BURSA
Ujutru smo nastavili naše putovanje i za nekih pola sata stigli na
granicu. Ovaj put nismo dugo čekali. U fri – šopu smo se snabdeli viskijem i
cigaretama, zatim smo razmenili nešto novca, uplatili elektronsku putarinu HGS,
natočili gorivo i krenuli dalje. Odlučili smo da u Aziju pređem trećim,
najsevernijim mostom Javuz sultan Selim, koji se nalazi nedaleko od Crnog mora.
To se i te kako pokazalo kao mudro. Jeste da se putuje koji kilometar više, ali
se izbegne istanbulska gužva, koja ponekad zna da bude baš frustrirajuća. Na
putu do Burse prošli smo preko još jednog impozantnog mosta, Osmangazi, koji
premošćuje Izmitski zaliv. Usledilo je još malo vožnje, zatim probijanje kroz
saobraćajnu gužvu Burse i stigosmo u naš hotel Ipek Jolu (Put svile), prerađeni
stari han, koji je na tom mestu postojao još od 16. veka.
Bursa je četvrti po veličini grad u Turskoj.
Prostire se na severozapadnim obroncima planine Uludag. Zbog obilja zelenila
stekla je epitet Ješil (zelena) Bursa. Istorija ovoga grada seže daleko u
prošlost. Prema legendi, osnovao ga je Prusija, kralj Bitinije. Zatim je došao
pod vlast Eumenesa II, pergamonskog vladara, a onda postaje deo Rimskog
carstva. Za vreme Vizantije zvao se Prusa. Godine 1075. pao je u ruke Seldzuka.
Nedaleko od Burse lokalni turski vojskovođa Ertugrul formirao je malu državu.
Njegov sin Osman osvojio je 1326. godine Bursu i osnovao Osmansku dinastiju,
čija je država ubrzo postala jedna od ondašnjih najvećih svetskih sila. Bursa
je proglašena osmanlijskom prestonicom i bila je to sve do 1402. godine, kada
je glavni grad premešten u Evropu, u Jedrene.
Grobnice sultana Osmana i njegovog
naslednika Orhana, nalaze se unutar nekadašnje citadele. Originalna turbeta su
stradala u zemljotresu 1855. godine, a ova sadašnja su iz 1868. godine. Ispred
njih stražare bradati momci u crnim kožnim “osmanlijskim” uniformama,
sa sve sabljama. Kod Osmana, u galeriji jednog od prozora, sedi hodza koji sve
vreme peva, tj. recituje sure ili šta već iz kurana, dok se kod Orhana emituje
snimljena molitva. Jebiga, ipak je Osman osnivač dinastije, zato je dobio “live version”. Ove grobnice se nalaze u prijatnom parku sa sahat kulom i lepim pogledom
na grad. Ceo ovaj deo Burse oko citadele ima puno zanimljivih starih kuća sa
doksatima i maštovito izrezbarenim drvenim detaljima.
Grobnica Osmana. |
Odatle smo se uputili ka tzv. Muradija
kompleksu, koji se sastoji od Muradija dzamije, 12 turbeta, medrese i hamama.
Muradija dzamiju podigao je sultan Murat II (1421 – 1451), čija je jedna od
supruga bila Mara, ćerka despota Đurđa Brankovića. U medresu, u kojoj je sada
smešten muzej kaligrafije, nisu me pustili jer sam zaboravio HES kod, te sam se
odmah dao u obilazak 12 turbeta, u kojima osim Murata II uglavnom počivaju
njegovi rođaci. Sva ta turbeta su ozidana kombinacijom kamena i opeke, što je
fazon koji su Turci preuzeli od Vizantije. Njihove unutrašnjosti su najčešće
ukrašene fenomenalnim keramičkim pločicama, na kojima dominira plava boja.
Delovi koji nisu pokriveni pločicama uglavnom su oslikani raznim floralnim
motivima, arabeskama i arapskim natpisima. Kvalitet i količina dekoracije
varira u zavisnosti od ranga pokojnika.
Muradija dzamija. |
Muradija kompleks |
Muradija, unutrašnjost turbeta. |
Ulu dzamija. |
Ulu dzamija ima dva minareta i dvadeset
malih kupola. Prema legendi Bajazit se zavetovao da će podići 20 dzamija ako
pobedi u Nikopolju, a onda je umesto 20 posebnih bogomolja podigao ovu jednu sa
20 kupola. S obzirom na Bajazitovu sudbinu, izgleda da se bog nije složio sa
ovom njegovom matematikom. U ovoj dzamiji prvi put sam video veliku fontanu
(šadrvan za ablaciju) bukvalno u sred njene unutrašnjosti.
Ulu dzamija. |
Sledeća islamska bogomolja koju smo posetili
je Ješil (Zelena) dzamija. Podigao ju je sultan Mehmed I (1413 – 1421) nakon
pobede nad svojom braćom u borbama za presto. Inače, glavnog rivala Musu
savladao je uz pomoć despota Stefana Lazarevića i Đurađa Brankovića. Zelena
dzamija je građevina T osnove sa ivanom (ulaznim portalom) i dva minareta.
