Pečuj 2022. (2. deo)

 

PEČUJ (2. DEO)

 

   Najmonumentalnija i najraskošnija građevina u ovom gradu je pečujska katedrala, posvećena Svetom Petru i Pavlu. Misli se da se na njenom mestu nekada nalazila ranohrišćanska bazilika, a da je katedrala izgrađena u 12. veku. Nakon što su Turci oterani iz Pečuja doživela je silne prepravke. U 19. veku je više puta renovirana. Prilikom poslednje obnove uklonjeni su barokni dodaci i tada je dobila svoj sadašnji neoklasični izgled. Dužine je 70 metara, širine 22 i na sva četiri ugla ima po toranj visine 60 metara.

Pečujska katedrala.

   Nema šta, zanimljiva bogomolja, ali bila je zatvorena zbog nekakvog popisa. Jebote, popis, kao da se radi o prodavnici! Svašta! Iz istog razloga bile su zatvorene i sve ostale ustanove pod jurisdikcijom Pečujske biskupije, kao što je, recimo, srednjevekovni univerzitet, koji je osnovan 1367. godine. Šta da se radi! Voleo bih da sam i to video, ali nije mi baš ni nešto posebno žao što nisam. Meni su najvažnije bile rimske grobnice, a njih sam obišao. Što se tiče srednjevekovnih ostataka Pečuja, video sam i temelje tzv. Kapele Zlatne Marije (1346-1360). Prošetao sam i duž dobro očuvane sekcije gradskih bedema. Nažalost bila je zatvorena i barbakan kula.

Barbakan kula.

   Zbog tog crkvenog popisa nije radila ni Paša Kasim dzamija iz 16. veka, odnosno sada crkva Blažene device Marije. Osim ove dzamije u Pečuju je opstala do današnjih dana još jedna islamska bogomolja. Reč je o Jakovali Hasan Pašinoj dzamiji. U pitanju je baš mala građevina sa kraja 16. veka.

Paša Kasim dzamija.

Jakovali Hasan Pašina dzamija.

   Elem, kada već pominjem dzamije, da kažem da su 1686. godine Austrijanci zauzeli Pečuj od Osmanlija i tada se završila turska vladavina ovim gradom. Posle par godina doseljen je veliki broj Nemaca. Inače, samo jednu četvrtinu žitelja Pečuja tada su činili Mađari, a ostalo su bili Nemci i “Južni Sloveni”. Kažem namerno “Južni Sloveni”, jer je teško razdvojiti koliko je tu bilo Srba, Hrvata i drugih. Čuvena vikipedija, koju svi često koristimo, a u kojoj mogu da se nađu neverovatne baljezgarije, u ovom slučaju navodi među narodima koji su u to vreme živeli u Pečuju posebno Srbe, a posebno Race, što je mađarski naziv za Srbe. Zatim su nabrojali i Ilire, Bošnjake i nekakve bezimene Slovene. Blagi bože, kakve gluposti!

   Što se tiče pečujskih Srba, verovatno su se prvi pojavili u ovom gradu tokom osmanlijske vladavine kao martolozi (turska vojna jedinica sastavljena često od hrišćana). Nakon što su Turci najureni iz Pečuja popisi pokazuju da broj Srba permanentno opada. Glavni razlog za to bio je pokatoličenje, pošto je u ovom mestu katolička crkva vodila izrazito agresivnu politiku prema pravoslavnima, što i ne čudi s obzirom da je Pečuj bio sedište biskupije.

