Kipar 2026. (1. deo)

 

NIKOZIJA – GRČKI DEO

 

   Proteklih petnaestak godina u više navrata sam planirao da otputujem na Kipar, ali iz raznoraznih razloga nikada nije došlo do toga. Konačno sam rešio da realizujem putovanje na ovo mediteransko ostrvo. Na put su krenula još dvojica mojih prijatelja. Leteli smo “Wizz airom”, podrazumeva se, samo sa ručnim prtljagom. Kao i uvek kada letim sa malim kabinskim rancem, spakovao sam gomilu ofucane garderobe, koju sam nakon par dana nošenja usput bacao. U stvari, poneo sam i jedne potpuno nove, tj. nenošene, karirane bermude, koje sam dobio na poklon.  Čak su i skupe i firmirane, ali su toliko odvratne da mi nije padalo na pamet da ih ikada obučem. Rešio sam da ih se na Kipru otarasim. Malo me je bilo blam da ih nosim, ali pobedila je moja opsesija da na putovanjima koristim odeću koje se postepeno rešavam i na taj način oslobađam prostor u rancu za stvari koje tokom puta pazarim. Jebiga, zahvaljujući tim groznim bermudama doneo sam kući par kilograma halumi sira. Sleteli smo u Larnaku, gde smo se odmah ukrcali u bus za Nikoziju.

Nikozija.

   Kipar se nalazi 75 km južno od Turske i 90 km zapadno od Sirije. To je treće ostrvo po veličini, kao i po broju stanovnika, u Sredozemnom moru. Na njemu živi oko 700.000 Grka i nešto manje od 400.000 Turaka. Od naroda koji od davnina naseljavaju Kipar treba spomenuti Maronite, kojih ima oko 13.000 i približno 4.000 Jermena. Ima i dosta Britanaca, što ne čudi, pošto Ujedinjenom kraljevstvu pripadaju Akrotiri i Dekelija, odnosno dve oblasti u kojima su im vojne baze. Poslednjih godina ovo mediteransko ostrvo je naselilo i dosta Rusa, a ne manjka ni Rumuna i Bugara. U potrazi za boljim životom došlo je i mnogo raznih azijata, kao i crnaca, koji su, kako mi izgleda, ovde postali glavna radna snaga.

Trg Elefterija.

   Većina stanovništva živi duž obale, kao i u centralnoj ravnici Mesaoriji, gde je i Nikozija, dok ostatak unutrašnjosti zauzima planina Trodos. Imaju samo dve reke i kada je 2007. godine Kipar pogodila ozbiljna suša bili su primorani da tankerima dovoze vodu iz Grčke. U međuvremenu su napravili akumulaciono jezero, kao i pstrojenja za desalinizaciju, te više nemaju problema sa vodom. Veliki su proizvođači citrusa, maslina i grožđa.

   Po dolasku u kiparsku prestonicu smestili smo se u veliki, dobar apartman u centru grčkog dela grada. Nakon kratke pauze i kafice krenuli smo u upoznavanje ovoga mesta. Prvi na redu bio nam je Kiparski muzej. Stalna postavka nije mnogo velika, ali je izvanredna. Izloženi su artefakti od praistorije do rimskog doba. Posebno su mi bile zanimljive posude, figurine i drugi predmeti od halkolita, pa do kraja bronzanog doba. Halkolit je period od 3.900 pne, pa do 2.500 pne, što bi odgovaralo našem eneolitu, tj. bakarnom dobu. Kad smo već kod bakra, po mnogima, naziv Kipar potiče od sumerske reči za ovaj metal, pošto je ovo ostrvo još u antici bilo poznato po rudi bakra.

Kiparski muzej.

   Par reči o drevnoj prošlosti Kipra. Tokom neolita i halkolita, sudeći po antropološkim analizama, ovde je živela mešavina mediteranskih i maloazijskih naroda. Negde oko 1.400 – 1.300 pne, za vreme poznog bronzanog doba, u arheološkim nalazima počinje ekspanzija grčke mediteranske kulture, što dovodi do zaključka da se naselio veliki broj Mikenaca. To grčko naseljavanje se i dalje nastavilo, a u 9. veku pne došli su i Feničani, koji su osnovali Kition (Larnaku). Zatim, 750. pne Asirci su zauzeli veći deo Bliskog istoka, pa tako i ovo ostrvo. Nakon kolapsa Asirskog carstva, Egipat je preuzeo vlast nad Kiprom. Godine 545. pne Kiprani su se dobrovoljno predali Persijancima, što im nije predstavljalo problem da se 498. pne pridruže Jonjanima u pobuni protiv persijske države. Imali su Kiprani još nekoliko pokušaja da se oslobode Persijanaca, u nekim od njih im je pomagala i Atina, ali su se na kraju svi ti ustanci pokazali kao neuspešni. Tek je vojna kampanja Aleksandra Velikog dovela do oslobađanja od Persijanaca. Kipar je Aleksandru Makedonskom poslao 160 brodova prilikom osvajanja Tira (u današnjem Libanu), a ovaj im je u znak zahvalnosti darovao autonomiju. Nakon Aleksandrove smrti oko Kipra su se borili njegovi naslednici Antigonidi i Ptolomejidi. U toj borbi su kao pobednici izašli egipatski Ptolomejidi. Oni su tadašnjih deset nezavisnih kraljevstva na ovom ostrvu spojili pod vlast jednog guvernera, tj. stratega. Godine 58. pne Kipar su zauzeli Rimljani.

