Kolima do turskog Kurdistana 2020. (15. deo)

 

I NA KRAJU KOPRIVŠTICA

 

   Iz Iznika smo se uputili ka Bugarskoj, preko Istanbula, ali smo na kratko stali u mestu Hersek, da bi obišli dzamiju i grob Ahmed Paše Hercegovića. U pitanju je naš čovek, Stefan Hercegović, sin Stefana Vukčića Kosača, prvog hercega Svetog Save. Otac ga je, nakon priznanja vazalstva, poslao u Istanbul, Mehmedu II Osvajaču. Tamo se Stefan školovao, a onda je 1470. godine primio islam i dobio ime Hersekzade Ahmed Paša. Dalja karijera mu je bila vrtoglavo uspešna. Bio je čak pet puta veliki vezir, a jedno vreme i glavni admiral osmanlijske flote. Ahmed Paša Hercegović je predvodio tursku vojsku protiv svog rođenog brata Vladislava. Vladislav je poražen i nakon toga je Hercegovina priključena Turskom carstvu.

Dzamija Ahmed Paše Hercegovića.

Grob Ahmed Paše Hercegovića.

 

   Razgledanje dzamije i grobnice Ahmed Paše Hercegovića nije dugo trajalo, te smo ubrzo nastavili naš put. Uskoro smo se našli na ogromnom Osmangazi mostu, koji premošćuje zaliv Iznit. Ovaj viseći most je napravljen 2016. godine i za sada je najveći u celoj Turskoj, dok je među visećim mostovima šesti u svetu. Usledila je duga vožnja kroz Istanbul, tačnije probijanje kroz saobraćajnu gužvu ovog megalopolisa. 

 

   I tako stigosmo na bugarsku granicu, a tamo krkljanac. Dugačke kolone automobila u šest redova, iako su samo tri rampe otvorene. Kada se na to dodaju balkanski vozači, koji samo gledaju kako da se uguraju preko reda, jasno vam je u kakvoj smo se situaciji našli. Svađe, psovke, sirene i posle pet sati konačno smo se našli pred graničnom rampom. Bugarski carinik se izdrkavao, tako da smo morali da vadimo sve stvari iz automobila. Nakon što je otvorio svaku torbu i zavirio u svaku kesu konačno se umilostivio da nas pusti u njegovu jebenu Bulgariju.

   Nameravali smo da usput obiđemo i jedan trački tumul, ali to je otpalo zbog petosatnog zadržavanja na granici, te smo produžili ka Koprivštici. To je zanimljivo selo sa fenomenalno sačuvanom starom balkanskom arhitekturom. Već se debelo smračilo kada smo negde kod Plovdiva sišli sa autoputa. Usledilo je par sati klackanja po seoskim putevima, dok nismo stigli u Koprivšticu. Uspeli smo da pronađemo smeštaj i bukvalno da u zadnjem momentu naručimo nešto za klopu. Dobra, bogata večera uz nekoliko flaša piva baš je prijala nakon celodnevnog akanja.

   Ujutro smo se dali u razgledanje Koprivštice. Obožavam ovakva mesta sa tim starim balkanskim kućama. Bugari imaju na desetine ovakvih sela. Ja sam nekoliko takvih do sada obišao i svaki put sam se iznervirao što naši idioti ništa slično nisu uspeli da sačuvaju.

Koprivštica.

 

   Sa uživanjem smo špartali dzombavom kaldrmom Koprivštice, fotografišući svaku drugu kuću. Gotovo sve imaju doksate, neke su potpuno drvene, a nekima je fasada prefarbana jarkim bojama. Mnoge su i iscrtane kojekakvim šarama, floralnim i geometrijskim motivima, girlandama i sl. Na prozorima su im drvene žaluzine, a na vratima se nalaze maštovito iskovani zvekiri. Ma, sjajno! Mogao bih bez problema da u ovom mestu provedem nekoliko dana, ali vreme je bilo za povratak.

Koprivštica.

 

   Relativno brzo smo stigli do naše granice, koju smo prošli bez ikakvog zadržavanja. Nakon decenija putovanja po belom svetu i prelazaka sijaset graničnih prelaza, došao sam do zaključka da naši granični službenici, ako nisu najbolji, barem spadaju među najbolje. Za razliku od osionih Mađara, Bugara, kojekakvih prepotentnih zapadnjaka i svih bivših Sovjeta, koji misle da su uhvatili boga za muda što rade na granici, naši su, bre, normalni! Niti su namrgođeni, niti se kurče, niti se iživljavaju, jednostavno ponašaju se normalno. Takva su barem moja iskustva. Nikada nisam imao ni najmanji problem na našoj granici, niti sam ikada video da su bahati prema strancima ili da ih maltretiraju.

   Po ulasku u Srbiju, nakon kratke vožnje, skrenuli smo sa autoputa i otišli u Belu Palanku da ručamo. Pljeskavica koju sam naručio bila je impozantne veličine, a uz to veoma ukusna. Svaka čast čuvenim šanliurfanskim i gazijantepskim kebabima, neka njih na uneskovoj gastronomskoj listi, ali u poređenu sa našim roštiljem to je druga liga, pogotovo u konkurenciji sa ovim južnoprugaškim.

   Posle ručka usledila je vožnja do Beograda i to bi bilo to. Nakon pređenih 5.592 kilometra naše putovanje se uspešno završilo.