   Nakon austrougarskog poraza 1918. godine srpska vojska je ušla u Pečuj i ovaj grad je sve do 1921. godine bio pod vlašću kraljevine SHS. To je, inače, bio turbulentan period za Mađarsku. Naime, marta 1919. godine formirana je Mađarska sovjetska republika. Evropa, naravno, nije dozvolila nastanak još jedne socijalističke države. Komunisti su poraženi i već u avgustu Mađarska sovjetska republika je prestala da postoji. Usledio je tzv. “beli teror” Mikloša Hortija i mnogi komunisti su našli utočište u Pečuju. Na mirovnoj konferenciji u Parizu odlučeno je da ovaj deo Baranje pripadne Hortijevoj Mađarskoj. Ova odluka je izazvala veliko nezadovoljstvo u Pečuju i 14. avgusta 1921. godine, na velikoj narodnoj skupštini, osnovana je Srpsko – mađarska republika Baranja – Baja, a za njenog predsednika izabran je čuveni srpski slikar iz Pečuja Petar Dobrović. Ova država je trajala samo nedelju dana, tj. do 21. avgusta, kada je Nikola Pašić otkačio Petra Dobrovića.

   Dosta sa istorijom, da se vratim kulturnoistorijskim spomenicima ovoga grada. Osim već pominjane katedrale i ove dve dzamije Pečuj ima i desetinu drugih crkava, kao i veliki broj raznih zgrada koje pripadaju pečujskoj biskupiji, odnosno kojekakvim katoličkim institucijama i redovima.

   Kad već pričam o verskim objektima, u Pečuju postoji i sinagoga. Radi se o lepoj zgradi podignutoj 1869. godine. S obzirom da je ovaj grad bio katoličko uporište kroz gotovo celu svoju istoriju, relativno kasno je došlo do naseljavanja Jevreja. Ostalo je zapisano da su se prva dva Jevreja nastanila u Pečuju 1788. godine, ali da su proterana dve godine kasnije. Tek u poslednjoj deceniji 18. veka dopušteno je Jevrejima da žive u ovom gradu. Postepeno se njihov broj povećavao i 1930. godine dostigao je do 4.030 ljudi. Za vreme II svetskog rata velika većina njih završila je u Aušvicu. Nakon rata u Pečuju je ostalo par stotina Jevreja.

Pečujska sinagoga.

   Ispod pomenute Paša Kasim dzamije pruža se glavni gradski trg Sečenji. Ovaj veliki prostor nije ravan, već se nalazi na ne tako blagoj kosini, pa je napravljeno nekoliko kaskada. Sečenji trg je okružen baš velelepnim zdanjima, kao što su zgrada pečujske županije, koja je ukrašena žolnai keramikom, zatim gradska kuća, Nador hotel, Fatebenefrateli crkva.

   Na vrhu Sečenji skvera, odmah ispod dzamije, postavljen je spomenik vojnicima, kako piše “slavnog besmrtnog 19. pešadijskog puka i drugih pečujskih vojnih formacija” poginulim 1914. godine u Srbiji. Zatim sledi spisak lokacija gde su ti mađarski soldati potamanjeni: Višegrad, Kučište, Crni vrh, Loznica, Valjevo (Popučke), Liplje i Kolubara. Bogami, čini mi se da taj 19. puk i nije bio baš tako besmrtan.

   Na samom trgu nalaze se i spomenici sv. Trojstvu, Janošu Hunjadiju, odnosno po naški Sibinjanin Janku, kao i, ne znam iz kog razloga, Leonardu da Vinčiju. Na južnom kraju ovog prostora smeštena je tzv. Žolnai fontana, preko koje je radi zaštite od zime postavljen veliki drveni sanduk (o tome kasnije). Zbog tih kaskada ovaj trg neobično izgleda. Ne sećam se da sam igde video nešto slično. Dopao mi se Sečenji trg, baš je dobar!

   Malo dalje od centra nalazi se tzv. Žolnai kulturna četvrt. Radi se, da kažem, o fabričkom krugu fabrike keramike Žolnai. Tu firmu je 1853. godine osnovao Mikloš Žolnai. Osim posuđa od gline proizvodili su i građevinsku keramiku, koja je posebno bila popularna tokom secesije. Izumeli su pirogranit, odnosno keramiku otporniju na spoljne vremenske prilike. Njihov patent je i eozin, što je, zapravo, način gleđosanja, gde se dobija metalna boja koja se preliva u zavisnosti od ugla gledanja. Fasade mnogih zgrada i u našoj zemlji bile su ukrašene žolnai keramikom. To su: hotel Moskva u Beogradu, Rajhelova palata i gradska kuća u Subotici i crkva Imena Marijinog u Novom Sadu.

