Kipar 2026. (3. deo)

 

FAMAGUSTA

 

   Iz Nikozije smo se odvezli do šezdesetak kilometara udaljene Famaguste. U stvari, danas se ovaj grad zove Magusa, ili, da  budem sasvim precizan, Gazimagusa. Ovaj prefiks “gazi” može da se prevede kao “ratni heroj”. E sad, na osnovu čega je ovaj nekada većinski grčki grad, iz koga su Grci proterani, zaradio tu uzvišenu titulu, nije mi baš jasno. Zapravo, mislim da mi je jasno, ali je nekako bedno. Međutim, da krenem redom, Famagustu je 274 pne osnovao Ptolomej II Filadelf, nakon što je obližnji, mnogo poznatiji i važniji Salamis, ozbiljno nastradao u jednom zemljotresu. Nazvao ga je po svojoj sestri Arsinoe. U 3. veku preimenovan je u Amohostos, što se za vreme krstaša pretvorilo u Fama Avgustu, tj. Famagustu. Grad je dosta uznapredovao tokom Justinijanove vladavine u 6. veku, možda i zbog toga što je po jednoj od nekoliko verzija u njemu rođena njegova slavna supruga Teodora.

Famagusta.

   Zbog svoje srednjovekovne zaostavštine po meni je Famagusta najzanimljiviji grad na celom Kipru. Red je onda da se prvo malo pozabavim srednjovekovnom istorijom Famaguste, ali i celog ostrva. Nakon Rimljana Kiprom je vladala Vizantija. Godine 1185. Isak Komnin, pripadnik čuvene vizantijske carske porodice, zavladao je Kiprom i proglasio nezavisnost. Tokom 3. krstaškog pohoda verenica Ričarda Lavljeg srca, španska princeza Beringarija od Navare, zajedno sa Ričardovom sestrom i familijom, krenula je da se pridruži vereniku, ali se njen brod nasukao na obali Kipra. Pomenuti despot Isak ih je zarobio. Ričard je u to vreme bio na Rodosu i odmah se sa vojskom uputio na Kipar, gde je porazio Isaka. Navodno se despot odlučio na predaju nakon što mu je Ričard Lavljeg srca obećao da ga neće okovati u gvožđe. Ovo obećanje je ispunio tako što ga je okovao srebrnim lancima.

Venecijanska kuća sa dimnjacima.

   Godinu dana kasnije Ričard je ostrvo predao vitezovima templarima, a ovi su ga ubrzo ustupili Gaju Lizinjanu. Naime, kada je između Konrada Monferatskog i Gaja Lizinjana otpočela borba za jerusalimsku krunu, krstaški velikaši su presudili u korist Konrada, a Lisinjan je namiren tako što su mu templari ustupili Kipar. Kada je Gaj umro 1194. godine vlast je nasledio njegov brat Almarik II. Nakon njega su se smenjivali kojekakvi nebitni vladari, kojima je, zapravo, komandovala plemićka porodica Ibelin. Godine 1229. Kipar je zauzeo Fridrih car Svetog rimskog carstva. Zatim sledi borba za prevlast Gvelfa i Gibelina. Onda se oko ostrva bore Đenovljani i Venecijanci. Godine 1489. poslednja kiparska kraljica Katarina Kornaro predala je ostrvo Veneciji.

Nestorijanska crkva.

Maronitska crkva.

   Što se konkretno tiče Famaguste, ona je sve do pred kraj 13. veka bila malo i ne mnogo bitno mesto, a onda su se stvari promenile kada je 1291. godine pala Akra, poslednje krstaško uporište u Svetoj zemlji. Tada su u Famagustu nahrlili templari iz Akre sa svojim opljačkanim blagom, kao i masa hrišćanskih izbeglica. Grad se neverovatnom brzinom razvijao i već sredinom 14. veka smatralo se da u ovom mestu žive najbogatiji ljudi na svetu. Ti silni bogataši podizali su nemilice crkve, tako da ih je Famagusta puna. Ako izuzmem Jerusalim, nisam siguran da sam igde video više crkava po kvadratnom metru.

Sirijska crkva.

Jermenska crkva.

   Famagusta je bio poslednji grad koji su Turci pod Mustafa pašom osvojili na Kipru. Za njega su se baš namučili. Opsada je trajala 13 meseci i poginulo je 50.000 Turaka, među kojima i pašin sin. Na kraju su se Venecijanci predali uz obećanje da će biti pošteđeni, ali je mletački komandant Marko Antonio Bragadin ipak živ odran. Sličnu sudbinu je doživelo i dosta oficira.

