Kolima kroz Tursku 2021. (2. deo)

 

BURSA

 

   Ujutru smo nastavili naše putovanje i za nekih pola sata stigli na granicu. Ovaj put nismo dugo čekali. U fri – šopu smo se snabdeli viskijem i cigaretama, zatim smo razmenili nešto novca, uplatili elektronsku putarinu HGS, natočili gorivo i krenuli dalje. Odlučili smo da u Aziju pređem trećim, najsevernijim mostom Javuz sultan Selim, koji se nalazi nedaleko od Crnog mora. To se i te kako pokazalo kao mudro. Jeste da se putuje koji kilometar više, ali se izbegne istanbulska gužva, koja ponekad zna da bude baš frustrirajuća. Na putu do Burse prošli smo preko još jednog impozantnog mosta, Osmangazi, koji premošćuje Izmitski zaliv. Usledilo je još malo vožnje, zatim probijanje kroz saobraćajnu gužvu Burse i stigosmo u naš hotel Ipek Jolu (Put svile), prerađeni stari han, koji je na tom mestu postojao još od 16. veka.

   Bursa je četvrti po veličini grad u Turskoj. Prostire se na severozapadnim obroncima planine Uludag. Zbog obilja zelenila stekla je epitet Ješil (zelena) Bursa. Istorija ovoga grada seže daleko u prošlost. Prema legendi, osnovao ga je Prusija, kralj Bitinije. Zatim je došao pod vlast Eumenesa II, pergamonskog vladara, a onda postaje deo Rimskog carstva. Za vreme Vizantije zvao se Prusa. Godine 1075. pao je u ruke Seldzuka. Nedaleko od Burse lokalni turski vojskovođa Ertugrul formirao je malu državu. Njegov sin Osman osvojio je 1326. godine Bursu i osnovao Osmansku dinastiju, čija je država ubrzo postala jedna od ondašnjih najvećih svetskih sila. Bursa je proglašena osmanlijskom prestonicom i bila je to sve do 1402. godine, kada je glavni grad premešten u Evropu, u Jedrene.

Citadela u Bursi.

Bursa.

   Grobnice sultana Osmana i njegovog naslednika Orhana, nalaze se unutar nekadašnje citadele. Originalna turbeta su stradala u zemljotresu 1855. godine, a ova sadašnja su iz 1868. godine. Ispred njih stražare bradati momci u crnim kožnim “osmanlijskim” uniformama, sa sve sabljama. Kod Osmana, u galeriji jednog od prozora, sedi hodza koji sve vreme peva, tj. recituje sure ili šta već iz kurana, dok se kod Orhana emituje snimljena molitva. Jebiga, ipak je Osman osnivač dinastije, zato je dobio “live version”. Ove grobnice se nalaze u prijatnom parku sa sahat kulom i lepim pogledom na grad. Ceo ovaj deo Burse oko citadele ima puno zanimljivih starih kuća sa doksatima i maštovito izrezbarenim drvenim detaljima.

Grobnica Osmana.

   Odatle smo se uputili ka tzv. Muradija kompleksu, koji se sastoji od Muradija dzamije, 12 turbeta, medrese i hamama. Muradija dzamiju podigao je sultan Murat II (1421 – 1451), čija je jedna od supruga bila Mara, ćerka despota Đurđa Brankovića. U medresu, u kojoj je sada smešten muzej kaligrafije, nisu me pustili jer sam zaboravio HES kod, te sam se odmah dao u obilazak 12 turbeta, u kojima osim Murata II uglavnom počivaju njegovi rođaci. Sva ta turbeta su ozidana kombinacijom kamena i opeke, što je fazon koji su Turci preuzeli od Vizantije. Njihove unutrašnjosti su najčešće ukrašene fenomenalnim keramičkim pločicama, na kojima dominira plava boja. Delovi koji nisu pokriveni pločicama uglavnom su oslikani raznim floralnim motivima, arabeskama i arapskim natpisima. Kvalitet i količina dekoracije varira u zavisnosti od ranga pokojnika.

Muradija dzamija.

Muradija kompleks

Muradija, unutrašnjost turbeta.

    

   Osim Muradija dzamije posetili smo još dve islamske bogomolje ovoga grada. Jedna je Ulu (Velika) dzamija, najveća u gradu, koju je podigao sultan Bajazit I u čast svoje pobede u bici kod Nikopolja 1396. godine. Inače, tu su se Turci sukobili sa združenom zapadnoevropskom vojskom i mnogi smatraju da je to defakto bio poslednji krstaški pohod. Na strani Bajazita borio se i despot Stefan Lazarević sa svojom čuvenom teškom konjicom. Ratovao je despot Stefan sa Bajazitom i 1402. godine kod Angore, ali tada nije uspeo da mu pomogne. Turci su poraženi, Bajazit zarobljen, a Ulu dzamija spaljena. Istu sudbinu doživeće ova građevina i 1412. godine, kada su Bursu napali Turci Karamanidi. Oštetio ju je i zemljotres 1855. godine, a konačno je obnovljena 1889. godine.

