Egejska Turska 2021. (4. deo)

 

LETOVANJE U KADIRGI

 

   Planirao sam da iz Behramkalea odem dolmušem do Ajvačika, a onda dalje. U stvari, nisam imao nikakav striktni plan i nisam tačno znao gde ću završiti. U opticaju su bili Ajvalik, Bergama, Izmir, ali mi je bilo svejedno kojim ću ih redosledom obilaziti. Nameravao sam da uđem u prvi bus koji ide do nekog od ovih mesta. I tako se ukrcah u dolmuš za Ajvačik, ali posle nekih otprilike 5 kilometara u mestu Kadirga, zatražio sam od vozača da stane da bih izašao. To sam uradio, jer mi se dopala plaža pored koje smo prolazili. Ogromna peščana plaža, bez mnogo ljudi, baš kakve volim! Možda je i jučerašnji neuspeh u nameri da se izbanjam doprineo da na prečac rešim da ovaj dan provedem izležavajući se na plaži.

Kadirga.

   Prvi zadatak bio mi je da pronađem smeštaj. Nema u Kadirgi baš nešto mnogo hotela. Malo je to mesto. Zapravo, ne znam ni da li može da se nazove mestom. Radi se o toj dugačkoj peščanoj plaži duž koje ima par hotela, nekoliko restorana i nešto kuća. Primetio sam i dosta zatvorenih kampova, pansiona i lokala. Izabrao sam jedan prilično luksuzan hotel, sa bazenom, vrtom, punim pansionom. Naravno, dosta je i koštao. Tako mi došlo, rešio sam da ne stipsarim tokom ovog mog jednodnevnog letovanja. Stvarno je u pitanju bilo letovanje. Ceo dan plaža, plivanje, sunčanje, koje pićence u baru na plaži, baš kao što radi većina turista. Ovaj lazy day je prijao i mojim bangavim zglobovima da se koliko-toliko oporave od jučerašnjeg pešačenja. Ok mi je bilo, ali već pred kraj dana počeo sam da se malo dosađujem. Jedan dan je plafon koliko mogu da izdržim baveći se ovakvim aktivnostima.

Kadirga.

   Ujutro u 9 časova trebalo je da, po redu vožnje, kroz Kadirgu prođe minibus koji ide za Ajvačik. Međutim, on se nije pojavio, a niko nije znao razlog. Čekao sam do 9,45, a onda nabacio ranac na leđa i stopirao do Ajvačika. Tamo sam uhvatio dolmuš koji ide za Kučukuj. Odatle sam se drugim minibusom prevezao do Edremita. U tom gradu sam prešao u treći dolmuš i konačno stigao u Ajvalik. Nije bilo nešto naporno, ali sva ova čekanja, stopiranje, i silno “dolmušanje” uslovilo je da je ovaj, relativno kratki, put potrajao. Inače, ovakva putovanja definitivno nisu za početnike. Prvo treba negde na cesti zaustaviti pravi minibus, koji ide nekud u tvom pravcu. Kada neki zaustaviš, treba da ustanoviš da li ti taj odgovara, a šofer, naravno, ne zna ni reč na engleskom. Kada sve to obaviš treba da siđeš na pravom mestu i da pronađeš gde staje sledeći dolmuš koji ti treba, pa tako nekoliko puta. Ja sam na ovom putovanju morao i da stopiram, a i da pešačim da bih stigao gde sam naumio. Uz to, dolmuši koje sam koristio nisu uopšte česti. Neki od njih su išli na svaka 3 – 4 sata. Sve to, ipak, meni nije predstavljalo problem. Jebiga, pa, iskusan sam putnik! Pored toga išao sam sam, nisam imao nikoga pored sebe ko bi eventualno kukao, pizdeo ili me smarao zbog prevoza.

   Ispostavilo se da posle baš mnogo godina ponovo putujem sam. Zadnji put sam u solo varijanti išao još 2013. godine kada sam obilazio Krim. Od tada, pa sve do ovog putešestvija uvek sam imao društvo tokom lutanja po svetu. Kada sam pre mnogo godina započeo svoju “putničku karijeru” putovao sam najčešće sam i to uglavnom po Bliskom istoku. Taman da se malo podsetim tih svojih “prvih koraka” sa rancem. Cane kaže “najbolje se putuje, kada putuješ sam”. Ima tu istine. Ideš gde hoćeš, ostaješ koliko hoćeš, menjaš planove kako ti se ćefne, nikoga ne čekaš, duvaniš u sobi bez griže savesti što ti je saputnik nepušač. Sa druge strane u društvu je zabavnije i, što je najvažnije, možeš da podeliš sa nekim impresije o tome što si video. Bilo kako bilo, meni je odgovaralo i prijalo što sam se posle toliko godina za promenu ponovo upustio u jednu solo putničku avanturu.