon, jedna od najbolje očuvanih tvrđava u Bugarskoj. U pitanju je nepravilno pravougaono utvrđenje, dimenzija 110 x 60 m, koje ima 9 kula. Misli se da je podignuto u 11 – 12. veku, tj. da je verovatno tada obnovljeno neko starije utvrđenje, koje se tu nalazilo.

Tvrđava u Mezeku, Neutzikon.

   To je bilo sve za prvi dan. Malo li je, posle tolike vožnje i pet sati dreždanja na granici! Vratili smo se u Ljubimec na zasluženu večeru, koju čašicu pića, tuširanje i odmor pred sutrašnje putovanje za Bursu.

 

Kolima do turskog Kurdistana 2020. (15. deo)

 

I NA KRAJU KOPRIVŠTICA

 

   Iz Iznika smo se uputili ka Bugarskoj, preko Istanbula, ali smo na kratko stali u mestu Hersek, da bi obišli dzamiju i grob Ahmed Paše Hercegovića. U pitanju je naš čovek, Stefan Hercegović, sin Stefana Vukčića Kosača, prvog hercega Svetog Save. Otac ga je, nakon priznanja vazalstva, poslao u Istanbul, Mehmedu II Osvajaču. Tamo se Stefan školovao, a onda je 1470. godine primio islam i dobio ime Hersekzade Ahmed Paša. Dalja karijera mu je bila vrtoglavo uspešna. Bio je čak pet puta veliki vezir, a jedno vreme i glavni admiral osmanlijske flote. Ahmed Paša Hercegović je predvodio tursku vojsku protiv svog rođenog brata Vladislava. Vladislav je poražen i nakon toga je Hercegovina priključena Turskom carstvu.

Dzamija Ahmed Paše Hercegovića.

Grob Ahmed Paše Hercegovića.

 

   Razgledanje dzamije i grobnice Ahmed Paše Hercegovića nije dugo trajalo, te smo ubrzo nastavili naš put. Uskoro smo se našli na ogromnom Osmangazi mostu, koji premošćuje zaliv Iznit. Ovaj viseći most je napravljen 2016. godine i za sada je najveći u celoj Turskoj, dok je među visećim mostovima šesti u svetu. Usledila je duga vožnja kroz Istanbul, tačnije probijanje kroz saobraćajnu gužvu ovog megalopolisa. 

 

   I tako stigosmo na bugarsku granicu, a tamo krkljanac. Dugačke kolone automobila u šest redova, iako su samo tri rampe otvorene. Kada se na to dodaju balkanski vozači, koji samo gledaju kako da se uguraju preko reda, jasno vam je u kakvoj smo se situaciji našli. Svađe, psovke, sirene i posle pet sati konačno smo se našli pred graničnom rampom. Bugarski carinik se izdrkavao, tako da smo morali da vadimo sve stvari iz automobila. Nakon što je otvorio svaku torbu i zavirio u svaku kesu konačno se umilostivio da nas pusti u njegovu jebenu Bulgariju.

   Nameravali smo da usput obiđemo i jedan trački tumul, ali to je otpalo zbog petosatnog zadržavanja na granici, te smo produžili ka Koprivštici. To je zanimljivo selo sa fenomenalno sačuvanom starom balkanskom arhitekturom. Već se debelo smračilo kada smo negde kod Plovdiva sišli sa autoputa. Usledilo je par sati klackanja po seoskim putevima, dok nismo stigli u Koprivšticu. Uspeli smo da pronađemo smeštaj i bukvalno da u zadnjem momentu naručimo nešto za klopu. Dobra, bogata večera uz nekoliko flaša piva baš je prijala nakon celodnevnog akanja.

   Ujutro smo se dali u razgledanje Koprivštice. Obožavam ovakva mesta sa tim starim balkanskim kućama. Bugari imaju na desetine ovakvih sela. Ja sam nekoliko takvih do sada obišao i svaki put sam se iznervirao što naši idioti ništa slično nisu uspeli da sačuvaju.

Koprivštica.

 

   Sa uživanjem smo špartali dzombavom kaldrmom Koprivštice, fotografišući svaku drugu kuću. Gotovo sve imaju doksate, neke su potpuno drvene, a nekima je fasada prefarbana jarkim bojama. Mnoge su i iscrtane kojekakvim šarama, floralnim i geometrijskim motivima, girlandama i sl. Na prozorima su im drvene žaluzine, a na vratima se nalaze maštovito iskovani zvekiri. Ma, sjajno! Mogao bih bez problema da u ovom mestu provedem nekoliko dana, ali vreme je bilo za povratak.