Ulu dzamija.

   Ulu dzamija ima dva minareta i dvadeset malih kupola. Prema legendi Bajazit se zavetovao da će podići 20 dzamija ako pobedi u Nikopolju, a onda je umesto 20 posebnih bogomolja podigao ovu jednu sa 20 kupola. S obzirom na Bajazitovu sudbinu, izgleda da se bog nije složio sa ovom njegovom matematikom. U ovoj dzamiji prvi put sam video veliku fontanu (šadrvan za ablaciju) bukvalno u sred njene unutrašnjosti.

Ulu dzamija.

   Sledeća islamska bogomolja koju smo posetili je Ješil (Zelena) dzamija. Podigao ju je sultan Mehmed I (1413 – 1421) nakon pobede nad svojom braćom u borbama za presto. Inače, glavnog rivala Musu savladao je uz pomoć despota Stefana Lazarevića i Đurađa Brankovića. Zelena dzamija je građevina T osnove sa ivanom (ulaznim portalom) i dva minareta. Fasada je obložena belim mermerom, a minareti, zbog kasnijih obnova, sada imaju barokni izgled. Njena unutrašnjost je ukrašena plavim pločicama. U arhitekturi Ješil dzamije uočava se jak timuridski uticaj (da kažemo centralnoazijski iz doba dinastije Timurida – naslednika Tamerlana). To i ne čudi s obzirom da su je gradili majstori iz Tabriza, što je i zabeleženo na persijskom jeziku iznad mihraba.

   Odmah pored Zelene dzamije nalazi se i Zeleno turbe u kome je sahranjen Mehmed I. I spolja i iznutra ukrašeno je tirkiznim plavim pločicama. Turci izgleda imaju ozbiljan problem sa razlikovanjem boja, pošto je ovo već treća “zelena” dzamija ili turbe koje sam video (ove dve u Bursi i jednu u Izniku) a, koje su u stvari plave boje.

Ješil turbe.

   Ima Bursa još istorijski vrednih dzamija, ali, što se nas tiče, ovo je bilo dosta. Trebalo je videti još svašta po ovom gradu, kao što je, recimo, Irgandi ćuprija, tj. most na foru Ponte Vekia u Firenci, sa prodavnicama na njemu. Zanimljiv mi je bio i Koza han, karavansaraj sa kraja 15. veka, poznat po trgovini svilom i čaurama svilenih buba, zbog čega je i nazvan tako. Radi se o velikoj četvrtastoj građevini sa impozantnim ulaznim portalom. To je tipičan han, sa prostranim dvorištem i oktagonalnim meščidom na sredini. Okolo, na dva sprata, raspoređeno je preko 100 malih prodavnica. U njima se i danas mahom prodaje svila, što mene baš i ne zanima, te sam veći period boravka u Koza hanu proveo cirkajući kaficu u njegovom dvorištu.

Koza han.

   Promuvao sam se i Kapali čaršijom, nešto skromnijom varijantom one poznate iz Stambola. Nije da se nije kupovalo! Katastrofalna ekonomska situacija u Turskoj učinila je da je maltene sve u ovoj zemlji sada izuzetno jeftino. To sam, bogami, i te kako iskorišćavao zadnjih nekoliko putovanja, pa, eto i ovaj put.

   Bursa obiluje i običnim starim osmanskim kućama. Ta njihova tradicionalna arhitektura daje poseban šmek ovom gradu. Proteklih dvadesetak godina proputovao sam Tursku uzduž i popreko i nagledao se sličnih stvari,  ali mi je uprkos tome ovaj grad bio interesantan. Bursa je ozbiljno višemilionsko mesto, a opet malo u poređenju sa Istanbulom i nekako se čovek u njoj oseća spokojnije. Nema onog ludila i užurbanosti kao u Stambolu, a nema ni hordi turista, što mi se takođe dopalo. Uz sve to je prepuna zelenila. Ma jednostavno prijatan grad!

   Šta još reći? Bursa je poznata i po lutkarskom pozorištu Karađoz, koje je nastalo još u 14. veku. Ima po ovom gradu i šta da se proba, kao što je čuveni iskender kebab, koji je ovde stvoren ili, recimo, ušećereni kesten. Iskender sam jeo u restoranu u kome je navodno “patentiran” 1867. godine  i dobar je. Probao sam ga ja i ranije  po drugim turskim gradovima, ali ipak je ovaj bolji. Što se tiče ušećerenog kestenja, to me baš i nije nešto impresioniralo.