Sever Severne Makedonije 2021. (1. deo)

 

STARO NAGORIČANE, ZEBRNJAK, KAMENI KUKLI

 

   Makedonija, pardon Severna Makedonija, mi je jedna od omiljenijih destinacija i rešio sam da je sistematski, deo po deo, celu obiđem. Međutim, pošto je blizu, namerno ne žurim, nego je posećujem kada nemam dovoljno vremena ili para. Prošle godine (proleće 2021.) iskoristio sam situaciju sa epidemijom korone i smanjenom mogućnošću putovanja po svetu da skoknem do severa Severne Makedonije. Dogovorio sam se sa jednim kolegom da zajedno otputujemo na par dana, ali nam se postepeno priključivalo još prijatelja, tako da smo na kraju na taj izlet krenuli sa troje kola.

   U Makedoniju smo ušli preko prelaza Prohor Pčinjski i ubrzo prošli kroz selo Pelince, koje je opevano u pesmi “Što Pelince gori” posvećenoj slavnom četničkom vojvodi Krsti Kovačeviću Trgoviškom. Malo zatim ušli smo i u selo Čelopek koje je još poznatije iz tih četničkih borbi za Staru Srbiju. Tu se odigrala bitka između srpskih četnika i Turaka potpomognutih lokalnim Albancima. Tada su četnici izvojevali veliku pobedu. Turci i Šiptari su imali preko 200 mrtvih i ranjenih, dok su samo dvojica Srba stradala.

   Ubrzo smo stigli u Staro Nagoričane u kome se nalazi manastir Svetog Đorđa, zadužbina kralja Milutina. Zapravo, Milutin je obnovio stariju vizantijsku bogomolju, koju je prema legendi podigao u 11. veku car Roman IV Diogen, u čast pustinjaka sv. Prohora Pčinjskog, koji mu je prorekao uspon na vizantijski presto. Naime, Prohor je 28 godina živeo u jednoj pećini nedaleko od crkve, a Roman Diogen je u to vreme bio strateg u ovoj oblasti. Jednog dana u lovu je ranio jelena, koji je tako ranjen pobegao u pećinu Prohora Pčinjskog. Diogen je prateći krvavi trag ušao u pećinu, a Prohor mu je rekao da poštedi životinju i da će kada se vrati u Carigrad postati vizantijski car.

Staro Nagoričane.

   Kažu i da se u crkvi Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu molio Stefan Dečanski uoči bitke na Velbuždu 1330. godine. Molitve srpskog kralja su izgleda bile uslišene, pošto su Bugari do nogu potučeni. Kasnije, 1917. godine bugarska vojska je prekopala unutrašnjost i okolinu crkve u potrazi za grobom njihovog Mihaila Šišmana, kome je nakon bitke na Velbuždu lično car Dušan odsekao glavu.

   Crkva Svetog Đorđa ima oblik upisanog krsta, sa jednom kupolom na sredini i još četiri manje. Jasno se uočava njen stariji, donji deo, urađen od kamenih blokova i gornji, mlađi (Milutinov) napravljen kombinacijom kamena i opeke. Na istočnoj strani nalazi se, naravno, apsida, a na zapadnoj ostaci priprate. Iznad ulaza stoji natpis na kome piše da je ovaj hram 1313. godine podigao kralj Milutin.

Staro Nagoričane.

   Unutrašnjost crkve ukrašena je živopisom, koji su 1318. godine uradili poznati freskopisci Mihailo i Evtihije. Radi se o sjajnim freskama, čiji kolorit kao da ni malo nije izbledeo uprkos tolikim vekovima.

Staro Nagoričane.

   Nedaleko od Starog Nagoričana nalazi se Mlado Nagoričane, koje takođe ima crkvu posvećenu sv. Đorđu. U pitanju je velika trobrodna bazilika sa krstastom osnovom na sredini. Izgrađena je od nekog svetlo braonkastog, pravilno klesanog, kamena. Neobična je i nije mi baš jasno iz kog je perioda, a čini mi se da to niko pouzdano ne zna. Ranije se smatralo da je podignuta između 1406. i 1427. godine za vreme despota Stefana Lazarevića. Današnji makedonski, šatro, stručnjaci datuju je u drugu polovinu 16. veka, zbog navodnih jermenskih i turskih uticaja u njenoj arhitekturi. Kakav argument ?! Ovako, što bi rekli na prvu loptu, po meni to pozno datovanje ne pije vodu.

Mlado Nagoričane.

   U porti crkve Svetog Đorđa sve do 1937. godine nalazili su se grobovi 350  srpskih ratnika poginulih tokom Kumanovske bitke. Kada je izgrađena spomen kosturnica na obližnjem brdu Zebrnjak njihovi ostaci su preneti tamo. Nakon razgledanja crkve, nažalost samo spolja, i mi smo se uputili na Zebrnjak. Od podnožja brda do spomenika ima da se ide nekih petnaestak, dvadesetak minuta, naravno uzbrdo, ali na moju sreću naišli su u dzipu neki momci koji obezbeđuju ovaj lokalitet i ponudili se da neke od nas prevezu do gore. Pogađate, ja sam bez razmišljanja prihvatio tu ponudu. 

Zebrnjak

   U spomen kosturnici na Zebrnjaku nalaze se posmrtni ostaci 678 srpskih vojnika poginulih u Kumanovskoj bici 1912. godine, tokom I balkanskog rata. Ovo spomen obeležje bilo je baš monumentalno. Imalo je oblik kule, visine 48,5 metara. U stvari, više je asociralo na svetionik, pošto je vrh bio osvetljen. Delo je arhitekte Momira Korunovića, a napravljeno je od bazalta i armiranog betona. Spomenik na Zebrnjaku osvešten je 1937. godine, ali su ga bugarski okupatori srušili već 1942. godine. Međutim, opstao je njegov donji deo u kome se nalazi kosturnica. I iz toga što je preživelo može se videti da se radilo o stvarno grandioznoj građevini.

Maketa spomen kosturnice.

   Posle Zebrnjaka otišli smo do geološkog lokaliteta Kameni kukli. U pitanju su neobične kamene formacije, nastale erozijom vulkanskih stena i tufa. Naime, kiše, vetrovi, promene temperatura tokom dugog vremenskog perioda delovali su na mekani tuf, preko koga su bile nataložene čvrste vulkanske stene i tako su nastali ovi, da kažem, čudni stubovi.

Kameni kukli.

   Na kraju smo se uputili ka Kratovu, našem konačnom odredištu za ovaj prvi dan.