Kolima kroz Tursku 2021. (7. deo)

 

KARS

 

   Kars je drevno jermensko mesto, koje je bilo prestonica bagratidske Jermenije, sve dok kralj Ašot III nije 961. godine za glavni grad proglasio Ani. Istorija Karsa ne razlikuje se mnogo od ostalih gradova severoistočne Turske. Oko njega su se borili razni jermenski vladari sa Vizantijom, Gruzijcima, Seldzucima, Saltukidima. Razorili su ga Mongoli, a posle njih i Tamerlan. Zatim se oko njega otimaju Crni i Beli ovnovi, pa Safavidi i Osmanlije. Na kraju, glavne bitke za Kars vode Rusi i Turci. Rusi su ga tri puta osvajali, ali su ga svaki put nakon mirovnih procesa vratili Turcima. Jedno kratko vreme pripadao je tzv. Prvoj jermenskoj republici, ali ova država nije dugo potrajala.

Kars.

   Kako je Kars često prelazio iz ruku u ruke, tako se i non-stop menjao i njegov etnički sastav. Recimo, pre ruskog osvajanja u njemu je najviše bilo muslimana 67%, Jermena 25% i kavkaskih Grka 9%. Godine 1897. Jermena je bilo 50%, Rusa 26%, Poljaka 5%, kavkaskih Grka 3,5%, Turaka manje od 4% i 2,5% Tatara. Godine 1916. Jermeni su činili 85% stanovnika Karsa, Rusi 5%, a svi ostali hrišćani 6%.

   Danas Kars ima oko 80.000 žitelja i oni su mešavina Azera, Kurda i Turaka. Karski Azeri se dele na Terekeme i Karapake, a dobar deo njih su šiiti. Da budem precizniji, šiiti čine 20% stanovništva Karsa.

   Prvo što sam otišao da vidim u Karsu bila je nekadašnja jermenska katedrala, posvećena svetim apostolima. Izgradio ju je sredinom 10. veka kralj Abaz. Godine 1579. pretvorena je u dzamiju, što je i dan danas. Tetrakonhalne je osnove, a ozidana je od crnog bazaltnog kamena. Po fasadi ima nešto interesantnih reljefa: krstova, prepleta, lavova i 12 ljudski figura (apostoli). U njenoj unutrašnjosti mi je, pak, zapala za oko sjajna, kompletna kamena oltarska pregrada, za koju nisam siguran iz kojeg je doba. Inače, Rusi su ovu bogomolju, dok su držali Kars, pretvorili u svoju crkvu i dozidali joj pronaos.

Katedrala u Karsu.

   Karska katedrala se nalazi odmah ispod tvrđave Ič kale, koja je izgrađena još 1153. godine. Naravno, s obzirom na burnu istoriju ovoga grada, vekovima je rušena i obnavljana. Nije mi bila nešto posebno zanimljiva, jedino što se sa nje pruža lep pogled na grad. Nedaleko od katedrale je i stari kameni most iz 18. veka i to bi bilo to od meni zanimljivih istorijskih znamenitosti Karsa.

Ič kale.

   Dok sam se šetao gradom zapazio sam poveću grupu ljudi koja se okupila oko dvojice muzičara. Jedan je svirao harmoniku, a drugi je lupao u tarabuk. Na zvuke neke pesme nekolicina mušakaraca je poskakala i počela sa đuskanjem. Ta njihova igra neodoljivo podseća na kavkasku lezginku, što i ne čudi s obzirom na kavkasko poreklu dobrog dela žitelja Karsa, a uostalom i na blizinu Kavkaza.

Stari most.

   Po centru Karsa muvalo se i mnogo, ali baš mnogo pasa lutalica. Svi su ogromni i vidi se po njihovom izgledu da imaju ponešto od kangala, čuvene turske ovčarske rase pasa. Svi su bili markirani i mirni, verovatno i sterilisani.

   Kars je poznat po brojnim kućama iz vremena kada je ovo mesto bilo u sastavu Rusije, te ga u turističkim brošurama reklamiraju kao deo Rusije usred Anadolije. Ja, doduše, nisam stekao takav utisak. Mnoge od tih kuća su poslednjih godina obnovljene i na njima su postavljene informativne table, na kojima piše da se radi o nekakvom baltičkom stilu u arhitekturi.

Ruske kuće.

   Najviše od svih Kars je proslavio Orhan Pamuk svojim romanom “Sneg” (Kar). Radi se o jednom čudnom delu, koje sam davno čitao. U početku mi se dopalo, a onda sam se razočarao, jer je odjedanput naglo prešlo u nešto što mene asocira na naučnu fantastiku. U svakom slučaju, dobro obrađuje političku, kulturnu i etničku situaciju u današnjoj Turskoj. Ne znam na kraju šta da kažem za ovu knjigu, kao u ostalom i za većinu Orhanovih dela.

   Ja sam se setio jednog drugog pisca šetajući se Karsom i to kada sam ugledao česmu za koju je lancem bila pričvršćena metalna šolja iz koje su bez ikakvog ustručavanja pili ljudi jedan za drugim. Kakva, bre, crna higijena! Posebno mi je bio simpatičan neki deda. On je prvo skinuo sa lica masku, koju nosi zbog korone, a onda popio vodu iz te šolje iz koje je pilo na stotine ljudi pre njega. E, jednu takvu česmu sa privezanom metalnom čašom, opisao je Puškin u svojoj noveli “Putovanje u Erzurum”.

   Šta još reći o Karsu? Poznat je po medu i sirevima i po gradu ima koliko hoćeš prodavnica sa ovim artiklima. Nešto od sireva smo probali i nisu bili loši. Dobar je Kars. Razlikuje se od svih ostalih turskih gradova u kojima sam bio. Nekako mi je legao i dobro sam se osećao u njemu.