ASPENDOS
Sutradan
sam se uputio ka Aspendosu, arheološkom lokalitetu udaljenom nekih četrdesetak
kilometara istočno od Antalije. Po legendi osnovali su ga Grci iz Argosa, pod
vođstvom Mopsa, koji su u Pamfiliju došli nakon Trojanskog rata. Inače,
Aspendos je jedan od prvih gradova u ovoj regiji koji je kovao novac sa svojim
imenom na njemu. Jedno vreme nalazio se pod vlašću Likije. Godine 546. pne osvojili
su ga Persijanci. Nakon bitke na Eurimedonu 469. ili 467. pne, kada je atinski
vojskovođa Kimon do nogu potukao Kserksovu armiju, pristupio je Deloskom
savezu, ali su ga Persijanci ponovo zauzeli 411. godine pne. Aleksandar Veliki ga
je 333. godine pne poštedeo, pošto se njegovo stanovništvo obavezalo da plaća
porez u iznosu koji su ranije davali Persijancima. Na kraju su Aspendos zauzeli
Rimljani. Svoj najveći procvat ovaj grad je doživeo tokom 2. i 3. veka.
 |
| Aspendos. |
Danas od drevnog Aspendosa mogu da se vide
ostaci velike bazilike (dimenzija 27 x 105 metara), agore, nimfeuma, odeona.
Lepo, zanimljivo, nema tu zbora, ali sve to se nalazi debelo u senci ovdašnjeg
teatra, najbolje sačuvanog rimskog pozorišta na celom svetu. Izgrađen je 155.
godine i mogao je da primi između 7.000 i 10.000 gledalaca. Ima 41 red sedišta,
koje negde na sredini deli dijazoma (prolaz – staza). Fenomenalno! Potpuno
kompletna građevina, kao da je juče napravljena! Sve je sačuvano i scena, i
tribine, i fasada. Doduše, ovaj teatar su i malo “doterali” Seldzuci,
koji su ga koristili kao palatu. Jednom rečju neverovatno zdanje!
Posle pozorišta najzanimljiviji mi je bio
akvadukt. Dugačak je 19 kilometara, a poznat je
po nekakvom sifonu, pomoću koga je povećavan pritisak vode, što je
omogućavalo da se premosti močvarna dolina između brda i grada. Nemam pojma, ne
razumem se u mehaniku fluida, ali akvadukt odlično izgleda.
Akvadukt je malo udaljen od teatra i do
njega je imalo da se ide nekim prašnjavim putem kroz njive. U povratku sam nabasao na
jednu devojku, strankinju, takođe solo putnicu, koju su spopali neki lokalni
obesni tinejdzeri. Bilo je očito da je u problemu, te sam se umešao i razjurio
te napaljene klince. Ispostavilo se da je devojka iz Poljske. Bila se baš
uplašila i nije joj padalo na pamet da se odvoji od mene, a pošto sam ja rešio
da vidim most na Eurimedonu, do koga ima nekih 3 – 4 kilometara i ona je
krenula sa mnom. Radi se o seldzučkoj ćupriji, koja je izgrađena na ostacima
rimskog mosta. Graditelj je bio, ko drugi nego, sultan Kejkubad. Po sto puta se
ponavljam, ali stvarno je neverovatno šta je sve taj čovek napravio po
Anadoliji. Ubrzo se Poljakinja malo smirila, tako da je taj naš “treking” prošao u prijatnom razgovoru.
Usledio je povratak u Antaliju, gde smo
otišli na večeru, jer je ona insistirala da časti svoga spasioca, što sam ja,
naravno, rado prihvatio. Posle fine večere otišli smo svako u svoj hotel, s tim
što smo se dogovorili da se sutra nađemo na jednoj plaži.
Sutradan smo se našli na toj plaži i ceo dan
se kupali, sunčali, družili. Uveče smo otišli u šetnju po Antaliji, pa na
klopu. Složili smo se da je glupo što oboje spavamo u skupim jednokrevetnim
sobama i da bi bilo pametno da napustim svoj hotel i da u njenom hotelu uzmemo
jednu dvokrevetnu sobu. Tada smo bili mladi, a mladi po pravilu kubure sa
novcem. Oboje smo znali da nije lova razlog što uzimamo zajedničku sobu, ali
smo se držali te priče. Tako sam ja ujutru napustio svoj smeštaj i otišao u
njen hotel. Ona je trebala da svoju sobu sa bračnim krevetom zameni za drugu sa
dva odvojena kreveta, ali se ispostavilo da takvih više nemaju. Onda je
predložila da se smestim u njenu sobi, pošto je taj bračni krevet dovoljno
velik. Šta da se radi, morao sam da prihvatim.
Нема коментара:
Постави коментар