Pečuj 2022. (1. deo)

 

PEČUJ (1. DEO)

 

   Nisam neki ljubitelj Mađarske. Ona je, po mojim kriterijumima, jedna od najmanje interesantnih evropskih zemalja. Ne volim ni zimska putovanja, pre svega zato što je kratak dan. Uprkos tome reših da par dana posle Nove 2022. godine otputujem u Pečuj. Tako mi došlo, a i Pečuj je jedan od retkih mađarskih gradova koji me zanima. Uz to je i idealan za dvodnevni izlet sa jednim noćenjem. Čisto da me malo želja mine i da premostim vreme do prvog pravog putovanja na proleće.

   Tako se naša tročlana ekipa uputila kolima ka Pečuju. U Mađarsku smo ušli preko graničnog prelaza Bajmok. Nismo produžili pravo u Pečuj, već smo malo skrenuli sa puta da bismo posetili Mohač, tj. memorijalni centar posvećen čuvenoj bici, koja se tu odigrala 1526. godine. Na tom polju pored grada Mohača sukobili su se Mađari, koje je predvodio Lajoš II i Turci na čelu sa Sulejmanom Veličanstvenim. Turci su pobedili, a poginulo je više od 14.000 ugarskih vojnika, uključujući i Lajoša II, koji se prilikom bežanije udavio u nekom dunavskom rukavcu. U bici je presudnu ulogu odigrala turska artiljerija. Osmanlije su Mađarima za povlačenje ostavili samo pravac ka Dunavu, tako da je dobar deo njihove vojske završio u mutnim vodama ove reke. Mađari bitku na Mohaču doživljavaju otprilike kao mi boj na Kosovu.

Mohač.

   Tokom obilaska ovog memorijalnog kompleksa saznah za jednu zanimljivu anegdotu vezanu za Mohačku bitku. Naime, nakon što su Ugri poraženi njihova delegacija je primljena u sultanov čador da bi potpisali mir, naravno, pod ponižavajućim uslovima. Tom prilikom su posluženi turskom kafom, koju do tada nisu videli. Ovaj gorki, crni napitak im se nije svideo, pa su na povratku pričali da su kao vrhunac poniženja morali da popiju crnu čorbu. Dan danas u Mađarskoj postoji izreka “crna čorba tek predstoji”, tj. “najgore tek dolazi”.

Mohač.

   Što se tiče samog spomen parka posvećenog Mohačkoj bici, bezveze je, ali, eto, ok je zastati na kratko. Svodi se na nekakve betonske konstrukcije, veliku bronzanu ulaznu kapiju i brojne drvene skulpture, rađene na foru onih mađarskih totema, koje postavljaju na sve strane. Tu je i mali muzej sa nekoliko vitrina i par lutaka obučenih u ugarske i turske uniforme. Osim toga može da se vidi i jedna masovna grobnica, koja je nedavno iskopana. Devojka koja je u vreme naše posete tamo radila je polu-Hrvatica, tako da je prešla na “naš” jezik i bila je izuzetno ljubazna. Inače, i na pumpi, odmah po ulasku u Mađarsku, pumpadzija je perfektno znao srpski i takođe je bio izuzetno predusretljiv.

Mohač, masovna grobnica.

   Nakon Mohača imali smo još jedno malo skretanje, da bismo otišli do varošice Vilanj, koja važi za vinski centar ovog dela Mađarske. Pošto se jedan od mojih saputnika pali na te “vinske priče”, morali smo da tu svratimo. U Vilanju većinu stanovnika čine Mađari, ali ima i dosta Nemaca (13%), kao i nešto malo Srba, Cigana, Hrvata. U ovom gradiću postoji i srpska pravoslavna crkva. Nismo se tu dugo zadržali, tek koliko da pazarimo koju bocu vina i nastavismo dalje. Međutim, ubrzo smo se opet na kratko zaustavili u selu Viljankovesd. Tu su, baš duž glavnog puta, na padini tzv. Fekete (Crnog) brda, u tri reda naređani jedan do drugog mali živopisni vinski podrumi. Stvarno je dobar prizor, tako da smo bili prinuđeni da se tu malo promuvamo i fotografišemo ovo simpatično selo.

Viljankovesd.

   Konačno stigosmo u Pečuj, grad od nekih 150.000 stanovnika, centar županije Baranje i sedište Pečujske biskupije. Osnovali su ga Rimljani i tada se zvao Sopijana. Svoj najveći procvat Sopijana doživljava sredinom 4. veka, kada postaje episkopsko sedište. Od te kasnoantičke ostavštine sačuvano je nekoliko ranohrišćanskih spomenika koji se nalaze na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. Zbog njih sam najviše i zapucao u Pečuj. U pitanju su podzemne grobnice, koje su često imale i svoj nadzemni deo. Danas se ovi, da kažem, dvospratni objekti nalaze ispod modernog grada. Kada se kroči u ovaj “podzemni” lokalitet prvo se stiže do Cele Septihore, najveće od svih tih antičkih građevina. Reč je o zdanju sa 7 apsida, dužine više od 21 metra. Smatra se da je to, nikada dovršeni, mauzolej neke istaknute ličnosti.

Ranohrišćanski mauzolej.

Cela Septihora.

   Od ostalih grobnica i mauzoleja najviše se ističe tzv. Grobnica Svetog Petra i Pavla sa kraja 4. veka. To je dvospratna građevina sa kapelom u gornjem delu, koja je služila za obrede i grobnom odajom dole. Grobnica je bogato ukrašena freskama na kojima su predstavljeni apostoli Petar i Pavle, koji rukama pokazuju na Hristov monogram. Osim njih prikazani su i Adam i Eva, Danilo sa lavovima, Jona koga guta riba, tri mudraca, Bogorodica sa malim Hristom i Noje u barci.

Grobnica sv. Petra i Pavla.

   Pomenuh da centralno mesto na svodu ove grobnice zauzima Hristov monogram. Hristov monogram se sastoji od prva dva slova reči Hristos – X i P, a prvi ga je upotrebio Konstanti Veliki nakon što je, uoči bitke kod Mulvijskog mosta 312. godine,  usnio san u kome mu je poručeno da će pod ovim znakom pobediti. Onda je naredio svojim vojnicima da Hristov monogram nacrtaju na štitove. Usledila je Konstantinova pobeda, a zatim i milanski edikt i hrišćanstvo više niko nije mogao da zaustavi.

   Prilikom arheoloških iskopavanja ove pečujske nekropole pronađen je jedan lep bronzani Hristov monogram, koji uz uobičajena slova X i P ima i dva manja slova A i Ѡ, tj. prvo i poslednje slovo grčkog pisma, što se dovodi u vezu sa jednim stihom iz otkrovenja: “ ja sam alfa i omega početak i kraj”. Ovaj pronađeni artefakt postao je simbol svetske baštine Pečuja.

Hristov monogram.

   Od ostalih grobnica Sopijane spomenuo bih još i tzv. Grobnicu sa krčagom, takođe iz 4. veka (poslednja trećina). Naziv je dobila zbog naslikane posude na njenom zidu. Nema figuralnih predstava već je dekorisana floralnim i geometrijskim motivima.

Grobnica sa krčagom.