Do Jermenije preko Turske i Gruzije 2011. (7. deo)

PONOVO U GRUZIJI

   Došlo je vreme da napustimo Jermeniju. Za kratak period uspeli smo mnogo štošta da vidimo. Jerevanom smo dobro prošpartali, a obišli smo i 15 manastira, odnosno arheoloških lokaliteta po unutrašnjosti ove zemlje.

   Sa stanice Ortočala, nakon što se maršutka napunila putnicima, krenuli smo ka Tbilisiju. Kombi je bio pun kao šibica, a majstor ga je dzibrio samo tako. Jeste to bila brza vožnja, ali i veoma sigurna. Posmatrao sam sve vreme čiču za volanom i divio se njegovom vozačkom umeću.

   Na granici opet gruzijskoj službenici nije bilo jasno zašto sam prilikom moje proletošnje posete ovoj zemlji izvadio vizu i kako to sada hoću da uđem bez vize. Pokušavao sam da joj objasnim, ali ona me uopšte nije slušala. Pokazivao sam ponovo odštampani spisak zemalja čiji državljani mogu da uđu u Gruziju bez vize, ali dzabe, ona je bila neumoljiva. Brljala je nešto po kompjuteru i listala neke papire, dok se iza mene formirao već ozbiljan red. Na kraju je zvala nekog telefonom. Taj neko je ubrzo došao, pogledao moj pasoš, a onda osuo paljbu po službenici. Ona je pocrvenela i besno udarila pečat u moj pasoš. Pa, sestro nisam ti ja kriv što si glupa! Usledila je vožnja do Tbilisija. Fanđo je kroz Gruziju vozio nešto sporije.

   U Tbilisiju smo ostali još dva dana. Tu smo se malo razdvojili, pošto je drugar  obilazio neka mesta u okolini Tbilisija, koja sam ja ranije posetio. Za to vreme ja sam nastavio sa upoznavanjem gruzijske prestonice, ali ovaj put krajnje opušteno. Tako sam obišao neku staru crkvu koju sam ranije propustio, a otišao sam i do velikog aluminijumskog spomenika majke Gruzije, koji se nalazi na istom brdu gde je i tvrđava Narikale. Ovaj put sam posetio i Muzej Gruzije, koji je proteklih par godina bio zatvoren zbog renoviranja. Nije ni sada obnova muzeja bila u celosti završena, ali mogao se posetiti deo gde su izloženi najvredniji arheološki eksponati ove zemlje. Otvorena za posetioce bila je i postavka koja je posvećena sovjetskoj, odnosno ruskoj okupaciji Gruzije. Ovo je baš jadno, jer je sve osmišljeno, pre svega, iz političkih razloga. Dobro sam prošpartao i nekim delovima grada, u koje ranije nisam bio, a u kojima ima dosta sačuvane stare tradicionalne arhitekture. Prošao sam i pored stadiona Dinama Tbilisi. Nekada je ovaj tim bio veoma značajan u sovjetskoj ligi, a 1981. godine je osvojio i Kup evropskih pobednika kupova.

Majka Gruzija

   Ma, bio sam čak i u botaničkoj bašti! Botanička bašta je baš bezveze. U stvari, ona mene nije ni interesovala. Ušao sam samo, jer sam provalio da je botanička bašta pusta, a morao sam da se na neko vreme odmorim i izujem. Tokom nekoliko mojih poslednjih putovanja imao sam žešće probleme sa zglobom na nozi. Čim malo više pešačim, krene da me boli i to onako poprilično. Tako je bilo i ovaj put, nakon onog penjanja na jerevansku Kaskadu. Odmalena sam imao frku sa tim zglobom, a vremenom se njegovo stanje malo i pogoršalo. Verovatno i moj stas, sličan prosečnom sumo rvaču, dodatno komplikuje stvar. Pre ovog puta istresao sam čitavo malo bogatstvo na neke skupocene, anatomske, duboke, planinarske cipele, ali uzalud. Izgleda da je došlo vreme da počnem da obilazim evropske metropole. Lagana šetnja, pa u nekom kafeu na kapućinčić, a ne da se lomatam po Kavkazu i bliskoistočnim vukojebinama. Aha, kad bi se zezali, još se ja ne dam!

Tbilisi

   Iz Tbilisija smo otišli u Kutaisi. Iz ovog grada najpre smo se taksijem odvezli do manastira Gelati. Osnovao ga je David Graditelj 1106. godine. Ovaj manastir je bio poznat i po tzv. akademiji Gelati. Glavna crkva je posvećena Bogorodici. Konačno sam posetio neku gruzijsku crkvu sa dosta sačuvanog živopisa. Najznačajnija je freska na kojoj David Graditelj drži u ruci model crkve. Izdvaja se i mozaik iz apside sa Bogorodicom i malim Hristom. Druga manja crkva je posvećena Svetom Nikoli. Ona je bila zatvorena za posetioce zbog restauracije, ali nakon što su monasi čuli da smo pravoslavci, pustili su nas i u nju. I ova crkva ima sjajan živopis. Osim ove dve crkve u okviru manastirskog kompleksa nalazi se još građevina, kao što su trospratna kapela, zvonik, ostaci nekadašnje akademije itd. U južnoj kapiji smešten je grob Davida Graditelja. Komunisti su 1922. godine najurili monahe iz ovog manastira, a ponovo je zaživeo tek 1988. Ovde se predsednik Gruzije Sakašvili inaugurisao 2004. godine.

