Nemačka i još ponešto 2024. (4. deo)

 

LUKSEMBURG I LIJEŽ

 

   Nekih 15 km od Trira nalazi se Veliko vojvodstvo Luksemburg, a na pedesetak njegova istoimena prestonica. Moram da priznam da nisam imao baš neko znanje o ovoj zemlji. Znao sam da zajedno sa Belgijom i Holandijom spada u zemlje Beneluksa i čuo sam da je nekada davno kod nas bio populran radio Luksemburg i to bi otprilike bilo to. Pred ovo putovanje krenuo sam da proučim ima li razloga da se poseti ova mala država i bogami nisam našao ništa meni posebno interesantno što bi me navelo da namenski otputujem u Luksemburg. Međutim, pošto sam stvarno nedaleko od njega, rešio sam da ga uvrstim u itinerar.

Luksemburg.

  Grad Luksemburg ima oko 90.000 žitelja, dok celokupna država broji nešto preko 600.000 ljudi. Prestonica je podeljena na neke silne distrikte, ali mi smo se skoncentrisali na Gornji (srednjovekovni) deo grada i Donji, koji se proteže u dolini ispod njega. U tom Gornjem gradu sačuvana je fortifikacija zbog koje je Unesko uvrstio ovaj grad na svoju listu svetske kulturne baštine.

Palata Velikog vojvode.

   Prvo smo obišli glavne znamenitosti Luksemburga, kao što su velika vojvodska palata, katedrala Notr Dam, najstroži centar, a onda otišli do bedema sa kojih se pruža sjajan pogled na Donji grad. Zapravo, od ove tvrđave iz 963. godine, koja se nalazi na steni između reka Alzet i Petris, nastao je današnji grad. U početku je Luksemburg imao više vojnika nego stanovnika. Zamak Aucilinburhuk bio je rezdencija dinastije Luksemburg, koja je između 14. i 16. veka dala Svetom rimskom carstvu četiri vladara.

Luksemburg Donji grad.

Katedrala Notr Dam.

   Obišli smo i glavni gradski trg na kome se nalazi konjanički spomenik Velikom vojvodi Vilijamu II, koji je ujedno bio i kralj Holandije. Videli smo i Gele Fra, odnosno “Zlatnu damu”. To je 21 m visoki granitni obelisk, na čijem vrhu se nalazi pozlaćena statua Nike sa lovorovim vencem u rukama. Podignut je 1923. godine, a posvećen je luksemburškim dobrovoljcima koji su ratovali na francuskoj strani u I svetskom ratu.

Gele Fra.

   Ima Luksemburg i svoj večni plamen, tj. spomenik u čast poginulih luksemburških pripadnika pokreta otpora u II svetskom ratu. Kakav, bre, crni pokret otpora, pa luksemburška nacistička organizacija “Volksdeutsche Bewegung” je imala oko 84.000 članova! Njih 12.000 je ratovalo za Nemce i skoro 3.000 poginulo. Ej, bre, skoro trećina stanovništva je imalo člansku kartu nacističke partije! Uprkos tome Luksemburg je danas još jedna od mnogih evropskih država koja se “borila” protiv fašizma i koja redovno učestvuje na evropskim proslavama godišnjica pobede u II svetskom ratu, na koje se u poslednje vreme ne zove Rusija.

Večni plamen.

   Sve do sredine sedamdesetih godina prošlog veka glavni biznis ove države bila je crna metalurgija, koja je u to vreme propala, pa se Luksemburg prebacio na uslužni sektor, pogotovo finansijski. Nisam siguran koliko će to biti uspešno na duge staze, ali za sada im ide više nego odlično. Vidi se raskoš, sve je sređeno, čisto, picnuto, a cene bukvalno svega su baš visoke. Nijedan grad u Nemačkoj, koji smo posetili tokom ovog putovanja, ne može da se po toj čistoći i uređenosti poredi sa Luksemburgom. Nigde ne možeš da vidiš ni najmanji papirić, ništa nije zarđalo, ništa oguljeno, nema ni jedne oronule fasade, ma sve je kao da je juče napravljeno.

