Kolima do Antiohije 2022. (4. deo)

 

KASTABALA – KARATEPE ASLANTAŠ – JEŠEMEK

 

   Kada smo ujutro krenuli iz Tarsusa shvatili smo da nam je naprsla šoferšajbna i to ozbiljno. Jebote, kakvi maleri sa autom na ovom putovanju! Na svu sreću šoferka je izdržala do Beograda. Naše odredište za ovaj dan bila je Antiohija, tj. Antakija, ali u nju se nismo uputili direktno, najkraćim putem, već prilično izokola. Razlog za to su dva hetitska lokaliteta koje smo hteli da vidimo.

   Na svega desetak kilometara od prvog hetitskog lokaliteta Karatepe Aslantaša zaustavili smo se da bacimo pogled na antički grad Kastabalu Hierapolis. Navodno su ga osnovali Hetiti, pa zauzeli Persijanci, a onda Aleksandar Veliki. Zatim su njime vladali Rimljani, pa Vizantinci. Kastabala Hierapolis je bio čuven po hramu Artemide Perasije.

Kastabala.

   U ovaj drevni grad ušli smo fino popločanom rimskom ulicom sa kolonadom iz 2. veka. Zatim smo prošli pored jedne od dve crkve iz 5. veka i izbili na teatar iz 2. veka. U pitanju je klasično rimsko pozorište, kakvih sam se nagledao po svetu, što naravno ne znači da nije vredno posete. Na kraju smo obišli ostatke termi i to bi bilo to što se tiče antičke Kastabale. Međutim, na steni, na najvišoj tački lokaliteta, nalazi se utvrđenje, tzv. Bodrum kale. Izgradili su ga Kilikijski Jermeni u 13. veku. Jermensko kraljevstvo Kilikije iliti Mala Jermenija nastala je 1198. godine iz Rupenidske jermenske kneževine, koja je postojala u Kilikiji od 1080. godine. Dugo je Mala Jermenija opstajala na ovim prostorima, pre svega zato što je bila verni saveznik prvo krstaša, a potom i Mongola, sve dok je nisu Mameluci uništili 1375. godine. Zapravo, prostor Jermenske kraljevine Kilikije, pa samim tim i Bodrum kale, preuzeo je Ramanidski emirat, koji je bio saveznik Mameluka, odnosno njihov protektorat.

Kastabala.

   Posle Kastabale usledila je kratka vožnja do nacionalnog parka Karatepe Aslantaš. Karatepe, iliti po srpski Crno brdo, nalazi se na obali jednog veštačkog jezera. U gustoj šumi ovog brda sredinom prošlog veka otkrivena je hetitska citadela Azativataja. U stvari, to je neohetitski tj. poznohetitski lokalitet. Naime, nakon pada Hatuše 1190. pne i sloma hetitskog carstva opstale su male kneževine severne Sirije i Kilikije, koje su bile deo nekadašnje hetitske države. Pošto su ove kneževine dosta toga preuzele u materijalnoj kulturi od Hetita u nauci se za njih odomaćio termin novohetitske države.

Karatepe Aslantaš.

   Azativataje se datuje od 8. veka pne, pa do 7. veka pne. Sačuvani su, ili bolje rečeno rekonstruisani, njeni bedemi. Ova citadela je imala dva ulaza, tj. dve kapije, južnu i severnu i one su, zapravo, glavne atrakcije Karatepe Aslantaša. Ove dve kapije ukrašene su bazaltnim pločama sa sjajnim reljefima. Posebno su upečatljivi oni na zapadnom ulazu. Na pročelju su postavljena dva lava, od kojih je jedan prekriven luvijanskim hijeroglifima, dok na drugom ima i tekst na feničanskom alfabetu. Od ovih lavova produžava se koridor sa pločama ukrašenim reljefima, koji vodi do dve takođe dekorisane odaje. Na tim panelima prikazani su: lovac koji uz pomoć luka i strele napada medveda, čovek tj. kralj kako se rve sa dva lava, demon sa ljudskim telom i glavom orla, ratnik ili lovac sa gazelom na ramenima, drvo života sa dva kozoroga, ratni brod. Posebno se izdvaja predstava na kojoj žena doji bebu. U pitanju je scena preuzeta od Starih Egipćana, gde, u stvari, boginja svojim mlekom daje snagu budućem kralju. Na egipatski uticaj upućuje i ploča sa Besom (bogom plodnosti). Radi se o grotesknom bradatom stvorenju sa velikim penisom. Na kraju pomenutog koridora, tačnije na ulazu u odaje, sa strane je postavljena po jedna sfinga.

Karatepe Aslantaš.

   Reljefi na južnoj kapiji su nešto slabije očuvani. Tamo su prikazane scene gozbe, žrtvovanja, sviranja, borbe, kralja na prestolu, kao i dva čoveka-bika, koji imaju ljudske glave i goveđe noge.

   Nedaleko od južne kapije nalazi se prilično velika skulptura hetitskog boga oluje, Tarhunzasa, koji je poistovećen sa Balom. Inače, ovaj spomenik je sastavljen od 86 polomljenih komada, a zna se da je sve do 1915. godine bio čitav. Tada je neko od lokalnih seljaka došao na sjajnu ideju da se u stomaku božanstva krije blago, pa su statuu izlomili. Srećom pronađeni su maltene svi delovi, te je restaurirana.

   Dopao mi se Karatepe Aslantaš. Volim, bre, da vidim nešto novo, nešto što nisam gledao sto puta. Odličan lokalitet, a uz to je u lepom ambijentu, na jezeru u gustoj šumi.

Karatepe Aslantaš.

   Da bismo videli sledeće planirano arheološko nalazište, Ješemek, nastavili smo naše skretanje sa puta ka Antiohiji i uputili se u pravcu Gazijantepa. U pitanju je kamenolom i hetitska skulptorska radionica, koja se prostire na 100.000 m². Osnovana je u 14. veku pne. Sa propašću Hetitskog carstva delatnost u kamenolomu je prekinuta, ali je obnovljena u 9. veku pne, da bi potpuno prestala kada su ovu teritoriju zauzeli Asirci u 8. veku pne.

Ješemek.

   Lokalitet se nalazi na padini nekog brda kod sela Ješemek. Pronađeno je na stotine skulptura, uglavnom grubo isklesanih sfingi. Po mojoj proceni preko 90% spomenika čine te, maltene identične, sfinge, a na ostalim su predstave planinskih bogova, odnsosno takođe izuzetno grubo modelovane dve osobe sa prekrštenim rukama. Da budem sasvim precizan, postoji i jedna skulptura lava, kao i deo reljefa na kojem se jedva razabire konj i kočija.

Ješemek.

   Možda drevni umetnici Ješemeka nisu bili mnogo maštoviti, ali da su bili vredni nema sumnje, pošto je količina ovih spomenika zapanjujuća. Šta da kažem, drago mi je što sam posetio ovaj lokalitet, mada moram da priznam, iako sam arheolog, nije mi baš bilo previše uzbudljivo gledanje sto varijanti jedne iste skulpture.

   Usledio je nastavak putovanja i konačno smo stigli u Antiohiju.