   Žolnai kulturna četvrt je, kao što rekoh, fabrički kompleks gde su pravljeni ovi svojevremeno čuveni proizvodi. Stari industrijski deo sa zgradama od cigala i fabričkim dimnajcima, od kojih su neki ukrašeni šarenim pločicama. Odlično sve to izgleda! Danas je ceo taj prostor upicanjen i u njemu se sada nalaze kafei, prodavnice ručno rađenih bombona, čokolada, suvenirnice i, naravno, radnja sa žolnai keramikom. Tu je svoje mesto našla i koncertna dvorana, kao i planetarijum. Sav taj sadržaj meni nije nešto posebno interesantan, ali mi se dopao ambijent, odnosno to industrijsko postrojenje iz 19. i sa početka 20. veka. Kao da sam se našao usred scenografije serije Peaky Blinders.

Žolnai četvrt.

   Veliki broj objekata ukrašen je šarenom keramikom, a po celoj četvrti su raspoređene brojne skulpture napravljene, podrazumeva se, u toj žolnai tehnici. Nažalost, sve do jedne su zbog zime bile zamotane u najlone ili su preko njih postavljeni drveni sanduci.

Žolnai četvrt.

   Malo izdvojen od fabričkog kruga, na jednom brdu, nalazi se mauzolej u kojem je sahranjen Vilmoš Žolnai, sin osnivača, koji je, u stvari, i najzaslužniji za razvoj ove porodične kompanije. Mauzolej je kružna građevina do koje vodi stepenište duž koga su raspoređena 42 eozinska lava.

Mauzolej Vilmoša Žolnaia.

   Žao mi je bilo što su skulpture po Žolnai kulturnoj četvrti, kao i fontana na Sečenji trgu bile prekrivene, ali sam ipak nešto od ove čuvene keramike video u Žolnai muzeju. Stvarno fenomenalni eksponati! Da padneš na teme! Možda sam i malo neobjektivan, pošto se arheolozi pale na keramiku. Jebiga, kad bar 90% nalaza na skoro svakom lokalitetu čini keramika. Šalim se, arheolozi se lože na stariju keramiku.

   Posetio sam i arheološki muzej, koji je mali i nije ništa poseban, mada ima jedan baš dobar eksponat – rimsku kočiju. U Pečuju i okolini postoji još čitav niz kojekakvih muzeja. Između ostalih i marcipana i traktora. Naravno, nije mi padalo na pamet da ih obilazim.

Rekonstrukcija rimske kočije 
sa originalnim metalnim delovima.

   Sve u svemu, super je Pečuj. Osim ovih raznih znamenitih zdanja koja sam pominjao ima i veliki broj raskošnih zgrada iz doba baroka, klasicizma, secesije. Meni su u toj Srednjoj Evropi, zapravo, posebno zanimljive manje obične stare kuće, koje imaju neki svoj šmek i mnogo utiču na ukupan izgled grada. Odličan je Pečuj i baš mi je prijao boravak u njemu. Možda je tome doprinelo i to što od kada je počela ova pandemija korone, već dve godine obilazim, maltene samo Bliski istok, pa sam se zaželeo Evrope. Vreme je bilo da se malo baklave zamene esterhazi tortom.

   Kad smo već kod klope, ovaj put nisam imao sreće sa čuvenom mađarskom kuhinjom. Izgleda da nismo potrefili nijedan dobar restoran. Ok, nije bilo loše, ali ništa posebno. Zato nisam propustio priliku da se snabdem mađarskim kobajama, guščijom paštetom, marcipanom i flašom unikuma.

   Pečuj je po meni idealan za vikend putovanje, tj. dva dana sa jednim noćenjem. Taman da se sve natenane obiđe. Mi smo išli početkom januara, kada je mnogo toga zatvoreno, kada je hladno, kada je kratak dan, kada su pokriveni žolnai spomenici, kada nema mnogo dešavanja po gradu, a i pored toga Pečuj mi se dopao.