Gelati

Gelati

   Pri povratku u Kutaisi svratili smo i do manastira Motsameta. Ovaj mali manastir se nalazi na jednoj litici u kanjonu reke Tskhastsitela. U prevodu naziv ove reke glasi Crvena reka. Ime joj se dovodi u vezu sa arapskim masakrom, koji se ovde dogodio u VIII veku. Tada su Arapi poubijane Gruzijce pobacali u ovu reku, koja je od silne krvi postala crvena. Među ubijenim i bačenim u reku bila su i braća David i Konstantin Mkheidze. Prema legendi, njihova tela su lavovi doneli do ove crkve. I danas se u njoj čuvaju njihove mošti.

Motsameta

   Nakon razgledanja Motsamete vratili smo se u Kutaisi i otišli do nekog restorana. Već sam pominjao da mi se gruzijska kuhinja sviđa, ali im je izbor jela u restoranima prilično ograničen. Najčešće se kao glavna klopa vrti nekih petnaestak jela. Ovde sam natrčao na nešto novo i odmah to poručio. Dobio sam neke pržene kobasice punjene raznim iznutricama. Kako sam nožem i viljuškom krenuo da isečem kobaju, tako je na mene kao gejzir štrcnuo mlaz ulja. Majica mi je bila sva u narandzastim flekama od masnoće. Šta je tu je, nema veze. Međutim, kada sam završio obrok i krenuo da ustanem, zakačio sam kolenom sto i skroz iscepao jednu nogavicu. Inače, ja na ovakva putovanja uglavnom ponesem stare pohabane stvari, koje nosim neko vreme, a onda usput bacam. Jezivo sam izgledao, skroz isflekana majica, iscepane pantalone, neobrijan, izgužvan i musav od silnog puta. Ma, pravi pravcati klošar! Da idem do hostela da se presvučem, nije imalo šanse, pošto se do tamo ide nekim strmim stepenicama bar pola sata. Ma, bolje je da me bude blam, nego da sa svojom kljakavom nogom planinarim do gore. I odosmo mi u muzej Kutaisija. Bilo je interesantno videti zbunjene face zaposlenih u muzeju kada su me ugledali. Veći klošar sigurno nije stupio do tada u tu zgradu. Poseban šok je usledio kada sam izvadio legitimaciju kulturnog delatnika, sa kojom se besplatno ulazi u gotovo sve muzeje u svetu.

   Na kraju smo obišli i najveću znamenitost ovog grada, katedralu Bagrati. Čini mi se da radovi na rekonstrukciji nisu nešto mnogo poodmakli od moje prethodne posete. Inače, zbog ovih radova UNESCO preti da će katedralu Bagrati da skine sa liste svetske kulturne baštine. Po meni, UNESCO nije u pravu, pošto su sačuvani svi elementi za kompletnu obnovu crkve.

   Radovi su takođe bili u toku i na Đorđevom hostelu u kome smo otseli. Izgleda da mu posao dobro ide, pošto se bacio na proširenje kapaciteta. Prošli put kada sam ovde odseo bio sam nešto bolestan, imao sam temperaturu, pa nisam uopšte bio raspoložen za druženje sa svojim domaćinom i ostalim gostima. Ovaj put smo posle kratkog odmora otišli u tu glavnu sobu na čašicu razgovora sa Đorđem. U pitanju je velika soba na kojoj je ogroman sto krcat raznim prospektima i knjigama o Gruziji. Tu su i razglednice iz svih krajeva sveta, koje je dobio od svojih gostiju, fotoalbumi, zatim knjige utisaka itd. Po zidovima su izlepljeni brojni posteri Gruzije, zastave raznih zemalja i slične stvari. Đorđe je bio uporan da nam pokaže kako se igraju gruzijske domine, tako da smo morali i to da prihvatimo. Igra mi se nije nešto dopala. Ma, potrebna je žešća matematika. Ja da sam znao matematiku, ne bih završio arheologiju. Nakon domina nastavili smo sa razgovorom i vodkom. To mi se mnogo više dopalo. Đorđe je sasvim dobar lik. Druželjubiv je, spreman da pomogne oko svega, tako da nije čudo što mu biznis dobro ide. Možda je, u stvari, ta njegova ljubaznost čist profesionalizam, pošto mu nije promaklo da nas priupita da, ukoliko smo članovi nekog putničkog foruma, preporučimo njegov hostel. U razgovoru sa njim, a onda i nekim Amerikankama, prošlo je ohoho sati i došlo je vreme da odemo na spavanje, s tim što smo prvo morali da se upišemo u njegovu knjigu utisaka.