Koprivštica.

 

   Relativno brzo smo stigli do naše granice, koju smo prošli bez ikakvog zadržavanja. Nakon decenija putovanja po belom svetu i prelazaka sijaset graničnih prelaza, došao sam do zaključka da naši granični službenici, ako nisu najbolji, barem spadaju među najbolje. Za razliku od osionih Mađara, Bugara, kojekakvih prepotentnih zapadnjaka i svih bivših Sovjeta, koji misle da su uhvatili boga za muda što rade na granici, naši su, bre, normalni! Niti su namrgođeni, niti se kurče, niti se iživljavaju, jednostavno ponašaju se normalno. Takva su barem moja iskustva. Nikada nisam imao ni najmanji problem na našoj granici, niti sam ikada video da su bahati prema strancima ili da ih maltretiraju.

   Po ulasku u Srbiju, nakon kratke vožnje, skrenuli smo sa autoputa i otišli u Belu Palanku da ručamo. Pljeskavica koju sam naručio bila je impozantne veličine, a uz to veoma ukusna. Svaka čast čuvenim šanliurfanskim i gazijantepskim kebabima, neka njih na uneskovoj gastronomskoj listi, ali u poređenu sa našim roštiljem to je druga liga, pogotovo u konkurenciji sa ovim južnoprugaškim.

   Posle ručka usledila je vožnja do Beograda i to bi bilo to. Nakon pređenih 5.592 kilometra naše putovanje se uspešno završilo.

 

Bugarska 2015. (10. deo)

VELIKO TRNOVO

    Kada su 1185. godine braća Asen i Petar pokrenuli ustanak protiv vizantinske vlasti, došlo je do obnove bugarske države i do formiranja tzv. II bugarskog carstva. Ono je trajalo do 1396. godine, a prestonica mu je bilo Veliko Trnovo. Mi smo se prvo uputili do crkve Četrdesetorice mučenika, jer se u njoj nalazi grob našeg Svetog Save. Naime, prilikom povratka sa hodočašća po Svetoj zemlji Sava je preminuo u Velikom Trnovu 1236. godine i bio sahranjen u ovoj crkvi. Posle godinu dana njegove mošti su prenete u Srbiju. Inače, crkva Četrdesetorice mučenika podignuta je 1230. godine i ubrzo je postala glavna vladarska crkva. U pitanju je bazilika. U potpunosti je sačuvan samo njen zapadni deo, dok je ostatak crkve obnovljen posle 2000. godine. Unutra se nalazi i pominjani grob našeg sveca, koji je lepo obeležen. Na njemu piše “sv. Sava arhiepiskop srbski 1236”. Iznad visi ikona sa njegovim likom, a u vazi pored groba nalazi se nekoliko buketa sa cvećem. Lepo, nema šta!

Crkva 40 mučenika.

Crkva 40 mučenika, grob Svetog Save.

  U ovoj bogomolji ima i nekih za bugarsku istoriju značajnih stvari, kao što su stubovi sa zapisima kana Omurtaga (815 – 831), kana Kruma (803 – 814) i Ivana Asena II (1218 – 1241), osnivača same crkve. Ovde je sahranjen i car Kalojan (1197 – 1207), a pretpostavlja se i Ivan Asen II. 

Veliko Trnovo.

   Na najdominantnijem mestu u Velikom Trnovu smešten je Carevac, odnosno nekadašnje utvrđenje, oko kojeg meandrira reka Jantra. Inače, i brdo preko puta, Trapezica, takođe je bilo utvrđeno. Nekada se na mestu Carevca nalazila vizantinska tvrđava Zikideva. Ono što danas ovde može da se vidi uglavnom potiče iz vremena II bugarskog carstva. Inače, i ovde se radila ljuta rekonstrukcija. Najintrigantnija od svega je tzv. Balduinova kula. Veruje se da je tu bio zatočen Balduin I, latinski car, nakon okupacije Vizantije 1204. godine. Godinu dana posle zauzimanja Carigrada krstaši su krenuli da uguše pobunu Grka u Trakiji, koji su bili potpomugnuti od strane bugarskog cara Kalojana. Bitka se odigrala kod Hadrijanopolja (Jedrena), a na strani Bugara su se osim Grka borili i poznati nomadski ratnici Kumani. Latini su poraženi, a njihov car Balduin je zarobljen. Nakon nekog vremena provedenog u bugarskom zatočeništvu latinski car je ubijen. Navodno, od njegove lobanje Kalojan je napravio pehar za vino.

