KRATOVO
Kratovo
se nalazi u jednoj kotlini u podgorju Osogovskih planina. Zapravo, ovaj grad se
smestio u grotlu ugašenog vulkana. Neki njegov naziv Kratovo dovode u vezu sa
činjenicom da se nalazi u “krateru” tog neaktivnog vulkana. U
rimskom periodu zvao se Kratiskara, a tokom vizantijske vladavine Koritos.
Za razvoj Kratova još od tih najstarijih
vremena značajno je bilo rudarstvo. U okolini grada konstatovano je četrdesetak
drevnih rudnika. U srednjem veku, kada se ovo mesto našlo unutar srpske države
dovedeni su i čuveni rudari Sasi. Inače, tada se u Kratovu formirala i
dubrovačka kolonija. Tokom poznog srednjeg veka nalazilo se u posedu
vlastelinske porodice Dejanović. U Kratovu se uoči Kosovske bitke izvesno vreme
zadržala turska vojska. Turci su tu zastali da se odmore pred borbu i naprave
ratni plan, ali su takođe i primili srpske emisare. Da bi ih impresionirali
organizovali su paradu, tj. defile vojske kroz Kratovo.
Kratovo je svoj razvoj nastavilo i tokom
turske vladavine, šta više bilo je jedan od najbogatijih gradova u evropskom
delu osmanskog carstva. Osim pravoslavnih, muslimana i već pominjanih katolika
u njemu je živeo i značajan broj Jevreja.
U ovom mestu je rođen i srpski svetac Đorđe
Kratovac, koji je bio kujundzija, tj. zlatar u Sofiji, a koga su turske vlasti
1515. godine spalili jer je odbio da se odrekne hrišćanstva. Petar Karpoš je
druga ovdašnja slavna ličnost koja je na slično jeziv način nastradala od
strane Turaka. On je bio vođa ustanka protiv Osmanlija iz 1689. godine. Petar
je najpre četovao u Egejskoj Makedoniji i odatle mu nadimak Karpoš (od grčke
reči karpos = stena). Posle je ratovao u okolini Leskovca i Vranja. U vreme Austro – turskog
rata (1683 – 1699), kada se austrijska vojska približila današnjoj Makedoniji
Karpoš je podigao ustanak i osvojio Kratovo, Krivu Palanku i Kumanovo. Zatim se
proglasio knezom od Kumanova i dočekao je austrijsku armiju u Prištini. Kada su
se Austrijanci povukli, Turci su ga zarobili i u Skoplju nabili na kolac.
Po dolasku u Kratovo prvo smo se smestili u
hotel, a onda smo se upustili u upoznavanje ovoga mesta. Dobro je Kratovo! Ima
po njemu svašta da se vidi, kao što su, recimo, šest starih kula. Nekada ih je
bilo dvanaest. Neke od njih su srednjovekovne, a neke iz turskog doba.
Pošto kroz grad prolazi reka u koju se uliva
i nekoliko potoka ima i veći broj starih kamenih mostova. Većina od njih su
lučni osim tzv. Radinog mosta, koji je imao ravnu drvenu konstrukciju, danas
zamenjenu betonom. Inače, i za ovaj most, kao i za sijaset starih građevina po
Balkanu, postoji priča kako se sve što bi se za dana izgradilo noću rušilo. Da
bi se to sprečilo morala je biti uzidana nevesta jednog od devetoro braće koji
su zidali ovu ćupriju. Odlučili su da to bude ona koja sutradan prva donese
ručak. Najmlađi od braće jedini nije to rekao svojoj nevesti Radi i tako je ona
uzidana u 12 metara visoki stub koji nosi most.
Obišli smo i crkvu Svetog Jovana Preteče
(Opsečen) iz 19. veka. Dok sam sa drugarom šetao Kratovom spazio nas je neki
čovek, vlasnik jedne stare kuće i pozvao nas unutra. Ispostavilo se da tip ima
pravi mali muzej u svom podrumu, koji je krcat raznim starim predmetima.
Njegovo ime je Stevče Donevski i veliki je poznavalac prošlosti ovog grada.
Čovek je sjajan! Proveo nas je kroz Kratovo i ispričao nam njegovu istoriju.
Bukvalno za svaku drugu kuću imao je neku zanimljivu priču. Na kraju nam je na
rastanku poklonio po kesicu kcane soli (so sa kojekakvim začinskim biljem), kao
i po knjižicu o jednoj ranohrišćanskoj bazilici iz okoline. Svaka mu čast!
Inače, ovo mi je treći obilazak Makedonije i nije mi prvi put da se susrećem sa
ovakvom gostoljubivošću njenih žitelja. Stvarno sam imao baš puno sličnih
srdačnih odnosa sa raznim Makedoncima.
Sve u svemu, dopalo mi se Kratovo. Osim
pominjanih kula i mostova ima po njemu i starih balkanskih kuća sa doksatima i
bondrucima. Nažalost, dobar deo njih je u izuzetno lošem stanju. Definitivno je
ovaj grad izgubio bitku sa betonom i modernin građevinskim materijalima. Šteta
što ga nisam ranije posetio, mogu samo da zamislim kako je nekada izgledao. To
me je pomalo rastužilo, baš kao i kada sam prvi put posetio Ohrid, koji je
doživeo sličnu sudbinu. Definitivno smo mi i Makedonci prvaci sveta u
uništavanju sopstvenog tradicionalnog graditeljstva. Ne treba daleko otići i
videti kako se ta baština čuva. Dovoljno je skoknuti do Bugarske u kojoj ima na
desetine gradova i sela sa potpuno sačuvanom balkanskom arhitekturom.
Za nestanak tih starih građevina po Kratovu
nije razlog samo nebriga, pošto su tokom SFRJ-a namerno srušena neka izuzetna
zdanja. Komunistički idioti su da bi izgradili hotel porušili hamam za koga je
Evlija Čelebija tvrdio da su mu ravni samo Čukur hamam u Carigradu, Deftedar
pašin u Damasku i Abidin pašin u Kairu! Degeni su srušili i kratovsku dzamiju
da bi podigli samoposlugu!
Boravak u Kratovu sam iskoristio i da se
snabdem osogovskim ovčjim kačkavaljem i žoltom, makedonskom lozom. Da budem
iskren, ne znam zašto sam uopšte pazario žoltu, pošto baš i nisam njen
ljubitelj. Što se tiče osogovskog ovčijeg kačkavalja, on je za mene vrh i kad
god sam u prilici gledam da ga se dokopam. Nisam propustio ni da ponovo probam
pastrmajliju. U stvari u Kratovu je zovu pastrmajka. To vam je, bre, balkanska
pica! Sastoji se od testa, da kažem, u obliku čamca, sa nadevom od svinjskog
mesa, jaja i ljutih papričica. Koliko mi je poznato, ide i baš dosta masti.
Kratovska pastrmajka se razlikuje od većine makedonskih pastmajlija po tome što
se u nju stavlja dimljeno meso. Porcije su impozantnih dimenzija, tako da sam
se jedva izborio. Bila je ok, mada su mi se više svidele one koje sam ranije
jeo po Makedoniji.
Нема коментара:
Постави коментар