Kolima do Antiohije 2022. (3. deo)

 

TARSUS

 

   Ujutro smo nastavili dalje ka Tarsusu, našem sledećem odredištu za ovaj dan, ali smo se zaustavili u varošici Kemerhisar, nedaleko od grada Nigde. Ova prašnjava kasaba nekada je bila neohetitska prestonica Tuvanuva. Tokom rimske vladavine zvala se Tiana. U Kemerhisar smo došli zbog akvadukta koji se u njemu nalazi. Radi se o dobro sačuvanoj i prilično dugačkoj građevini za prenos vode. Iako sam do sada video dosta akvadukta, ni ovaj me nije ostavio ravnodušnim.

Kemerhisar.

   Usledio je nastavak vožnje i prelazak preko planine Taurus, kroz tzv. Kilikijska vrata. Dobri su to predeli, lepo je videti kamene vrhove Taurusa u magli. Međutim, ima tu još nešto, voziš se putem kojim su prolazili Hetiti, Grci, Rimljani, Vizantinci, Persijanci, krstaši, Mongoli. Putem kojim su prošli Aleksandar Veliki i sveti Pavle. To kod mene utiče da ovi predeli budu još spektakularniji nego što su u stvari.

   Inače, usput nas je zaustavila policija i tražila dokumenta na uvid, a za volanom je bio drugar, koji je, kao što već rekoh, izgubio vozačku dozvolu na granici. Pandur je bio ok i nije pisao nikakvu kaznu, već je rekao da neko drugi nastavi dalje da vozi. Tako smo i uradili i stigli u Tarsus.

Tarsus.

Tarsus, hamam.

   Tarsus, rodno mesto apostola Pavla, nalazi se nekih dvadesetak kilometara od mediteranske obale. Osim što se u njemu rodio sv. Pavle, ovde su se upoznali i “smuvali” Marko Antonije i Kleopatra. U pitanju je drevni grad, kojim su vladali Hetiti, Asirci, Persijanci. Bio je prestonica Kilikije. Leži na reci Kidnos u kojoj za malo nije stradao Aleksandar Veliki tokom svog pohoda na Darija. Naime, nakon kupanja u ovoj reci toliko mu je pozlilo da je nekoliko dana bio više mrtav nego živ. Izlečio ga je njegov lekar Filip jakim purgativom. Posle raspada Aleksandrovog carstva Tarsus je pripao Seleukidima. Godine 67. pne Pompej je pobedio kilikijske gusare i ovaj grad je postao prestonica rimske provincije Kilikije.

Rimska ulica.

Bunar sv. Pavla.

Terme Tarsusa.

   Nakon što smo se smestili i malo predahnuli krenuli smo prvo u obilazak baš tih antičkih spomenika Tarsusa. Najpre smo videli deo lepo popločane rimske ulice,  a onda odosmo do tzv. bunara sv. Pavla, pored koga se, ispod postavljenog stakla, nalaze temelji, navodno njegove kuće. Bezveze! Nije mi bogzna kako bila zanimljiva ni crkva posvećena ovome svecu. Radi se o pravoslavnoj bogomolji iz 1850. godine, koja je to bila sve do 1993. godine, kada je proglašena memorijalnim muzejom sv. Pavla. Nije na mene neki utisak ostavila ni tzv. Kleopatrina kapija, koja se na turskom zove Kučkina kapija. Ne znam kakve veze ima ovaj spomenik sa kučkama, ali sa Kleopatrom nema nikakve. Dotična kapija je restaurirana, ali baš ekstremno diletantski. Bacili smo pogled i na ostatke termi, kao i jednog rimskog mosta, koji se nalazi tik uz Mekam dzamiju. Mnogo, ali mnogo zanimljiviji je Justinijanov most, koji je u potpunosti sačuvan. Radi se o kamenom mostu sa tri luka dužine oko 60 metara.

Crkva sv. Pavla.

Kleopatrina kapija.

Justinijanov most.

   Vizantinci su se par vekova borili sa Arapima oko Tarsusa, koji je više puta prelazio iz ruke u ruku. Na njega su bacili oko i krstaši, a jedno vreme je bio glavni grad Kilikijske Jermenije (1080 – 1198). Godine 1359. zauzeli su ga mamelučki saveznici Ramadanidi, a osmanlijski je postao 1516. godine.

Bilal Habeši dzamija.

Makam dzamija.