Carevec.

Carevec, Balduinova kula.

   Sve u svemu zanimljiv je Carevac, ima šta da se vidi, lepo je sređeno, postavljeno je dosta tabli sa legendama, kao i dobri crteži rekonstrukcija nekadašnjih izgleda građevina u ovom utvrđenju. Na najvišoj tački nalazi se velika patrijaršijska katedrala Vaznesenja Gospoda. Radi se o modernoj crkvi, podignutoj na temeljima stare vizantinske bogomolje. Njena unutrašnjost je oslikana veoma zanimljivim freskama urađenim u nekom stripovskom fazonu.

Carevec.

Carevec, crkva Vaznesenja Gospoda.

   Veče smo proveli gledajući četvrtu košarkašku utakmicu polufinala ABA lige između Zvezde i Partizana. Odrali smo Grobare! Sledeće godine Crvena Zvezda opet igra u ligi šampiona Evrope! Sreća što smo bili jedini gosti u gest-hausu, pošto je utakmica burno praćena, a pobeda veselo proslavljena. Ispražnjena je i flaša grozdove rakije.

   Sutradan smo se prvo uputili ka obližnjem selu Arbanasi. Usput smo se zaustavili da bacimo pogled na crkvu sv. Dimitrija Solunskog. U pitanju je srednjovkovna crkva, ali dobrim delom obnovljena. Neki istorijski izvor kaže da su upravo u ovoj bogomolji Asen i Petar 1185. godine proglasili pobunu protiv Vuzantije. Na žalost crkva je bila zatvorena, a uz to i okružena visokim zidom, pa smo morali da se zadovoljimo zvirkanjem preko tog zida.

Crkva sv. Dimitrija.

   Nastavili smo dalje i za par minuta stigli u Arbanase. Kako mu ime kaže, nekada su ga naseljavali Šiptari, ali hrišćani. Nije baš najjasnije kada su se ovde naselili. Najstariji dokument u kome se pominje ovo selo je ferman Sulejmana Veličanstvenog, iz 1538. godine. Njime on Arbanase, kao i još tri obližnja naselja poklanja svome zetu, velikom veziru Rustem Paši. Arbanasi su dugo vremena bili prosperitetno i bogato selo, čije su stanovništvo uglavnom činili trgovci i zanatlije. Arbanasa u Arbanasima više nema. Nema ni trgovaca, već sada u njemu žive Bugari koji se bave turizmom. Posetioca ima. Oni dolaze u ovo mesto zbog toga što je sačuvalo svoj stari izgled. Lepo je to videti, a i ja volim te stare balkanske kuće, ali sam ih se do sad nagledao, pa čak i tokom samo ovog putovanja. Ima u selu i nekoliko crkava iz 16. i 17. veka. Jedna od njih je stvarno fenomenalno oslikana.

Arbanasi.

   Već sam pominjao da u Bugarskoj ima koliko hoćeš mesta sa tom starom  arhitekturom i sva ta mesta sada dobro žive od turizma. Nekada, je manje-više, ovako izgledalo i svako drugo selo u Srbiji, ali mi smo “mudro” sve to zbrisali. Ne može se sa starom kućom u svetlu budućnost! Zato po Srbiji mogu da se vide kuće svih mogućih tipova, od onih alpskih do nekih nalik pagodama. Kada na to dodaš gipsanog labuda ili orla na ogradi, kud ćeš lepše! Pošto smo sjebali sve staro i tradicionalno, sada pravimo nekakva lažna etno sela, od kojih je dobar deo težak kič.

Veliko Trnovo.

   Po povratku u Trnovo nastavili smo da se muvamo ovim mestom, što i nije tako lako, jer se ono prostire na 4 brda, te se stalno mora uzbrdo, nizbrdo. S obzirom da smo juče obišli najvažnije istorijske znamenitosti ovog grada, ovaj put smo se držali uglavnom njegovog starog dela. Iskoristio sam priliku i da se poslednjeg dana pred povratak snabdem bugarskom grozdovom rakijom, ovčijim sirom i alvom. Mislim da mi se još nije desilo da sam bio u Bugarskoj, a da se nisam vratio sa ovim “suvenirima”.

Veliko Trnovo.

