Kolima kroz Tursku 2021. (3. deo)

 

GUMUŠLER & NIGDE

 

   Iz Burse smo se uputili ka Kapadokiji dobro poznatim putem preko Eskišehira i Polatlija, kojim sam vozio prošle godine. Posle nekog vremena prestali su brdoviti, šumoviti predeli i postepeno smo ulazili u pravu Anadoliju, odnosno visoravan bez drveća, sa sprženom žutom travom. Vrhunskim autoputem ubrzo smo ušli u Kapadokiju. Njen čudnovati reljef nastao je pre par miliona godina nakon erupcija nekoliko vulkana. Ti vulkani su izbacili ogromnu količinu lave i pepela, od čega su potom kiše, vetrovi i erozije stvorile spektakularne predele. Neverovatni kanjoni, kamene formacije od mekog tufa, sa slojem bazalta na vrhu, tzv. “vilinski dimnjaci” i razne druge geološke tvorevine. A, sve to “ludilo” se prostire na ogromnoj teritoriji.

   To što je priroda ovde stvorila je samo po sebi fascinantno, a onda su se umešali ljudi i ovu scenografiju iskoristili za izgradnju sjajnih spomenika. Kapadokiju su naseljavali još Hetiti, pa su se ređali redom: Persijanci, Rimljani i razni drugi, ali spomenike koje spominjem napravili su hrišćani, koji su u ovoj oblasti našli sebi utočište još od 2. veka. Od tada, pa sve do kraja srednjeg veka u stenama Kapadokije izdubljeno je na hiljade crkava, manastira, kapela, monaških ćelija i raznih drugih objekata.

   Kapadokiju sam obilazio davne 2008. godine i bio sam potpuno oduševljen. Tada sam posetio samo najznačajnije kulturnoistorijske spomenike, pošto nisam imao kola. Ovaj put dolazim sa hjundajčetom spreman da obiđem sve što sam propustio, a, bogami, i da nešto ponovo posetim. Moram i da letim balonom, pošto ni to nisam prošli put obavio.

   Za prvi dan mog povratka u Kapadokiju izabrao sam posetu manastiru Gumušler. Ovaj manastir je napravljen na sličan način kao poznate crkve u Lalibelu u Etiopiji. Naime, na stenovitom platou vertikalno je izbušena velika četvrtasta rupa u čije su stranice izdubljene crkva i druge prostorije. U ovo otvoreno dvorište ulazi se malim uskim pasažom.

Manastir Gumušler.

   Crkva se nalazi na severnoj ivici dvorišta. Ima osnovu krsta, sa četiri centralna stuba i tri apside. Živopis je dobro sačuvan. Za oko mi je zapala za crkvu veoma neobična scena lova, a takođe bih spomenuo i prikaz tri čuvena kapadokijska sveca, (Kapadokijski očevi). Par reči o njima. Kao što već rekoh, krajem 2. veka formirana je velika hrišćanska zajednica u ovoj oblasti. Postojala su čak dva episkopska sedišta, jedno u Kajzeriju, drugo u Malatiji. Procvat hrišćanstva u Kapadokiji dostiže svoj vrhunac u 4. veku, kada ovde borave pomenuta tri sveca: sv. Vasilije Veliki (329 – 379), njegov brat sv. Grigorije iz Nise (335 – 394) i sv. Grigorije Nazijanski (330 – 390). Od njih trojice najznačajniji je sv. Vasilije. On je poticao iz ovdašnje ugledne i bogate porodice. Školovao se u Konstantinopolju i Atini, a nakon obilaska Egipta i Sirije rešio je da se vrati u zavičaj da bi tu organizovao monaške zajednice. Da je u tome bio uspešan svedeče stotine crkava i manastira po Kapadokiji.

Manastir Gumušler.

   Vratimo se Gumušleru. Živopis su radila najmanje tri različita majstora, a datuje se između 12. i 13. veka. Ovaj manastir je fenomenalan, fascinantan. Tako nešto do sada nisam video i bio sam potpuno raspamećen.

Manastir Gumušler.

   Posle obilaska Gumušlera odvezli smo se u obližnji Nigde. Nigde je tipična anadolska prašnjava kasaba, ali u kojoj ima svašta da se vidi, kao što je recimo Aladinova dzamija. Podigao ju je čuveni seldzučki sultan Aladin Kejkubad (1220 – 1237). Ovaj vladar, osim što je znatno proširio i ojačao Rumski sultanat (seldzučku državu) ostao je upamćen i po svom graditeljstvu. Prosto je neverovatan broj dzamija, medresa, karavansaraja, mostova, bolnica koje je podigao širom Anadolije.

Nigde.

Aladinova dzamija.

   Ulazni portal Aladinove dzamije krasi mukarnas (saćasti svod), koji kada se gleda  pod određenim uglom, tokom letnjeg perioda, između 10 i 11 sati pre podne, zbog senke izgleda kao ženska glava sa krunom. Prema legendi, arhitekta se zaljubio u guvernerovu ćerku, a pošto je znao da mu nikada neće dati njenu ruku, a da ne bi ostao bez glave, na ovaj način je izrazio svoju ljubav. Hrišćani Nigdea su, pak, na ovom portalu videli glavu Bogorodice. Inače, 1914. godine u sandzaku Nigde živelo je 227.100 muslimana, 58.312 Grka, 4.935. Jermena i 769 protestanata. Malo posle toga Grci i Jermeni su poubijani ili proterani, a pedesetih i šesdesetih godina prošlog veka ovde se naselilo dosta muslimana sa Balkana.

Ulazni portal Aladinove dzamije.

Aladinova tvrđava.

   Aladinova dzamija se nalazi unutar gradske tvrđave, odnosno na Aladinovom brdu, kako danas zovu ovaj deo grada. Na dnu ovoga uzvišenja nalazi se i Sungur begova dzamija koju je 1335. godine podigao Sejfetin Sungur beg, ovdašnji guverner tokom ilkanidske (mongolske) vladavine. Na našu žalost, ova bogomolja je bila zatvorena zbog restauracije, te smo morali da se zadovoljimo razgledajući je spolja i to gvireći preko građevinske ograde. Spomenuo bih još mauzolej Hudavend Hatun (1312) i bedestan. To bi bilo sve što smo obišli u ovom mestu. U stvari, slučajno smo nabasali i na ogromnu zapuštenu grčku crkvu iz 19. veka. Ima po Nigdeu i dosta starih tradicionalnih kuća, doduše dobar deo njih je u baš lošem stanju. Grad je musav, prašnjav, prljav, ali, eto, nije nezanimljiv.

Sungur begova dzamija.

Pravoslavna crkva.