   Vratimo se samom muzeju, u kome se čuvaju brojni predmeti iz gore navedenih epoha. Posebnu mi je pažnju privukla praistorijska keramika. Kakvi oblici, kakve dekoracije, ma neverovatno! Brojne posude napravljene su u obliku ptica, bikova i drugih bića. Na njima su crtežima prikazane: ribe, ptice, hobotnice, bikovi, kozorozi, onda scene lova ili rata itd. Posebno se izdvaja kolekcija iz mesta Aja Irini (na severozapadnoj obali), gde je prilikom iskopavanja jednog svetilišta pronađeno preko 2.000 votivnih glinenih statua. Neke od njih su veoma male, a neke su u prirodnoj veličini. Moram da spomenem i par potpuno očuvanih kreveta i stolica napravljenih od drveta i slonovače iz 8 – 7. veka pne, koji su pronađeni u Salamisu. Od eksponata iz rimske zbirke posebno se ističe velika bronzana skulptura cara Septimija Severa.

Statue iz Aja Irini.

Nameštaj iz Salamisa.

   Nakon obilaska muzeja nastavili smo sa razgledanjem grčkog dela ovog podeljenog grada. Prvo Elefterija skver (Slobode). To je moderno urađeni trg, smešten tik uz masivne venecijanske bedeme. Naime, Venecijanci su potpuno preradili stare gradske zidine sredinom 16. veka. Tako je stvorena tipična fortifikacija toga doba, savršene kružne osnove, sa jakim kosim bedemima podesnim za odbranu od artiljerije i sa 11 trouglastih bastiona. Zidine su obima oko 5 km i imale su tri glavne kapije: Pafos, Famagusta i Kirenija.

Pafos kapija.

   Mi smo se prvo uputili ka Pafos kapiji, pored koje se nalazi katolička crkva sv. Krsta iz 1642. godine, a koju su u vreme naše posete okupirali filipinski radnici, koji su bolji život potražili na ovom ostrvu. Crkva sv. Krsta nalazi se u tzv. zelenoj zoni, tj. zoni razgraničenja, tako da su odmah uz nju postavljene barikade, naređani burići i razapeta bodljikava žica. Tu su i stražarske kućice, kao i osmatračnice iz kojih su motrili vojnici Ujedinjenih nacija. Zelena linija je tampon zona između Grka i Turaka, a uspostavljena je još 1964. godine, nakon što su izbili etnički sukobi između ova dva naroda.

Crkva sv. Krsta.

   Dalje smo otišli do Faneromeni skvera, koji je, zapravo, predstavljao centralni gradski trg pre nego što je to postao Elefteri 1974. godine. Tu se nalazi velika crkva posvećena Bogorodici iz 1872. godine, kao i jedna mala dzamija. Okolo je raspoređeno nekoliko raskošnih neoklasičnih građevina. Na ovom trgu smo malo predahnuli uz hladni kapućino, a onda nastavili našu šetnju po gradu. Nije Nikozija nešto da padneš na teme, ali atmosfera je prilično opuštena, tako da mi je bilo ok.

Crkva sv. Bogorodice , Faneromeni.

   Na kraju je došlo vreme za večeru i to u “Meze Zanetos Kipriot ” taverni . U pitanju je restoran u kome se služi isključivo kiparsko meze, što bi bilo najsličnije našem leskovačkom vozu. Restoran je prostran i zanimljiv. Krcat je kojekakvim starim predmetima. Otvara se u 19 h, tako da smo bili prvi gosti. Izuzetno smo srdačno dočekani od strane gazde, koji nije propustio da spomene kako su Srbi i Grci pravoslavna braća. Ubrzo je krenuo spektakl! Na sto nam je doneta grčka salata, pa grčki jogurt, tahini, fenomenalna salata od peršuna, maslinke, salata od cvekle, caciki, krompir pire, pečeni sir halumi, kao i neke sjajne kobasice, koje se ne znam koliko pre pečenja drže u crnom vinu. Čitav niz konobara nas je služio i kako bismo  nešto pojeli odmah bi to dopunjavali ili donosili nešto novo. Usledila je nekakva kajgana sa povrćem preko koje je narendan kačkavalj, pa pečena dzigerica, kao i brdo pomfrita i pohovanih tikvica. Zatim su na red došle šeftelije, tj. izuzetno ukusna kiparska varijanta ćevapčića, pa pileći suvlaki (ražnjići), pa svinjski, onda neki pirinač sa travkama, nešto bezveze nalik kus kusu, raviole i puževi. U jednom momentu smo tražili da prekinu jer smo bili presiti, ali odgovorili su da su nam preostala samo još dva jela, te su doneli i to. Na kraju je gazda insistirao na desertu, pa nam je doneo i neke slatkiše, kao i tanjir voća. Nažalost, moram da priznam da nam je dosta toga ostalo. Jebiga, bili smo gladni, maltene ništa nismo jeli ceo dan, te smo navalili kao mutavi i brzo se zasitili. Ovde je fora da se dugo ostane u restoranu i da se polako jede, kao što i samo ime kaže da se mezi. Sve je bilo izvrsno, a uz to i stvarno povoljno. Ova neviđena gozba uz 3, 4 piva i 2, 3 čaše vina i par kiselih voda, koštala nas je ukupno 97 eura. Svima od srca preporučujem “Meze Zanetos Kipriot” tavernu. Tokom noći radila je soda bikarbona i rupurut.