Kolima kroz Tursku 2021. (8. deo)

 

ISAK PAŠIN SARAJ & AHTAMAR

 

   Iz Karsa smo se uputili ka Dogubajazitu, gradu nedaleko od granice sa Iranom. Nekada su u njemu većinu stanovnika činili Jermeni, a kada su oni poubijani ili raseljeni, doselili su se Kurdi, koji su 1927. godine proglasili svoju nezavisnu državu Republiku Ararat, sa Dogubajazitom kao glavnim gradom. Ova samoproglašena država trajala je svega par godina.

Isak Pašin saraj.

   Danas je Dogubajazit grad od oko 70.000 stanovnika, većinom Kurda. Radi se o najobičnijoj musavoj kasabi, u koju smo došli zbog obližnjeg Isak Pašinog saraja. To je palata lokalnog kurdskog velikaša, čije ime nosi. Njena gradnja je počela 1685. godine, a završena je tek 1784. godine. Malo je falilo da radovi na njoj traju čitavih 100 godina. Da se gradilo predugo, nema zbora, ali takođe nema zbora da nije ispala fenomenalno. Omiljena floskula turskih turističkih prospekata je da je Isak Pašin saraj kao zamak iz 1001 noći.

   Položaj joj je sjajan. Nalazi se na obronku neke planine iznad Dogubajazita. Palata ima nekoliko dvorišta, mauzolej, selamlik (deo za muškarce), harem, hamam i razne druge prostorije. Celo ovo zdanje ukrašeno je brojnim izuzetnim reljefima. Isak Pašin saraj je napravljen od žućkastog kamena, koga očito ima u okolini  u izobilju, pošto je od iste vrste izgrađena i obližnja tvrđava, čiji najstariji delovi sežu do urartu perioda.

Tvrđava pored Isak Pašinog saraja.

   Prvobitno smo planirali da iz Dogubajazita odemo u Van i da se tamo smestimo, ali smo plan promenili. Pošto je sutradan počinjao bajram i 4 neradna dana, uplašili smo se da će crkva na ostrvu Akdamar (Ahtamar na jermenskom) biti zatvorena, te smo odlučili da produžimo dalje i da je istog dana posetimo. Ona mi je, uz Ani, bila glavni motiv da odemo ovoliko na istok. Uspeli smo u ovoj nameri i stigli na vreme na brod koji nas je odvezao do ostrva.

Ostrvo Ahtamar.

Crkva sv Krsta

   Osnivač jermenske države Vaspurakan (908 – 1021), Gagik I Artsruni, izabrao je ostrvo Ahtamar za svoju rezidenciju. Od te naseobine koju je on formirao na ostrvu, danas je opstala jedino crkva sv. Krsta. Građena je od 915. do 921. godine. U pitanju je fantastično zdanje, ali ne zbog ne znam kakve monumentalnosti, pošto je relativno mala, niti po živopisu, koji je skroman, već zbog reljefa kojima je ukrašena njena spoljašnost. Napravljena je od svetlo braonkastog tufa i sve četiri strane fasade su prepune scena iz Starog i Novog zaveta. Prikazani su Adam i Eva, Jona koga je progutala riba, Avram kako žrtvuje Isaka, Samson, Mojsije, Danijel sa lavovima, David i Golijat, jevanđelisti, sveti ratnici, kralj Vaspurakana i, naravno, Isus Hrist. Tu su i razne životinje: medvedi, lavovi, ribe, ptice, divlji vepar, zatim scene lova, branja grožđa itd. Sjajno! Prosto neopisivo. Apsolutno najzanimljivija jermenska crkva koju sam do sada video, a nije da ih se nisam nagledao. Nažalost, jedan deo ovih fantastičnih reljefa danas se ne vidi zbog glupog zvonika, koji je na južnoj strani dozidao katolikos (da kažemo jermenski episkop) Tomas 1763. godine. Inače, od 1113. godine, pa sve do 1895. godine ovo ostrvo bilo je sedište Jermenske apostolske crkve, tzv Ahtamarski katolikosat.

Sveti ratnici.

Adam i Eva.

Sveti Danilo.

   Crkva sv. Krsta bila je deo manastira koji više ne postoji. Malo je falilo da i nju sruše Turci, što je i planirano 1951. godine. Bukvalno u poslednjim minutima to je uspeo da spreči pisac i novinar Jašar Kemal, koji se u to vreme slučajno zatekao u ovom delu Turske. Zahvaljujući njemu ovo arhitektonsko remek delo je opstalo do danas, mada je tokom celog 20. veka više puta vandalizovano.