Pravoslavna crkva.

Crkve ,,Blizanci,,

   Kao što već spomenuh, Famagusta ima velik broj srednjovekovnih crkava, a pošto smo zbog njih najviše i došli u ovaj grad, krenuli smo da ih redom obilazimo, jednu po jednu. Osim par izuzetaka gotovo sve su iz 14. veka. Ima ih katoličkih, pravoslavnih, jermenskih, maronitskih, nestorijanskih. Različitih su veličina, od baš skromnih pa do prilično impozantnih zdanja. Kod nekih, uglavnom pravoslavnih, dominira vizantijski stil, a kod većine drugih gotika. Najveća od svih je katedrala sv. Nikole, koja je 1571. godine pretvorena u dzamiju Lala Mustafa paše. Radi se o tipičnoj gotskoj građevini sa dva, nikada završena, zvonika, sa ukrašenim portalom, prelomljenim lukovima i velikim prozorima koje su nekada sigurno krasili vitraži.

Lala Mustafa paša dzamija, tj. Katedrala sv. Nikole.

   Ozbiljno zdanje je i crkva sv. Petra i Pavla, sa masivnim kontraforima, koju su Turci pretvorili u Sinan pašinu dzamiju. Treba spomenuti i nestorijansku crkvu, koju su podigla dvojica sirijskih trgovaca. Svetom Đorđu su posvećene dve crkve, od kojih je jedna grčka, tj. pravoslavna, a druga latinska, odnosno katolička. Zanimljiva mi je bila i jermenska crkva, kao i maronitska posvećena sv. Ani. Nema smisla da dalje nabrajam silne bogomolje Famaguste, osim još jedne neobične i veoma intrigantne. To je crkva sv. Marije od Vitlejema. U pitanju je jako mala polupodzemna građevina, delimično uklesana u steni.

Crkva sv. Petra i Pavla.

Crkva sv. Marije od Vitlejema.

   Osim crkava ima po gradu još štošta zanimljivo da se vidi, kao što su recimo: hamam, par osmanlijskih česama, staro skladište soli, kao i velika venecijanska zgrada. Iz perioda mletačke vladavine potiče i raskošno pročelje nekadašnje palate. Sačuvana je i kuća za koju se veruje da je u njoj živela poslednja kiparska kraljica Katarina Kornaro, koja je predala Kipar Venecijancima. Stari deo Famaguste je u potpunosti okružen moćnim bedemima, sa čitavim nizom bastiona, kao i tzv. Otelo kastelom, maltene posebnim utvrđenjem.

Venecijanska palata.

   Famagusta je fenomenalna. Što se mene tiče “highlight” ovog putovanja. Imali smo i pristojan smeštaj unutar starog grada. Neki pansion sa velikim dvorištem punim zelenila koje je pravilo debelu hladovinu, gde smo kulirali uz kaficu, viskić i ceđeni nar. Kad smo već kod uživanja, tokom dva dana boravka u Famagusti, odlučili smo da se zdravo hranimo, odnosno da nam ishrana bude bazirana na ribi i morskim plodovima. Naravno, zajebavam se. Naime, tokom planiranja ovog putovanja shvatio sam da kiparski Grci imaju sjajna jela, koja treba probati, a koja su bazirana na jagnjetini i svinjetini. Pošto volim i ribu, rešio sam da nju konzumiram za vreme boravka na turskom delu ostrva. Uz to turski deo Kipra je nešto jeftiniji, što je takođe doprinelo da se u Famagusti posvetimo plodovima mora.

   Prvi dan smo večerali u nekom skromnom restoranu u luci i nije bilo ništa posebno. Jeli smo neke manje ribe i lignje punjene halumi sirom. Da kažemo ok. Zato smo drugi dan potrefili pravi restoran. Jeli smo neku kernju, kao i neku ribu nalik palamidi i bile su izvrsne. Uz to smo kao predjelo dobili svašta nešto na malim tanjirima. Bilo je tu pasulja, nekoliko salata, pinđur od patlidzana, maslinke, dve vrste salata od hobotnica, caciki, tahini, gratis porciju lignji i na kraju neki izvrsni vrući slatkiš. Jedva smo se izborili sa svim tim. Jednom rečju, bilo je vrh!