   Ujutru smo krenuli ka Srbiji i tako se završio ovaj obilazak Bugarske. Kao što rekoh ovo je bilo moje treće putovanje po ovoj zemlji i konačno sam obišao sve što me je zanimalo. Naravno, ovo je bio samo moj izbor, a Bugarska ima još gomilu interesantnih stvari. 

Bugarska 2015. (9. deo)

PEĆINSKE CRKVE U IVANOVU

   Ujutru smo se uputili  do Besarbovskog manastira koji se nalazi na svega 12 kilometara od Rusa. To je pećinski srednjovekovni manastir (12 – 14. vek), uklesan u steni u dolini reke Rusenski Lom. Lepo smo primljeni od strane bugarskih monaha, a jedan od njih je na sebe uzeo zadatak da nas sprovede po celom kompleksu. Ispostavilo se da mi je kolega, tj. da je završio arheologiju. Inače, po nekoj dalekoj liniji vodi poreklo iz Crne Gore i sa ponosom je izvadio iz dzepa ključeve i pokazao nam privezak na kome je prikazan manastir Svetog Vasilija Ostroškog.

Besarbovski manastir.

   Nakon razgledanja Besarbovskog manastira i druženja sa bugarskim monahom, krenuli smo dalje ka pećinskim crkvama kod sela Ivanovo. I one se nalaze u dolini Rusenski Lom. Celo ovo područje ima status nacionalnog parka. Stvarno je lepa priroda. Reka vijuga između stena, na sve strane litice, ali puno zelenila. Crkve kod Ivanova su izdubljene visoko u tim stenama, nekih 40 – 50 metara od tla. Ovaj monaški centar razvio se od 13. do 14. veka, a činili su ga isihasti. U ukupno 5 pećinskih crkava sačuvan je živopis, ali je za posetioce otvorena samo jedna. Inače, u ovom delu kanjona Rusenski Lom ima više od stotinu pećinskih crkava, kapela, ćelija.

Rusenski Lom.

Pećinska crkva kod Ivanova.

   Sledeća na redu bila je tvrđava Červen. Ovaj utvrđeni grad je bio izuzetno važan tokom II bugarskog carstva. Misli se da ga je u 6. veku osnovalo vizantinsko stanovništvo, koje je napustilo Ruse ispred slovenske najezde. Červen je smešten na steni oko koje meandrira reka Crni Lom i to tako da maltene zatvara pun krug oko njega.

Červen.

   Unutar bedema unutrašnjeg grada nalaze se ostaci nekoliko crkava i raznih drugih objekata. Jedna od odbrambenih kula je u potpunosti sačuvana. Sa tvrđave se pruža lep pogled na današnje selo Červen. Zanimljiv mi je bio i prolazak kroz ovo naselje, čije su, gotovo sve, kuće izgrađene od crvene cigle. Pa, i zove se Červen!

Červen.

   Nakon obilaska tvrđave, krenuli smo ka našem konačnom odredištu za danas, Velikom Trnovu, koje je udaljeno nekih stotinak kilometara. Međutim, napravili smo jednu pauzu. Spazili smo nekakav usputni restoran sa imenom Bajkal i rešili da tu nešto pregrizemo. Kada smo ušli unutra prvo što sam primetio bila je turska zastava na zidu. Sa velkog televizora galamio je Erdogan, a i crte lica osoblja ukazivale su da se radi o Turcima. Zanimljiva kombinacija, restoran u Bugarskoj, sa ruskim imenom, koga drže Turci. Naravno, to mi nije smetalo, pa ako sam neku zemlju dobro prošpartao to je Turska, a, bogami, planiram da je još i te kako obilazim. Osim toga, često sam znao da se dobro izgostim po turskim restoranima. Tako je bilo i ovaj put. Kada smo zatražili meni, brkati Osmanlija je rekao da nema tu šta da se mnogo bira i da preporučuje ne znam šta, a onda gestikulacijom pokazao da je to nešto mnogo dobro. Ok, donosi! Neka sitno, sitno seckana teletina, “a la” mućkalica koja je servirana usred neke velike metalne posude nalik tanjirači, sa pirinčem u sredini. Stvrano je bilo izvrsno. Tešekur ederim!

