Kipar 2026. (2. deo)

 

NIKOZIJA – TURSKI DEO

 

   Ujutru smo se spakovali i krenuli do Ledra ulice, gde se nalazi granični prelaz. I grčki i turski kontrolni punkt smo prošli bez ikakvih problema, te smo se našli u turskom delu Nikozije. Probaću da sa par rečenica objasnim kako je došlo do podele ovoga ostrva. Krenimo redom, Osmanlije su 1571. godine pobedili Venecijance i zauzeli Kipar. Tokom grčkog rata za nezavisnost 1821. godine pobunili su se i kiparski Grci, ali za razliku od svojih severnih rođaka oni u tom ustanku nisu bili uspešni. Tada je rođena ideja o ujedinjenju sa Grčkom, poznata kao “enosis” (unija). Pošto je turska država bila u očajnom stanju, 1878. godine potpisali su tajni ugovor sa Velikom Britanijom, kojim je uprava nad Kiprom ustupljena Britancima, uz obavezu da vojno štite Turke. Tako je Kipar nakon propasti Osmanskog carstva postao britanska kolonija.

Ledra granični prelaz.

   Na referendumu 1950. godine više od 95% kiparskih Grka glasalo je za ujedinjenje sa Grčkom. Englezi to, naravno, nisu prihvatili, te su ovdašnji Grci podigli ustanak pod vođstvom organizacije “EOKA”. Turci su, pak, zahtevali “taksim”, tj. podelu ostrva, a njih je predvodila “TMT”, odnosno “Turska organizacija otpora”. Protiv Engleza su bili bukvalno svi kiparski Grci, i nacionalisti i komunisti i crkva. Arhiepiskop Makarios III je 1956. godine uhapšen i interniran na Sejšelska ostrva. Pošto nemiri nisu jenjavali vraćen je 1959. godine. Te godine je Britanija odlučila da se povuče sa Kipra, s tim što je zadržala svoje baze. Sledeće godine formirana je republika, čiji je predsednik bio Makarios, a potpredsednik Turčin. Međutim, sukobi nisu prestali, nego su, šta više, eskalirali 1963 -1964. godine, pa su Ujedinjene nacije poslale mirovne snage.

Nikozija, turski deo.

   Vremenom je dobar deo Grka izgubio poverenje u Makariosa, te je 1974. godine grčka vojska izvela državni udar i postavila za predsednika Nikosa Sampsona. Tada je Turska izvršila invaziju i zauzela severni deo ostrva, pod izgovorom da je prekršen sporazum iz 1960. godine. Posle osam dana Sampson je podneo ostavku, vojni režim je pao, Makarios III se vratio na vlast, ali već je bilo kasno, Kipar je ostao podeljen. Kasnije je izvršena i razmena stanovništva. Više od 250.000 ljudi je preseljeno iz jednog u drugi deo ostrva. Godine 1983. proglašena je Turska republika Severni Kipar.

   Prvi moj utisak o turskom delu Nikozije, tj. Lefkose, je da je siromašniji, malo musaviji, ali što se tiče kulturnoistorijskih znamenitosti mnogo zanimljiviji. Bez imalo sumnje glavna atrakcija je Selimija dzamija. Zapravo, radi se o gotičkoj crkvi sv. Sofije, čija je izgradnja započeta 1209. godine na mestu ranije istoimene pravoslavne bogomolje. Kada su Turci zauzeli Kipar ovo zdanje je 1571. godine pretvoreno u dzamiju. Sledeće godine dodat joj je 49 metara visoki minaret. Ovo je i najmonumentalnija istorijska građevina na Kipru. U pitanju je tipična gotička crkva sa prelomljenim lukovima, velikom rozetom iznad ulaza, sa rebrastim svodovima i bogatom dekoracijom. Gradili su je francuski neimari i u njoj su se krunisali lizinjanski kraljevi.

Selimija dzamija.

   Odmah pored Selimije nalazi se bedestan, tj. još jedna nekada gotička crkva iz 14. veka. Posvećena je sv. Nikoli. Bila je u rukama pravoslavaca, katolika, muslimana, a osim kao bogomolja tokom svoje duge istorije služila je kao tržnica, tekstilna radnja, žitnica, skladište.

Bedestan.

Girne kapija.

   Ima u turskom delu svašta da se vidi, kao što je recimo Girne (Kirenija) kapija. Ona je jedna od tri kapija iz vremena kada su Venecijanci obnovili gradske bedeme. Turcima je ostala i katedrala sv. Katarine iz 14. veka, sad Hajdarpašina dzamija. Zatim tu su i dva hana. Bujuk ili Veliki han je podignut 1577. godine. To je tipični osmanlijski karavansaraj sa velikim prostranim dvorištom i kioskom sa česmama u sredini. Okolo je raspoređeno 68 soba. Drugi han je iz 18. veka i znatno je manji. Reč je o Kumarčilar hanu, što može da se prevede kao kockarski han. Inače, ova dva osmanlijska hana su jedine građevine toga tipa koje su preživele na celom Kipru. Od preostalih istorijskih zdanja treba još spomenuti Bujuk hamam, Mevlevi tekiju, kao i nekoliko manjih dzamija.

Bujuk han.

Bujuk han.

Kumarčilar han.

   Glavni trg u turskom delu Nikozije zove se Ataturk skver, ali je poznatiji po imenu Sarajonu. Na njegovoj sredini uzdiže se tzv. Venecijanski stub. U stvari, to je antički stub iz Salamisa, koga su Venecijanci 1550. godine doneli u Nikoziju. Na ovo konkretno mesto postavljen je 1950. godine. Na trgu se nalazi i jedna osmanlijska česma, kao i dve raskošne zgrade napravljene tokom britanske kolonijalne vladavine. Jedna je zgrada pošte, a druga, posebno upečatljiva, je zgrada suda iz 1904. godine.

Sarajonu trg.

   Kao što već rekoh, gledano po kulturnoistorijskim spomenicima turski deo Nikozije mi je bio zanimljiviji od grčkog, ali mi je atmosfera kod Grka mnog više prijala. Možda mi je bilo lepše u grčkom delu zbog toga što su mi Grci daleko draži od Turaka? Već sam rekao i da je turski deo nešto ofucaniji, a kažu i 25% jeftiniji, što ja za ovo kratko vreme i nisam baš primetio. Što se tiče smeštaja bio nam je ok. U pitanju je neki mali pansion sa centralnim dvorištem i nekoliko soba okolo, ali s obzirom da smo bili jedini gosti ceo taj atrijum je bio naš. Posle jučerašnjeg prežderavanja odlučili smo se za laganu večeru, tj. giros, pardon doner, pošto smo ipak u turskom delu Nikozije.