Kolima do Antiohije 2022. (14. deo)

 

FOČA

 

   Iz Pamukala smo se uputili u Foču i posle otprilike 4 sata vožnje stigli u ovo mesto. U stvari, na kratko smo zastali nekih 8 km pre Foče, da bismo videli “Pers mezari aniti”. Ovo bi sa turskog moglo da se prevede kao persijska grobnica. Radi se o grobnici isklesanoj od jednog komada stene, koja se datuje između 546. i 480. pne, u doba persijske vladavine. Iako je krajnje neobičan spomenik u pitanju, nismo se kod njega dugo zadržali.

Persijska grobnica.

   Foča je nekadašnja slavna Fokeja, jedan od najstarijih grčkih gradova Jonije. Stanovnici ovoga drevnog grada važili su za vrhunske pomorce, koji su osnovali veliki broj kolonija širom Mediterana. Tokom srednjeg veka Fokeja se nalazila pod vlašću Vizantinaca sve do 1275. godine, kada su je prepustili Đenovljanima. Grci su bili većina u ovome gradu sve do tzv. Fokejskog masakra 1914. godine, kada su turske neregularne snage, ali po prećutnom odobrenju turske države, izvršile napad na Fokeju. Spasilo se svega nekoliko stotina Grka i to uz pomoć mojih kolega, francuskih arheologa, koji su imali arheološku misiju u ovom gradu. Ti Francuzi su ostavili istorijski vredna svedočenja o tom masakru, a nešto od tih dešavanja su i zabeležili fotografijama. Turske vlasti su poslale regularne jedinice iz Izmira, da kao zavedu red, ali su se i one pridružile progonu i pljački Grka. Grad je bio izuzetno bogat, te se u svim izveštajima pominje ogroman plen do koga su došli napadači. Cela ta antigrčka akcija bila je izuzetno surova i navodno su po turskim kasapnicama bili izloženi raskomadani delovi žrtava sa natpisima “hrišćansko meso”.

Foča.

   Danas je Foča izuzetno simpatično turističko mesto od nekih dvadesetak hiljada stanovnika. Od antičke Fokeje nije ostalo ništa. Zato je opstala, ne baš preterano zanimljiva, vizantijska tvrđava, koju su kasnije koristili i Đenovljani i Osmanlije. Glavni šmek gradu daju lepe, stare, kamene grčke kuće, kojih ima dosta. Na brdu usred grada sačuvano je nekoliko vetrenjača. Mesto je živo, ima puno restorana, kafea. Ima i turista, ali ovde nije u pitanju onaj masovni turizam kao u Alanji.

   Foča nam se svoj trojici dopala i boravak u njoj je svakom od nas prijao. Bogami, prijala mi je i riba u jednom restoranu u luci. Ovaj put sam isprobao pišmolja, a naručio sam i ribu list. Tokom bogatog i dobrog ručka imali smo i performans u čijoj glavnoj ulozi je bio “Sultan”. Sultan je pelikan, koji se odomaćio u luci, gde ga hrane ribari i kafedzije, a on za uzvrat svojom pojavom zabavlja goste restorana. Kada je jedan ribar krenuo da čisti svoju mrežu, odmah je doplivao Sultan i čekao da mu ovaj udeli nešto od današnjeg ulova. Onda se tu stvorio i jedan mačor. Ribar je sitnu i nekvalitetnu ribu iz mreže naizmenično bacao čas pelikanu, čas mačoru. Kad smo već kod životinjki, u okolini Foče postoje tri zaštićene morske oblasti koje nastanjuje mediteranska foka, životinja koja je dala ime antičkoj Fokeji. Ovo simpatično biće nalazi se i na sadašnjem gradskom grbu.

   Boravak u ovom mestu iskoristio sam i da se poslednji put na ovom putovanju osolim u moru. Sve mi je bilo super u Foči. Volim ovakve gradove sa sačuvanim starim ambijentom. Uz to je i taman po mojoj meri. Dovoljno velik da ima sve što ti treba, a nije prevelik, dovoljno živ, zbog turista, a opet nema onog turističkog cirkusa kao u Alanji, Kušadasiju, Marmarisu. Foča je bio pravi pogodak za kraj ovog našeg putovanja.

   Sutra ujutro smo se ukrcali u auto i krenuli dalje ka Dardanelima. Negde u okolini Ajvalika zastali smo da se snabdemo dodatnim obaveznim “suvenirima”. Kad kažem “suveniri” mislim na masline, maslinovo ulje, baklave, sireve, alve, tahini pekmez i slične stvari. Tokom mojih putovanja po Turskoj apsolvirao sam ovdašnju gastronomiju i ništa ne pazarim napamet. Utvrdio sam iz kojih delova Turske kupujem pojedine artikle i koji brendovi mi se sviđaju. Tako, recimo, maslinovo ulje kupujem iz ajvalijske regije, kačkavalj isključivo iz Karsa, otlu sir iz Vana, badem ezmezi iz Jedrena, namaze od pistaćija iz Gazijantepa itd. Kad smo već kod klope dugujem i jedan demanti mojih ranijih pisanja o turskoj baklavi, koju sam ispljuvao da ništa ne valja. U međuvremenu sam revidirao stav. Jeste, bio sam mlad i priznajem nisam imao pojma kada sam to tvrdio. Naime, tokom tih mojih prvih putovanja po Turskoj, tačnije letovanja u Kušadasiju i Marmarisu, nisu mi se dopale baklave koje sam tamo probao. Međutim, to su, bre, najgora turistička mesta, gde se turistima uvaljuje svakojako đubre. Posle sam više puta jeo baklave u Istanbulu i ni one me nisu nešto impresionirale. Tada sam prestao da u Turskoj konzumiram ovu poslasticu, sve do pre dve godine u Gazijantepu. Tamo sam se oduševio baklavama u nekom lokalu koji je osnovan još u 19. veku. Tako shvatih da jednostavno nisam imao sreće, tj. da se treba malo raspitati gde su dobre. Probaš na jednom mestu, pa na drugom, pa kad provališ gde su dobre, onda navališ.

   Nakon što smo se snabdeli pomenutim “suvenirima” produžili smo dalje i stigli do novog, nedavno otvorenog mosta “1915. Čanakale”, koji premošćuje Dardanele. To je najveći viseći most na svetu. Ukupne je dužine 4608 metara, a najveći raspon mu je 2023 metara. Po prelasku u Evropu produžili smo kroz Trakiju i ubrzo došli do tursko bugarske granice. Nije bilo gužve i bez imalo čekanja ušli smo u Bugarsku. Izabrali smo Plovdiv za spavanje. Pošto sam, za razliku od mojih saputnika, već bio u ovom gradu, sa njima sam otišao samo na večeru. Posle bogate klope, u kojoj je, sasvim razumljivo, dominirala svinjetina, moji drugari su otišli da se malo promuvaju Plovdivom, a ja na zasluženi odmor u hotel.

   Ujutru smo nastavili dalje i ubrzo, opet bez ikakvog čekanja na granici, uđosmo u Srbiju. Tako se završilo ovo moje treće zaredom veliko putovanje kolima po Turskoj. Ovaj put prešli smo oko 5.500 km.