Kolima kroz Tursku 2021. (1. deo)

 

TRAČKE GROBNICE NA PUTU ZA TURSKU

 

   Zbog korone ovaj put nisam imao mnogo dilema oko izbora destinacije. Pošto je i dalje većina zemalja zajebavala sa uslovima za ulazak u njihove države, odlučih da opet putujem u meni omiljenu Tursku. Po mojim merilima Turci su tokom ove pandemije bili korektni što se tiče tih uslova putovanja i zaslužili su da kod njih ostavim lovu. Ovo mi je ko zna koje putešestvije po Anadoliji i sa njime završavam sa kopnenom Turskom. Bukvalno ću obići sve što do sada nisam video, a želeo sam. Uradio sam servis na hjundaiju i 10, primio drugu dozu vakcine, izvadio HES kod i putovanje je moglo da počne. Sa mnom su pošla još dvojica prijatelja, stari saputnici sa raznih lutanja po belom svetu.

   Krenuli smo par sati iza ponoći da bi smo izbegli gužve koje su u to vreme bile na graničnom prelazu Gradina između Srbije i Bugarske. Ideja je bila da na granicu dođemo oko 5 ujutro, kada ne bi trebalo da se mnogo čeka na prelazu. To smo i uradili, ali dzaba, na ulasku u Bugarsku sačekala nas je par kilometara dugačka kolona vozila. Jebiga, šta da se radi! Ništa, čekali smo i posle nekih 5 sati uđosmo u Bulgariju.

   Usput smo se zaustavili samo jednom zbog sipanja goriva, a onda smo malo posle Haskova sišli sa autoputa, kod sela Aleksandrovo, zbog jednog tračkog tumula koji se tu nalazi. Trački vladari i važne ličnosti sahranjivani su ispod humki (tumulusa). Zapravo, prvo bi bila ozidana kamena grobnica, preko koje bi kasnije nasuli veliku količinu zemlje. Radi se o izuzetnim istorijskim spomenicima i ja sam pre nekih pet, šest godina obišao najpoznatije, tj. najreprezentativnije tračke grobnice po Bugarskoj. U stvari, samo dve nisam video. Jedna je ova u Aleksandrovu, a druga je kod sela Mezek, na tromeđi Bugarske, Grčke i Turske. Rešio sam da njih posetim tokom ovog putovanja.

Aleksandrovska grobnica.

   Grobnica u Aleksandrovu je iz 4. veka pne, a poznata je po fenomenalnim freskama, koje se nalaze na frizu oko kupole. Na njima su prikazane scene lova. Nekoliko konjanika i pešaka, uz pomoć pasa lovi divlje svinje i jelene. Posebno upada u oči predstava nagog muškarca (protumačenog kao Zalmoksis – dakogetsko božanstvo) kako zamahuje labrisom (dvostrukom sekirom) u pravcu divljeg vepra. Nekada je labris bio simbol kraljevske moći, a sada su ga prisvojila lezbejska udruženja. Pomenuti crteži su sjajno sačuvani i lepo se mogu videti razni detalji, kao što su recimo: garderoba, oružje lovaca i konjska oprema.

Aleksandrovska grobnica.

   Nakon obilaska Aleksandrovske grobnice odvezli smo se u mesto Ljubimec, udaljeno nepunih tridesetak km od graničnog prelaza sa Turskom. Tu smo se smestili u malom pristojnom hotelu.

   Kada smo se odmorili i isrkali po kafu otišli smo u selo Mezek zbog tamošnje tračke grobnice. Ova, za razliku od Aleksandrovske, nije oslikana, ali zato ima dromos (hodnik) dugačak 20,65 m, koji vodi do grobne odaje u kojoj se nalazi nekoliko sarkofaga. Datuje se takođe u 4. vek pne. Nema šta, sjajna je i ona!

Grobnica u Mezeku.

   Na drugom  kraju Mezeka nalazi se Neutzikon, jedna od najbolje očuvanih tvrđava u Bugarskoj. U pitanju je nepravilno pravougaono utvrđenje, dimenzija 110 x 60 m, koje ima 9 kula. Misli se da je podignuto u 11 – 12. veku, tj. da je verovatno tada obnovljeno neko starije utvrđenje, koje se tu nalazilo.

Tvrđava u Mezeku, Neutzikon.

   To je bilo sve za prvi dan. Malo li je, posle tolike vožnje i pet sati dreždanja na granici! Vratili smo se u Ljubimec na zasluženu večeru, koju čašicu pića, tuširanje i odmor pred sutrašnje putovanje za Bursu.