Bugarska 2015. (8. deo)

RUSE

   Nakon što smo pronašli hotel i smestili se, rešili smo da nešto prezalogajimo pre nego što krenemo da se malo promuvamo ovim gradom na Dunavu. Restoran u našem hotelu se otvarao tek za nekoliko sati, međutim gazda nije hteo da nas pusti da tek tako odemo, već je brže bolje organizovao da tu ručamo. Inače, osim što je vlasnik hotela i restorana, u njegovom je vlasništvu i obližnja velika benzinska pumpa. Iako ima sve to što sam nabrojao, polomio se da ne odemo u drugi restoran, tačnije da kod njega ostavimo pare. Zato, valjda, i ima sve to što ima. Malo je i popričao sa nama i nabrojio nam kakvim se sve biznisima bavi. Često putuje u Srbiju, pošto ima nekakvu proizvodnju i izvozi to nešto što pravi u našu zemlju. Evo, i ovaj bogati Bugarin je morao da nam poruči da Srbija treba da zajebe EU, pošto po njegovim rečima to ništa ne valja i da treba da se držimo Rusije. Stvarno sam bio iznenađen koliko Bugara mi je to reklo tokom ovog putovanja.

   Nakon što smo se malo okrepili bugarskim sarmama (uzgred druga liga u poređenju sa našim), krenuli smo u obilazak ovog mesta. Dopalo mi se Ruse. Ozbiljan je to grad od skoro 200.000 stanovnika. Sudeći po arhitekturi, čovek bi pomislio da se nalazi negde na teritoriji bivše Austrougarske. Na sve strane secesija i barok, mada se nađe i po neka stara balkanska građevina. Mnoge od tih javnih zgrada iz 19. i 20. veka su, baš onako, grandiozne i ne bi ih se postidela ne jedna svetska metropola. U centru se nalazi i par nekakvih velikih spomenika, fontana, dosta kafea, restorana, lepo sređena pešačka zona. Nema šta, pravi grad i to ne samo zbog svoje veličine, nego ima taj urbani šmek. Posebno mi se sviđa i to što je na Dunavu, jer jebeš grad kroz koji ne protiče reka.

Ruse.

   Prvo smo otišli do ostataka nekadašnjeg utvrđenja iz rimskog doba, koje se zvalo Sexaginta prista, odnosno “Luka za 60 brodova”. Izgrađena je oko 70. godine. Nema tu bogzna šta, tačnije malo toga je sačuvano. Međutim, ono što je preostalo lepo je prezentovano. Može da se vidi nešto bedema, muzejče, a napravljena je i kopija jedne rimske lađe, kao i jedne drvene kule. Na lokalitetu se nalazi i nemački bunker iz II svetskog rata i u njemu su sada izloženi rimski reljefi.

Nemački bunker na lokalitetu Sexaginta prista.

Zgrada kapetanije pristaništa Ruse.

   Rimsku tvrđavu je u 6. veku znatno proširio Justinijan. Za vreme obe bugarske srednjovekovne države ovaj grad je izgubio svoj značaj. Ponovni procvat doživeće  tokom turske vladavine, kada će se zvati Ruščuk. Dok se vodila borba za oslobođenje u 19. veku, Ruse je bio svojevrsni centar antiturske agitacije, pošto se štab Bugarskog centralnog revolucionarnog komiteta nalazio u, svega par sati udaljenom, Bukureštu. Nakon Rusko – turskog rata (1877 – 1878) tj. oslobođenja, Ruse je postao najveći i najprosperitetniji grad u Bugarskoj. Otuda one silne raskošne zgrade koje sam pominjao. Vremenom je značaj Rusa sve više opadao, a da postane ne baš prijatno mesto za život pomogla je i rumunska teška industrija sa druge strane reke. Kažu da su sankcije koje su nama uvedene 90-tih, doprinele da Ruse ponovo malo živne, pošto je tada ovaj grad postao važno saobraćajno i trgovačko čvorište za dalje na jug i istok.

Ruse.

   Kao što rekoh, dopalo mi se Ruse. Možda je jedan od razloga za to što u njemu nema, ne znam kakvih, znamenitosti koje bi mene nešto posebno zanimale, pa se obilazak ovog mesta sveo na neobavezno i neusiljeno bazanje po gradu. U nekoj kafani večarali smo jednu od najboljih jagnjetina koju sam ikada jeo, a bogami na raznim belosvetskim meridijanima sam isprobavao specijalitete od ove životinjke. Ovaj put je bila neka varijanta ispod sača.

   Po povratku u hotel bacili smo se na gledanje treće utakmice polufinala ABA lige. Savim očekivano Zvezda je pobedila Grobare, i takođe očekivano, usledilo je na konferenciji jadno & patetično kukanje na suđenje.