Egejska Turska 2021. (1. deo)

 

JEDRENE – PRVA STANICA

 

   Posle svakog skitanja po svetu, odmah po povratku krenem da razmišljam o novom putovanju. Tako je bilo i nakon moje poslednje velike kružne ture kolima po Anadoliji. Izbor mi je i ovaj put, zbog epidemije korone, bio poprilično ograničen. Daleka putovanja, uz koja idu i relativno skupe avionske karte, nisu dolazila u obzir. Razlog je što postoji realna opasnost da zbog kovida u nekom momentu bude zabranjen ulaz u tu državu ili otkazan let i odoše moji novci. U razmatranje nisu ulazile ni zemlje koje traže PCR test ili koje svakih deset dana menjanju uslove za ulazak u njihove jebene države. Tako mi je na kraju opet ostala Turska kao najbolja opcija. Više puta sam pominjao da mi je Turska omiljena destinacija, koju, evo, već dvadeset godina sistematski obilazim. Posebno sam ta putovanja intenzivirao tokom ove epidemije, pošto su, po meni, korektni sa uslovima za ulazak u njihovu državu i ne proseravaju se kao većina drugih zemalja. Nadam se da ovaj fucking kovid neće potrajati još dugo, pošto su mi u Turskoj ostale za obilazak samo još dve relativno male regije.

   Nakon što sam doneo odluku koja glasi “opet Turska” javio mi se prijatelj koji se spremao za put u malo mesto Akčaj u Edremitskom zalivu i pozvao me da mu pravim društvo. On je nedavno tamo kupio stan i sada je išao da ga renovira. Pretpostavljate, nije bilo teško naterati žabu u vodu.

   Vozili smo se skoro novim fordom mondeom. Drugar je dobar i iskusan vozač, tako da je moje bilo samo da se uvalim u udobno sedište i uživam. Ni na srpsko – bugarskoj, ni na bugarsko – turskoj granici nismo maltene nimalo čekali. Nikada nisam brže prošao kroz Bugarsku, otprilike za neka tri i po sata.

Jedrene.

   Za spavanje smo izabrali Jedrene. Ovaj grad sam pre tačno deset godina detaljno obišao, a i saputnik mi je bio umoran od celodnevne vožnje, tako da smo popodne proveli u neobaveznoj šetnji centrom. Ipak sam posetio dzamiju Uč Šerefli u koju nisam prošli put ulazio. Jebiga, svi koji dođu u Jedrene prvo idu u Selimiju i Uč Šerefli ostaje zapostavljena iako je starija više od 100 godina. Podigao ju je sultan Murat II. Građena je od 1437. do 1447. godine. Njeno ime može da se prevede kao “dzamija sa tri balkona”. Ta tri balkona nalaze se na najvišem od četiri minareta. U vreme gradnje Uč Šereflije, ovaj minaret sa svojih 67 metara bio je najviši minaret u Osmanskom carstvu. Ukrašen je cik – cak motivima od belog i crvenkastog kamena. Osim što su različitih visina, sva četiri minareta se razlikuju i po broju balkona (od 1 do 3), kao i dekoraciji. Posebno se ističe jedan od njih koji je “tordiran”, tj. ukrašen spiralnim motivima urađenim takođe od belog i crvenkastog kamena.

Uč Šerefli dzamija.

   Uč Šereflija je i po veličini impozantno zdanje. U vreme kada je napravljena bila je to najveća osmanlijska građevina. Centralna kupola je prečnika 24 metra i nose je šest zidanih stubova, od kojih su dva baš masivna. Unutrašnjost kupole je dekorisana floralnim motivima, arapskim slovima i raznim šarama. Ova dzamija ima i veliko dvorište sa šadrvanom u sredini. Nema šta, izuzetan spomenik kulture, ali zapostavljen zbog obližnje mnogo slavnije Selimije.

Uč Šerefli dzamija.

   Uč Šerefli dzamija bila je mesto gde se odigrao konačni obračun velikog muftije Fahredina i Hurufija. Naime, Murat II je 1444. godine otišao u pohod protiv nekih pobunjenika, a svog dvanaestogodišnjeg sina Mehmeda, kasnije poznatog kao Osvajač, ostavio da vlada, podrazumeva se uz pomoć velikog vezira. Mladi Mehmed se sprijateljio sa persijskim dervišem mistikom, vođom reda hurufije. To se nimalo nije dopalo glavnom muftiji zbog njegovih propovedi, koje je smatrao jeretičkim. Između ostalog derviš je govorio i o sličnostima između islama i hrišćanstva. Posebno je protiv pomenutog persijskog mistika i njegovih sledbenika bio aktivan Mahmud paša Anđelović, inače, naše gore list. Hurufije su bile primorane da pobegnu kod mladog sultana. Onda je muftija Fahredin sa propovedaonice Uč Šereflije održao vatreni govor pred okupljenim vernicima, tako da je Mehmed morao da preda sve hurufije. Njih su odmah spalili ispred dzamije. Prilikom pripreme vatre za lomaču muftija je slučajno sebi zapalio bradu.

   Boravak u Jedrenu ne bi imao smisla bez dzigerdzija. Uf, što je dobro! Radi se o običnoj dzigerici prženoj u dubokom ulju. Ne znam u čemu je fora, da li je prethodno drže u nekom pacu ili joj nešto drugo rade, ali nigde nisam jeo bolju.