Egejska Turska 2021. (8. deo)

 

DRUGI DAN U IZMIRU

 

    Drugi dan u Izmiru započeo sam odlaskom do Asensora. Radi se o uličnom liftu koga je 1907. godine izgradio jedan jevrejski bogataš i filantrop. Zahvaljujući Asensoru žitelji kvarta Halil Rifat paša više nisu morali da pešače stepeništem od 155 stepenika. Ovaj ulični lift nekada je pokretala parna mašina. Nedaleko od Asensora nalazi se kuća u kojoj je živeo Dario Moreno. U pitanju je slavni pevač, jevrejskog porekla, koji je preminuo 1968. u svojoj 47. godini. Moram da priznam da nikada nisam čuo za  njega, pa sam malo proguglao i odslušao neke od njegovih pesama na you tubu. Skapirao sam da je bio popularan u svetskim razmerama. U ovom delu oko Asensora sve je u znaku Daria Morena. Sa razglasa se emituju njegove pesme, a jednu od kuća krasi veliki mural sa likom ovoga pevača i natpisom “Izmir Love Dario”.

Izmir.

Asensor.

Asensor.

Mural posvećen Dariu Morenu.

   Sledeći na redu bio je arheološki muzej, koji nije tako veliki, ali ima zanimljivu postavku. Glavni eksponati su: mermerna skulptura sveštenika, zatim fragment fenomenalnog bronzanog spomenika Demetre, kao i bronzana statua atlete. Ipak, najinteresantniji su mi bili tzv. klazomenski sarkofazi, napravljeni od keramike i bogato ukrašeni crtežima.

Demetra.

Atleta.

Klazomenski sarkofag.

   Nakon kulture, tj. muzeja, na red je došao šoping. Zajebavam se, naravno, mada sam stvarno morao opet do bazara, jer su se trenerke koje sam juče pazario, pokazale kao izuzetno udobne i prijatne za nošenje. Na kraju sam ukupno kupio osam komada. Posle bazara otišao sam do hotela da ostavim to što sam nakupovao, malo odmorim, popijem kaficu i viski, pa opet u obilazak Izmira.

Kordon.

   Popodne sam rezervisao za Kordon, tj. dugačko šetalište uz more, za koje se može reći da predstavlja simbol modernog Izmira. Paralelno sa kordonom pruža se bulevar, koji je pun barova i restorana, skupih hotela i zgrada u kojima živi elita. Neko reče da ga ovo šetalište, odnosno ovaj deo uz more, podseća na Bejrut i stvarno to je i meni palo na pamet. Sve je ovde novo i moderno, što ja baš i ne volim, ali ima neki šmek. U stvari, ima i nekoliko starih objekata. Jedan je muzej Ataturka, tj. kuća u kojoj je on par puta odseo, a drugi je grčki konzulat, koji je non-stop opkoljen turskom policijom i onim žandarskim metalnim ogradama.

Ataturkov muzej.

Grčki konzulat.

   U nekom momentu ova morska promenada menja naziv u Pasaport. Dok sam prolazio Kordonom ili možda Pasaportom, pošto nisam skapirao gde se jedan završava, a drugi počinje, zapazio sam da Turci masovno sede na travnjacima. Gde svi Turci tu i Baki, te zasedoh i ja. Poštenije je reći prilegoh, a uz to se i izuh. Uf, milina za moje bolne zglobove. Bogami dugo sam se tako izležavao na travi, posmatrajući ljude koji su se šetali Kordonom. Vidi se da se Izmirci razlikuju od većine Turaka iz unutrašnjosti njihove države. Moderniji su, nema zabrađenih, tj. ima ih vrlo malo. Klinke su veoma često izazovno, iliti oskudno odevene. Mladi su neretko istetovirani. Svaki drugi momak ili devojka nosi pivo u ruci. Mnogi zbog toga kažu da je Izmir kosmopolitski grad. To je glupost, kakav crni kosmopolitski grad! Nekada je bio, kada su u njemu živeli Grci, Jermeni, Turci, Jevreji i razni drugi. Kakvo, bre, kosmopolitsko mesto kada u njemu sada žive samo Turci. Žitelji Izmira su znatno liberalniji od Turaka iz drugih oblasti i to je to!

   Polako Kordonom i Pasaportom i dođoh do Aslančik Gundogdu mejdana, odnosno trga sa velikim spomenikom koji se zove “Drvo republike”. Tu je bila postavljena i bina sa koje su razni bendovi svirali uglavnom neki lagani rok. Nema šta, super je ovaj deo grada duž obale. Evropa po svemu! Zato deo kod mog hotela pre može da se poredi sa Kabulom.

Aslančik Gundogdu mejdan.

   Već je počelo da se smrkava kada sam krenuo u obilazak Aslančaka. Radi se o staroj preživeloj četvrti ovoga grada. Kuće su najčešće dvospratne i gotovo sve imaju izbačene drvene balkone na ukrašenim nosačima od kovanog gvožđa. Sjajno izgledaju i daju dobar uvid u to kakav je nekada bio ceo Izmir. Sada su se u Aslančiku smestili brojni restorani, barovi, kafei. Odlično, pošto je taman bilo vreme za večeru. Odlučio sam se za dagnje i to onako mušku porciju.

Aslančik.

Aslančik.

   To bi bilo sve za ovaj dan, preostalo mi je da se opet prošetam Kordonom, ovaj put noću i u kontra pravcu, i vratim u hotel. Na kraju sam oborio dnevni pešački rekord na ovom putovanju. Prešao sam 32 kilometra. I te kako ozbiljna kilometraža za moje sjebane zglobove. To sam postigao uz pomoć štapa, dva diklofena, par viskija, nekoliko piva, jednog donera i kilo školjki.

Kordon.