   Osim samog položaja na tim stenama, koji je baš spektakularan, ništa od znamenitosti po Luksemburgu nije da padneš na teme. Nije to ni tvrđava, ni palata, ni crkve, ali opšti utisak je dobar i uživao sam u šetnji po ovom gradu.

   Nakon prepodneva provedenog u Luksemburgu seli smo u auto i nastavili dalje ka dvestotinak kilometara udaljenom Ahenu. Išli smo preko Belgije i pošto smo prolazili pored Liježa rešili smo da svratimo i do ovog grada. Inače, Lijež je takođe spadao u mesta koja nikada nisam nameravao planski da posetim. Ovaj grad ima oko 200.000 stanovnika i nalazi se u Valoniji.

Lijež.

   Belgija svoje ime duguje galskom plemenu Belgi, po kome se u rimsko doba teritorija ove države zvala Galija Belgika. Tokom vekova je prelazila iz ruke u ruke. Prvi korak ka nezavisnosti učinjen je 1790. godine osnivanjem države Belgije. Jedno vreme je ova tvorevina bila pod francuskom vlašću, a kasnije se ujedinila sa Holandijom. Može se reći da je pravu nezavisnost Belgija dobila tek posle 1831. godine, kada je vlast preuzeo Leopold I iz habzburške dinastije. Današnje granice Belgije uspostavljene su posle I svetskog rata i u okviru njih žive dve etničke zajednice, Flamanci i Valonci. Odnos između ova dva naroda je, od kada je stvorena država, prilično rivalski i centralne vlasti sve vreme ulažu ozbiljne napore da sačuvaju jedinstvo zemlje.

Lijež.

   U vreme naše posete Liježu održavali su se nakakvi dani Valonije. Na sve strane su se kretali uniformisani pleh – orkestri, a na glavnom gradskom trgu sv. Lamberta organizovan je dečiji fudbalski turnir. Pomenuti trg nosi ime sv. Lamberta, koji je najzaslužniji za širenje hrišćanstva u ovoj oblasti. Zbog tog svog delovanja nastradao je u Liježu, te je na taj način postao mučenik i svetac. Njegov naslednik sv. Hubert izgradio je baziliku, pored episkopske rezidencije, da bi se u njoj čuvale mošti sv. Lamberta. Bazilika je stajala na ovom trgu sve do Francuske revolucije. Što se tiče episkopske palate, ova koja se danas nalazi na trgu je mnogo mlađa.

Episkopska palata.

   Zbog tih dana Valonije u atrijumu episkopske palate bile su postavljene brojne tezge sa tradicionalnom hranom. Tu smo se, bogami, poprilično zadržali, isprobavajući razne valonske đakonije, uz obavezne belgijske krompiriće i, naravno, ovdašnje odlično pivo.

Atrijum Episkopske palate.

   Otišli smo i do “Montagne de Bueren”, odnosno velikog stepeništa od 374 stepenika, koje vodi do vrha brda. Ime je dobilo po Vinsentu de Buerenu. On je u 15. veku odbranio Lijež od napada burgundskog vojvode Karla Smelog. Nedavno su ove stepenice proglašene na nekoj rang listi za najekstremnije na svetu. Ne znam, nije mi padalo na pamet da se popnem do vrha. U stvari, stigao sam i na to gradsko brdo do koga vode, ali kolima.

Montagne de Bueren.

   Ostatak dana proveli smo u manje više besciljnoj šetnji po centru Liježa. Bili smo i do obale reke Meze i ostrva Utremez. Nismo ulazili u ovdašnje crkve i muzeje, pošto nas baš ništa od toga nije preterano privlačilo. Jednostavno smo bazali po gradu.

   Ne znam šta da na kraju kažem za Lijež. Nije me nešto oduševio, ali bilo mi je ok da u njemu provedem par sati. U poređenju sa nemačkim gradovima i Luksemburgom sve je dosta zapuštenije, oronulije, ali i življe. E sad, da li je to posledica proslave Dana Valonije, ne znam. Ima i mnogo više crnaca, Arapa, žutaća nego u Nemačkoj, mada njih ne manjka ni u švapskim gradovima. Pročitah negde podatak da su pravi Belgijanci, tj. oni sa belgijskim poreklom manjina u Liježu.

   Negde pred kraj dana seli smo u kola i odvezli se u Ahen.