Sever Severne Makedonije 2021. (3. deo)

 

LESNOVO, PSAČA I KRIVA PALANKA

 

   Sutradan smo se iz Kratova uputili na jug, ka manastiru Lesnovo, posvećenom Arhangelu Mihajlu, a koji se dovodi u vezu sa ovdašnjim srednjovekovnim pustinjakom i svecem Gavrilom Lesnovskim. Crkva (1341) ima oblik upisanog krsta, sa nešto malo mlađim narteksom (1349) i pripratom koja je dodata u 16. veku. Podigao ju je Jovan Oliver, jedan od najznačajnijih Dušanovih velmoža. Despot Jovan je ovde i sahranjen.

Lesnovo.

   Živopis u crkvi je fantastičan, a posebno se ističe ktitorska kompozicija, gde je predstavljen Jovan Oliver sa modelom crkve u ruci u društvu supruge, cara Dušana i carice Jelene. U stvari, u vreme zidanja ove bogomolje Dušan je još uvek nosio titulu kralja. Ovo je najpoznatija, a po mom mišljenju i najlepša Dušanova predstava. Fenomenalno je prikazan i Jovan Oliver, u raskošnoj šarenoj odori, sa dugom kosom i bradom koja se račva u dva kraka.

Dušanova freska.

   Sledeći na redu bio je manastir Svetog Nikole u selu Psači, udaljenom nekih 14 km od Krive Palanke. Manastir je podigao srpski knez Paskač i njegov sin sevastokrator Vlatko. Manastirska crkva (1354) ima osnovu izduženog krsta, sa kupolom iznad središnjeg dela i pripratom nad kojom se nalazila još jedna kupola, koja je u kasnijem periodu uklonjena.

Psača.

   Crkva, gledano arhitektonski, nije neko ne znam kakvo delo, ali zato ima sjajan živopis. Po meni jedan od najboljih srpskih srednjovekovnih. Posebno se izdvaja ktitorska kompozicija, na kojoj su prikazani knez Paskač sa sevastokratorom Vlatkom, njihovim suprugama i tri Vlatkova sina. Obojica imaju brade koje se račvaju, baš kao i Jovan Oliver u Lesnovu. Izgleda da je to bilo u modi sredinom 14. veka. Još bolja je scena na kojoj su predstavljeni kralj Vukašin i car Uroš.

  Posle Psače otišli smo do Osogovskog manastira koji se nalazi nedaleko od Krive Palanke. Manastir je osnovan na mestu gde je bila pećina svetog Joakima Osogovskog, još jednog isposnika iz 11. veka. Danas u okviru manastira, koji uzgred više liči na turistički kompleks, sa sve ogromnim restoranom, postoje dve crkve. Za malu crkvu posvećenu Rođenju sv. Bogorodice predpostavlja se da je izgrađena krajem 11. veka, a da je obnovljena za vreme kralja Milutina, a potom i pri kraju 19. veka.

Manastir Joakima Osogovskog.

Velika crkva.

Mala crkva.

   Velika crkva posvećena Joakimu Osogovskom stvarno je velika, a podignuta je 1851. godine. Unutrašnjost hrama je oslikana, a među freskama se nalazi veliki broj srpskih svetaca, koji su pre izvesnog vremena svi od reda preimenovani. Naime, izmenjeni su natpisi pored prikazanih ličnosti. Tako su: Stefan Prvovenčani, Uroš, Milutin, Stefan Dečanski, knez Lazar postali: sveti Vladimir Kijevski, Jovan Milostivi, Konstantin Veliki, Nićifor Foka, Justinijan. Kakvi idioti! Pošto se digla frka, malo pre našeg dolaska vraćeni su natpisi sa imenima srpskih svetitelja. Ne znam da li je ova akcija preimenovanja srpskih svetaca smešnija ili jadnija, a u svakom slučaju je žešći debilizam i ozbiljna bruka.

Freske sa srpskim svetiteljima nakon vraćanja
prvobitnih natpisa.

   To bi bilo sve što se tiče ove ture po Makedoniji. Uputili smo se u Srbiju, ali smo se malo posle prelaska granice zaustavili kod manastira Prohora Pčinjskog. Red je bio da i njega vidim, s obzirom da sam još ranije posetio Rilski manastir, koga je osnovao Jovan Rilski, a sada manastire Gavrila Lesnovskog i Joakima Osogovskog. Ovime sam kompletirao svetilišta sva četiri čuvena sveca i pustinjaka ovoga kraja, koji su navodno bili i prijatelji.

Manastir Prohor Pčinjskog.

   Manastir Prohora Pčinjskog podigao je vizantijski car Roman IV Diogen u znak zahvalnosti što mu je ovaj prorekao da će postati car. Kao što se vidi, legenda je istovetna onoj o osnivanju manastira u Starom Nagoričanu. Tu vizantijsku crkvu je obnovio kralj Milutin. Zatim su je Turci spalili, ali je ubrzo obnovljena. Kasnije, u 19. veku manastir su pljačkali Šiptari i Turci, pa je napušten, a onda obnovljen, pa ponovo spaljen, pa opet obnovljen. Pljačkali su ga i Bugari tokom I svetskog rata. Zbog svih tih rušenja i obnavljanja današnji izgled crkve nema veze sa time kako je nekada izgledala, ali je jedan njen srednjovekovni deo ipak sačuvan.

Manastir Prohor Pčinjskog.

   Nakon posete manastiru Prohora Pčinjskog krenuli smo ka Beogradu, s tim što smo, podrazumeva se, stali u Leskovac, naravno, zbog najboljeg roštilja na svetu. Kada smo i to obavili siti i zadovoljni vratili smo se u Beograd. Tako se završilo ovo moje poslednje, ali siguran sam ne i zadnje putovanje po Makedoniji.