Egejska Turska 2021. (6. deo)

 

DZUNDA

 

   Iz Ajvalika sam jedan dan otišao do obližnjeg ostrva Alibej adasi, iliti po srpski Alibegove ade. Mnogo poznatije je po svom drugom nazivu Dzunda. Radi se o najvećem ostrvu Ajvaličkog arhipelaga, koje, zapravo, više nije ostrvo pošto je 1960. godine povezano sa kopnom. Nekada su Dzundu naseljavali Grci i tada se zvala Moshonisi. Ostrvo zauzima površinu od 23 km² i svega 16 km zapadno od njega nalazi se Lezbos.

Dzunda.

   Kao što već rekoh, gotovo kompletno stanovništvo Dzunde činili su Grci. Njih su već krajem 19. veka počele da mrcvare turske vlasti. Ljudi su maltretirani, tučeni, mučeni, a bilo je i manjih deportacija. Sveštenici su hapšeni, crkve su skrnavljene i pljačkane. Žitelji Dzunde su primoravani da plaćaju kojekakve izdatke za tursku vojsku. Nasilje je kulminiralo 1922. godine kada je poubijano nekoliko stotina ovdašnjih Grka. Sledeće godine došlo je do tzv. razmene stanovništva između Grčke i Turske i od tada ovde više nema Helena. Ostale su njihove kuće i vetrenjače koje daju šmek ovom ostrvu. U pitanju je manje-više ista arhitektura kao i u Ajvaliku.

Dzunda.

   Sa uživanjem sam prošetao ovim zanimljivim, živopisnim i prijatnim naseljem. Posetio sam i crkvu Taksiarhis u kojoj je sada smešten muzej Rahmi Mustafe Koča (turskog multimilijardera). Što se tiče same postavke, moram prvo da kažem da je po meni neprimereno da se ona nalazi usred crkve, a onda i da ne postoji nikakav koncept. Izloženo je baš sve i svašta: stari automobili, navigacijska oprema, modeli brodova, dečije igračke, pente, ronilački skafander itd. Sve je to bezveze nabacano u ovom muzeju, ali nije mi bilo nezanimljivo. Još gluplja postavka je u maloj crkvi pored vetrenjače na brdu Ašiklar tepesi, gde se uz sam oltar nalazi namešten astal sa čašama, lampom i svećnjacima, dok su uz zidove razmeštene police sa knjigama.

Taksiarhis crkva.

   U vetrenjaču nije moglo da se uđe, te sam je samo spolja osmotrio. Nekada je na Dzundi bilo 17 vetrenjača, a danas ih je preostalo 4. Osim ove na Ašiklar brdu obišao sam još dve. Jednu od njih video sam tokom pešačenja do Kešebir plaže na kojoj sam proveo par sati.

   Po povratku sa banjanja otišao sam do ribljeg restorana na čijoj sam tabli sa ispisanim jelovnikom spazio da imaju barbune. Izuzetno sam razočaran ponudama ribljih restorana u ovom delu Turske. Osim što sam klopao u bar desetak restorana, baš sam gledao one istaknute jelovnike, a i  ulazio sam u mnoge i raspitivao se i mogu da kažem da im je ponuda krš. Svodi se na girice, oradu i brancina, a ništa od toga mi nije padalo na pamet da naručim. Brancin i oradu su 100% iz uzgoja, ali nije u tome problem. Te vrste ribe možeš gde hoćeš, i to sveže, da kupiš u Beogradu i jedem ih često. Na moru, bre, hoću nešto drugo! Nažalost, ovoga puta od toga gotovo da nije bilo ništa. A, baš sam se naoštrio. Još kući sam povadio nazive riba koje me zanimaju na turskom, engleskom i srpskom i tu cedulju nosio sve vreme u novčaniku. Trojezični spisak, bato! Šta mi vredi ako konobar kojim slučajem i zna naziv neke ribe na engleskom, kada ja ne znam šta je to na srpskom. Tu sam taktiku svojevremeno primenio u Španiji i zahvaljujući tome isprobao neke zanimljive ribe.

   Iz Ajvalika sam, osim do Dzunde, napravio i izlet do Badavit plaže. Ona se nalazi malo iza Sarimsaklija. U pitanju je ogromna peščana, divlja plaža. Kad kažem divlja, mislim bez ikakvih sadržaja, nema ležaljki, ni suncobrana, nikakvih lokala i ni jedne jedine prodavnice. E, baš to volim! Volim, ali dva, tri sata maksimalno. Toliko sam i ovaj put izdržao.

Badavit plaža.

   Ukupno sam tri noći prespavao u Ajvaliku. I te poslednje, treće, kao i svih prethodnih, oko šest me je probudila jutarnja molitva. Jebote, ne znam, ali čini mi se da ta jutarnja traje mnogo duže od ostalih. Umesto da tu, dok ljudi spavaju, skarabudze, oni baš nju otegli. Rešio sam da ne pokušavam ponovo da zaspim, što sam radio svih prethodnih dana, jer mi je predstojalo putovanje. Nakon što sam isrkao dve kafe, nabacio sam ranac na leđa i zaputio se ka autobuskoj stanici. Nisam znao gde ću, u Izmir, Bergamu, a u opticaju je bila i Foča. Plan mi je bio da uđem u prvi bus koji ide u neko od ova tri mesta. Kada sam stigao na stanicu ispostavilo se da prvi autobus ide za Izmir. Dakle, na redu je Izmir.