Apostol Jovan.

David i Golijat.

   Između 2005. i 2006. godine odrađena je obimna restauracija, koju su pratile brojne kontroverze, tipa zašto je crkva pretvorena u muzej, zašto na kupoli nije postavljen krst. Zašto ovo, zašto ono? Turski nacionalisti su protestovali što se uopšte obnavlja. Restaurirana je zato što donosi lovu, mada su se vlasti ove zemlje hvalile kako to rade jer poštuju jermensku kulturu, bla, bla, bla. Ma, baš kao i u slučaju Ania, pragmatični Turci nemaju nikakvih problema da zaštite jermenske lokalitete ako donose prihode. Po meni, koje god da su pobude, nije ni važno, bitno je da je sređena i obezbeđena. Inače, po struci sam arheolog, a i obišao sam po svetu na hiljade arheoloških nalazišta i za mene su Turci, što se tiče brige i zaštite lokaliteta, u samom svetskom vrhu. U tome su bolji od većine zapadnoevropski zemalja. Tursko staranje o kulturnoistorijskim spomenicima je za respekt, ali moram reći i da ukoliko “visoka” politika reši da se iz bilo kog višeg razloga sjebe neki lokalitet, učiniće Turci to bez da trepnu, ne osvrćući se ni malo na belosvetske apele. To se, recimo, desilo Alianoiu, Hasankejfu ili starom delu Dijarbakira.

   Po povratku na kopno bio sam prezadovoljan. Cilj je postignut! Video sam crkvu na ostrvu Ahtamar i zabole me za sutrašnji bajram i baš me briga šta će raditi, a šta neće. Što se mene tiče mogli su da praznuju koliko god hoće. Zadovoljni i potpuno opušteni otišli smo u prvi restoran i smestili se u veliku baštu sa pogledom na jezero. Naručili smo ribu inči kefali. Radi se o endemskoj vrsti ribe, jedinoj koja živi u jezeru Van. Iz porodice je šarana i iako slatkovodna sorta  prilagodila se životu u slanoj vodi Vana. Ugrožena je vrsta. U periodu od maja do juna napušta jezero i ulazi u potoke koji se ulivaju u Van i kao losos kreće uzvodno da bi se mrestila. Tada je lokalci masovno love, najviše zbog ikre koja je cenjena. Poslednjih godina turska policija  tokom ovog perioda patrolira duž ovih vodotokova da bi sprečila ribokradice. Što se tiče ukusa inči kefala, nije loša, ali ništa posebno.

   Posle uspešnog dana i posle jurnjave da vidimo Ahtamar, siti i zadovoljni još dugo smo sedeli na terasi restorana, kulirajući i uživajući u zalasku sunca nad jezerom. Inače, meni je ovo drugi put da sam na jezeru Van. Pre 12 godina, prilikom putovanja u Iran, prešao sam ga trajektom. Putovao sam celu noć, pošto je jezero ogromno. Najveća dužina mu je 120 km, širina 80 km, a površina 3.755 km². Nalazi se na nadmorskoj visini od 1.719 m, a najveća dubina mu je 451 m. Na kraju, da dodam i to da je u pitanju vulkansko jezero izuzetnog saliniteta.

   Na licu mesta još jednom smo promenili plan i odustali od odlaska u grad Van. Naime, već se smrklo, pa smo rešili da prenoćimo u najbližem smeštaju koji nađemo. Malo smo lutali po okolini, dok nismo nabasali na hotelčić u sklopu nekog kampa. Prilično je bio skroman, ali soba je bila prostrana i čista. Šta ćeš više za jednu noć! Pošto se nalazi na samoj obali jezera došao sam na ideju da se malo izbanjam. Navukao sam kupaće gaće i krenuo na noćno kupanje. Međutim, ulazak u vodu je bio preko velikih klizavih oblutaka, oblepljenih nekakvim algama, a voda masna i ljigava. Ja sa mojim bangavim zglobovima, u potpunom mraku, posrtao sam i padao po plićaku i vrlo brzo rešio da odustanem. Plašio sam se da ne sjebem zglob, a i ta ljigava i masna voda mi je u mraku delovala odbojno. Jebiga, kad se prst pred okom nije video, pomislio sam da se možda radi o nekom štrokavom delu obale. Ujutru su moji drugari otišli na kupanje i kažu da je voda bila ok.