   Od spomenika iz tog islamskog perioda posetili smo dzamiju Bilal Habeši, koja je poznata i kao Bajtimur, iliti Crkva dzamija. U pitanju je crkva iz 4. veka, koja je 1415. godine pretvorena u muslimansku bogomolju. Već sam pominjao Makam dzamiju, pored koje se nalaze ostaci rimskog mosta. Veruje se da je u njoj sahranjen prorok Danilo. Ovo mi je treći po redu grob Danila koji sam posetio. Jedan sam obišao u Iranu u Suzi (Šušu), a drugi u Uzbekistanu, u Samarkandu. Ko zna možda ću videti još koji, pošto postoji još par komada u Iraku i Iranu. Od svih dzamija Tarsusa najzanimljivija i najmonumentalnija je, podrazumeva se, Velika ili Ulu dzamija iz 1579. godine. Na kraju spiska islamskih znamenitosti koje smo obišli u Tarsusu bila je medresa Kubat Paše iz 1550. godine, u kojoj se nalazi mala, simpatična etnološka postavka. Radi se o klasičnoj građevini ovog tipa, sa ivanom, tj. ulaznim portalom i velikim dvorištem oko koga su raspoređene prostorije. Takođe smo posetili i muzej u ovom gradu.

Medresa Kubat Paše.

   Priča o Tarsusu ne bi bila kompletna, a da ne spomenem kako je nastalo ovo mesto prema grčkoj mitologiji. Naime, Belerofont se sa svojim Pegazom uputio na Olimp da proveri da li tamo ima bogova. Na to se Zevs razljutio i Pegaza zarazio besnilom. Pomahnitali krilati konj je zbacio Belerofonta, a iz pera koje mu je ispalo iz krila nastao je Tarsus.

Ulu dzamija.

   Mnogo je popularniji jedan pozniji mit koji je povezan sa ovim gradom. Reč je o Šahmaran, poluženi poluzmiji, čije se slike, pa i spomenici nalaze na više mesta u Tarsusu. Priča je sledeća: neki mladić je u pećini u okolini Tarsusa pronašao Šahmaran okruženu hiljadama belih zmija i zaljubio se u nju. Onda se kralj Tarsusa razboleo, a njegov vezir mu je rekao da ga jedino može izlečiti meso Šahmaran. Mladić je pod pritiskom odao gde se nalazi pećina. Polužena poluzmija naredila je da je ubiju u kadi i da je potom skuvaju u zemljanoj posudi. Njene dalje instrukcije bile su da mladić popije vodu iz kade, kralj da pojede njeno meso, a vezir tečnost, tj. moču u kojoj se kuvala. Kralj se oporavio, vezir umro, a mladić je stekao Šahmaraninu mudrost i postao lekar. Prilično glupa priča i nije mi jasno zašto je ovde toliko popularna. Da stvar bude još bizarnija, Šahmaranina predstava bila je jedno vreme simbol LGBT populacije u Turskoj.

   Tarsus ima veliki broj lepih starih kamenih kuća, doduše dosta njih je u lošem stanju. Zbog te stare tradicionalne četvrti i svih ovih spomenika koje sam nabrojao svakako zavređuje da se poseti. Osim toga Tarsus ima i neki svoj šmek, prilično je živ, a čini mi se i nešto liberalniji od većine mesta po Turskoj. Svoj trojici nam se dopao Tarsus. Prijatan je, simpatičan, pun istorije, jednom rečju gotivan.

   Na kraju da kažem da se Tarsus nekada nalazio na moru, tj. u delti Kidnos reke. To je tako bilo dokle god je grad napredovao i razvijao se. Poslednji veliki ekonomski bum Tarsus je doživeo tokom američkog građanskog rata, kada je u svetu zavladala nestašica pamuka. Uzgajanje ove biljke u okolini Tarsusa doprinelo je velikom napretku grada. Mnoge raskošne stare kuće koje sam spomenuo potiču baš iz tog vremena. Nakon tog poslednjeg velikog buma počeo je period zanemarivanja i opadanja. Ušće nije čišćeno od nanosa, delta je postala močvara i izlaza na more više nije bilo. Kasnije je močvara isušena i Tarsus je postao kopneni grad.

   Na kraju dana namenski sam otišao do jedne poslastičarnice u kojoj sam snimio da imaju soguk baklavu, odnosno baklavu sa mlekom, prelivenu kakaom. Morao sam to da probam jer mi ju je preporučio Tales, niški planinar i belosvetski putnik. Svojevremeno mi je tipovao kunefe i postadoh ovisnik o ovoj bliskoistočnoj poslastici. Što se tiče soguk baklave, dopala mi se, ali ništa posebno. E, sad, ko zna da li sam nabo pravu poslastičarnicu. U svakom slučaju, moraću da isprobam na još nekom mestu dok ne donesem pravi zaključak.