Egejska Turska 2021. (5. deo)

 

AJVALIK

 

   Ajvalik se u antičko doba zvao Kidonis. Osnovali su ga Eolci. Dakle, Grci su ga stvorili i u njemu živeli sve do 20. veka kada su ih Turci najurili. Iz antičkih vremena nije ostalo ništa da se vidi. Ovde je glavna fora u arhitekturi 19. i 20. veka. U pitanju su kuće i druge građevine Grka, koji su u Ajvaliku bili apsolutna većina sve do 1922. godine.

Ajvalik.

   Prema jednoj legendi, nakon pomorske bitke kod Češmea, u kojoj su Rusi pobedili tursku flotu, Cezajirli Gazi Hasan pašu, turskog kapudan-pašu (admirala) spasio je grčki pop iz Ajvalika. Kasnije, kada je Hasan paša postao veliki vezir, odužio se Grcima Ajvalika, te je ovo mesto postalo važan kulturni centar Helena u Osmanskom carstvu. Koliko u ovoj priči ima istine nije ni bitno, ali ubrzo je procvat Ajvalika prestao. Kada je 1821. godine otpočeo grčki rat za nezavisnost, Turci su preventivno krenuli u habanje Grka po svim delovima svoje države. Tada je Ajvalik spaljen do temelja, na stotine njegovih žitelja je ubijeno, a dobar deo njih su postali robovi. Ajvalik je posle toga nekako obnovljen i opet su gotovo svo stanovništvo činili Grci.

   Tokom I svetskog rata (1917. god.) Turci su, ali i njihovi saveznici Nemci, videli opasnost u maloazijskim Grcima, i to iako je u to vreme Grčka bila neutralna. Doneta je odluka da se Grci evakuišu. Operacijom je rukovodio nemački general Oto Liman von Sanders. Celokupna grčka populacija Ajvalika, oko 23.000 ljudi, primorana je na tzv. “marš smrti” u unutrašnjost Anadolije. Naravno, evakuaciju su pratila brojna zverstva i ubistva. U upražnjene grčke kuće uselili su se muslimani iz Helade, uglavnom sa Krita, Mitilene i Makedonije.

   Te stare grčke kuće su glavni razlog zašto u ovaj grad dolaze brojni turisti. U stvari, verovatno su značajnije okolne plaže, ali nema veze. Stari deo Ajvalika stvarno dobro izgleda. Ja se lično nisam nigde susreo sa takvom arhitekturom. Većina kuća je napravljena od nekog braonkastog kamena, koga Turci zovu sarimsak taš. Ćoškovi tih zgrada, otvori prozora, kao i korniši pri krovu, često su ukrašeni, tj. profilisani. Maksimalno imaju tri sprata i sve poseduju unutrašnje dvorište. Radi se, valjda, o nekoj vrsti neoklasicizma.

   Zanimljive su i ovdašnje stare fabrike rađene u istom maniru. Ima ih poprilično. U njima se uglavnom proizvodilo maslinovo ulje i sapun. Zbog njih se Ajvalik nalazi na tentativnoj uneskovoj listi pod imenom “Ayvalik Industrial Landscape”.

"Ayvalik Industrial Landscape".

   Gajenje maslina je i danas, uz turizam, glavni biznis u ovoj regiji. Bukvalno je sve u znaku masline. Ova biljka se nalazi i na gradskom grbu. Kada je nakon evakuacije Grka Tursku pogodila nestašica maslinovog ulja, navodno su turske vlasti u ovu maslinarsku oblast vratile 4.500 grčkih porodica da bi nastavili sa proizvodnjom maslinovog ulja.

   Pre maltene 20 godina bio sam u Ajvaliku, tačnije letovao sam u nekom obližnjem risortu, u koji je jedan dan banula poveća grupa grčkih staraca. U pitanju je bila organizovana poseta nekadašnjih ajvaličkih Grka i njihovih potomaka. Velika većina njih bila je u baš poodmaklim godinama i verovatno im je to bila poslednja prilika da vide svoj rodni grad i kuće u kojima su nekada živeli. Bilo mi je baš tužno dok sam posmatrao te pogrbljene brkate starine sa štapovima, kao i bake u crnim dzemperima i sa maramama, kako prolaze pored razgolićenih turista i kako se muče sa karticama kojima se otključavaju sobe ili sa aparatima za vodu.

Crkva Taksiarhis.

   Sve crkve Ajvalika, osim tzv. Taksiarhis, pretvorene su u dzamije. Taksiarhis je sada muzej. U pitanju je lepa, velika crkva, ali mene te mlađe bogomolje ne zanimaju bogzna kako. Mnogo mi je interesantnija bila Panagija Fanemoren, što može da se prevede kao “Bogorodica sa neba”. U pitanju je zdanje koje ima izgled pravog antičkog hrama, sa tremom koji nose korintski stubovi i akroterijama na krajevima zabata. Unutar ovog raskošnog objekta nalazi se sveti izvor, gde je 1852. godine pronađena ikona o kojoj je sanjala šesnaestogodišnja devojčica. Izvor je, naravno, sveti i eto hagijazme! Sve do 1922. godine ljudi iz čitave egejske regije dolazili su da se ovde leče. I to ne samo pravoslavni nego i muslimani. Tretman lečenja je obično trajao 7 dana, tokom kojih se ispijala sveta voda, njom se umivalo i polivalo.

Panagija Fanemoren

   Sve u svemu dobar je Ajvalik. Prijalo mi je bazanje njegovim kaldrmisanim ulicama i razgledanje interesantnih starih kuća i fabrika. Kao što rekoh, ovakvu arhitekturu nisam video ni na jednom drugom mestu. Uživao sam i po ajvaličkim restoranima i kafeima. Dobar je Ajvalik, pa nisam mu se slučajno vratio posle skoro 20 godina.