Fasada je obložena belim mermerom, a minareti, zbog kasnijih obnova, sada imaju
barokni izgled. Njena unutrašnjost je ukrašena plavim pločicama. U arhitekturi
Ješil dzamije uočava se jak timuridski uticaj (da kažemo centralnoazijski iz
doba dinastije Timurida – naslednika Tamerlana). To i ne čudi s obzirom da su
je gradili majstori iz Tabriza, što je i zabeleženo na persijskom jeziku iznad
mihraba.
Odmah pored Zelene dzamije nalazi se i
Zeleno turbe u kome je sahranjen Mehmed I. I spolja i iznutra ukrašeno je
tirkiznim plavim pločicama. Turci izgleda imaju ozbiljan problem sa
razlikovanjem boja, pošto je ovo već treća “zelena” dzamija ili turbe koje sam
video (ove dve u Bursi i jednu u Izniku) a, koje su u stvari plave boje.
Ješil turbe. |
Ima Bursa još istorijski vrednih dzamija,
ali, što se nas tiče, ovo je bilo dosta. Trebalo je videti još svašta po ovom
gradu, kao što je, recimo, Irgandi ćuprija, tj. most na foru Ponte Vekia u
Firenci, sa prodavnicama na njemu. Zanimljiv mi je bio i Koza han, karavansaraj
sa kraja 15. veka, poznat po trgovini svilom i čaurama svilenih buba, zbog čega
je i nazvan tako. Radi se o velikoj četvrtastoj građevini sa impozantnim
ulaznim portalom. To je tipičan han, sa prostranim dvorištem i oktagonalnim
meščidom na sredini. Okolo, na dva sprata, raspoređeno je preko 100 malih
prodavnica. U njima se i danas mahom prodaje svila, što mene baš i ne zanima,
te sam veći period boravka u Koza hanu proveo cirkajući kaficu u njegovom
dvorištu.
Koza han. |
Promuvao sam se i Kapali čaršijom, nešto
skromnijom varijantom one poznate iz Stambola. Nije da se nije kupovalo!
Katastrofalna ekonomska situacija u Turskoj učinila je da je maltene sve u ovoj
zemlji sada izuzetno jeftino. To sam, bogami, i te kako iskorišćavao zadnjih
nekoliko putovanja, pa, eto i ovaj put.
Bursa obiluje i običnim starim osmanskim
kućama. Ta njihova tradicionalna arhitektura daje poseban šmek ovom gradu.
Proteklih dvadesetak godina proputovao sam Tursku uzduž i popreko i nagledao se
sličnih stvari, ali mi je uprkos tome
ovaj grad bio interesantan. Bursa je ozbiljno višemilionsko mesto, a opet malo
u poređenju sa Istanbulom i nekako se čovek u njoj oseća spokojnije. Nema onog
ludila i užurbanosti kao u Stambolu, a nema ni hordi turista, što mi se takođe
dopalo. Uz sve to je prepuna zelenila. Ma jednostavno prijatan grad!
Šta
još reći? Bursa je poznata i po lutkarskom pozorištu Karađoz, koje je nastalo
još u 14. veku. Ima po ovom gradu i šta da se proba, kao što je čuveni iskender
kebab, koji je ovde stvoren ili, recimo, ušećereni kesten. Iskender sam jeo u
restoranu u kome je navodno “patentiran” 1867. godine i dobar
je. Probao sam ga ja i ranije po drugim turskim gradovima, ali ipak je ovaj bolji. Što se
tiče ušećerenog kestenja, to me baš i nije nešto impresioniralo.
Ispred njih stražare bradati momci u crnim kožnim “osmanlijskim” uniformama, sa sve sabljama. :D :D :D Evo zašto volim tvoje putopise. :D Iskender je najbolja klopa, za 10 koplja iznad svega u Turskoj! E sad, ja sam najbolji jeo u Mersinu u centru, taj u Bursi nič specijalno nije bio. Što niste posetili Cumalikizik, selo na 10km od grada, na sred planine? Etno selo, baš dobro. Tu se u petak molilo, pa zato Cuma-petak.
ОдговориИзбришиPo mom mišljenju najbolja klopa je u turskom Kurdistanu u Gazijantepu, Šanliurfi, Mardinu itd. Znam za Čumalikzik, znam i da je na Uneskovoj listi zajedno sa Bursom. Ma, i Bursu sam iznenada ubacio u plan, a što se tiče Čumalikzika razmišljao sam da u povratku opet noćim jedan dan u Bursi, pa je obidjem, ali sam tokom putovanja odustao od te ideje.
ОдговориИзбришиDa,da, tu ima pun djavo Arapa, i ima dobre klope, miks arapsko-turske kuhinje.
ОдговориИзбриши