Kolima kroz Tursku 2021. (6. deo)

 

ANI

 

   Naše sledeće odredište bio je Kars. Na tom putu prošli smo pored Sarikamiša, gde se 1914. godine odigrala poznata bitka između Rusa i Turaka, ili, bolje reći, stravična turska pogibija. Glavni krivac za ovaj epski poraz bio je tadašnji vojni ministar Enver Paša, koji je isplanirao da turska vojska zađe u pozadinu Ruske kavkaske armije i zauzme Sarikamiš, koji je Rusima bio važan zbog snabdevanja. Vojska od 150.000 Turaka, plus kurdska paravojska, krenula je u napad po cičoj zimi bez adekvatne zimske opreme. Rusa u Sarikamišu je bilo veoma malo, uključujući u taj broj i jermenske dobrovoljce. Oni su pozvali da im se pošalje pomoć sa fronta udaljenog nekih stotinak kilometara. Malobrojni Rusi u ovom gradu uspeli su da izdrže do dolaska Kubanjskih kozaka, za koje kažu da nisu imali milosti, a ni zarobljenike u ovim borbama. Završni udar Turcima zadali su posle par nedelja ljuti Kavkasci, tj. Terski kozaci, koji su u iznenadnom napadu zarobili ostatke 30. pešadijske divizije, sa sve komandantom. Turski gubici su bili ogromni, ali se ne zna tačan broj. Procene idu čak dotle da je nastradalo preko 170. 000 osmanskih vojnika. Zna se i da je preživelo oko 18.000 Turaka. Turci su ovaj poraz prozvali “Sarikamiška tragedija”. Glavni krivac Enver Paša je za ovu katastrofu optužio jermenske pobunjenike, jer su ometali tursko snabdevanje. Zbog toga je 60.000 mobilisanih Jermena u turskoj vojsci uhapšeno i kasnije likvidirano. Inače, Enver Paša je bio jedan od glavnih izvršitelja genocida nad Jermenima.

   Kada smo posle par sati vožnje stigli do Karsa, produžili smo još nekih 45 km, dalje na istok, do ostataka nekadašnje srednjovekovne jermenske prestonice Ani. Dalje na istok se odatle praktično i ne može, pošto je Ani uz samu granicu sa Jermenijom, a ta granica je zatvorena već dugi niz godina.

   Ani je između 961. i 1045. godine bio glavni grad tzv. Bagratidske Jermenije. Godine 1064. zauzeli su ga Seldzuci. Potom je nekoliko puta prelazio iz ruku Kurda u ruke Gruzijaca, a na kraju su ga razorili Mongoli. Ani je krasio epitet “ Grad 1001 crkve” i u njemu je živelo skoro 100.000 ljudi. Kažu da mu je po veličanstvenosti jedini rival bio Carigrad.

Ani.

   Danas se nadomak zidina ovoga grada smestilo ubogo prašnjavo selo. Kuće u ovom selu imaju ravne krovove, a umesto crepova busenje trave. Na sve strane su poređane gomile balege koja se suši. Mršave krave tumaraju po ulicama, dok se oko njih bezbrižno igra musava dečurlija. Čim smo parkirali, prišli su nam ti klinci nudeći kojekakve đinđuve i sušene travke. Nisam ništa kupio od ovih malih trgovaca, već sam istresao svu siću i dao im. Kakvo je samo oduševljenje nastalo!

   Ani zauzima veliku površinu. Podignut je na prilično ravnom terenu, da kažemo, na platou čije su strme litice, zapravo jedna od obala kanjona Akhurian (Arpa čaj na turskom). Zapadna ivica grada pruža se uz klisuru jednog manjeg vodotoka, koji se uliva u reku Akhurian. Zahvaljujući ovim kanjonima Ani je prirodno bio dobro zaštićen, te su bedemi izgrađeni samo na severoistočnom delu grada. Te zidine su moćne i dobro su sačuvane. Na nekim delovima su i dekorisane geometrijskim šarama i krstovima, na taj način što su korišćeni tesanici raznih boja.

Bedemi Ania.

   U Ani smo ušli kroz Lavlju kapiju, tako nazvanu zbog reljefa ove zverke, koji se nalazi na ulazu, a onda smo krenuli redom da obilazimo lokalitet i to pažljivo da ne bismo nešto propustili. Prvo crkvu Hrista Spasitelja, odnosno njenu polovinu koja je sačuvana. Podignuta je između 1034. i 1036. godine, da bi se u njoj čuvao delić krsta na kome je Isus bio razapet, a koji je nabavljen u Carigradu.

   Sledeća crkva, sv. Đorđa nalazi se na samoj litici kanjona. Posvećena je najvećem jermenskom svecu Đorđu Lusavoriču (Prosvetitelju). Podigao ju je plemić Tigran Honenc 1215. godine. Jedna je od očuvanijih na lokalitetu, a preživelo je i nešto živopisa. Tu sa ivice klisure mogu se lepo videti ostaci nekadašnjeg mosta, koji je premošćavao reku Akhurian, kao i jermenske osmatračnice na drugoj obali. Pošto ne može da se uđe iz Jermenije u Tursku, kažu da mnogi Jermeni dolaze sa dvogledima, da osmotre svoju nekadašnju slavnu prestonicu na suprotnoj obali.

Crkva sv Đorđa.

   Dalje smo otišli do katedrale Ania, posvećene Bogorodici. Njenu izgradnju započeo je 989. godine kralj Smbat II, a završena je za vreme Gagika I, 1010. godine. Kada je seldzučki sultan Alp Arslan zauzeo grad, pretvorena je u dzamiju Fetije (Pobednička). U pitanju je najmonumentalnija građevina na ovom arheološkom nalazištu. Možda joj je jedina bila ravna grandiozna rotonda posvećena sv. Đorđu, od koje je, na žalost, ostalo malo toga osim temelja.

Katedrala Ania.

Katedrala Ania i ostaci mosta na reci Akhurian.

   Jedna druga rotonda, ali mnogo, mnogo manja i skromnija, zato je u potpunosti sačuvana. Reč je o crkvi Đorđa Pahlavunija (Apughamrents), sa kraja 10. veka, koja se nalazi na zapadnoj ivici grada.

Crkva sv Đorđa Pahlavunija.

   Ima još svašta da se vidi po ovom lokalitetu, kao što je: ulica sa radnjama izgrađenim izemđu 11. i 13. veka, seldzučka dzamija, crkva. Sv. Apostola iz 1031. godine, koju su Seldzuci nakon zauzimanja grada 1064. godine pretvorili u karavansaraj. Od Gruzijske crkve sv. Stefana iz 1218. godine ostao je samo jedan zid, ali je zato nedavno potpuno restaurirana seldzučka palata. Treba spomenuti i citadelu, tj. Ič kale i naravno, najstariji spomenik na ovom arheološkom nalazištu, zoroastrijanski hram, koji se datuje između 1. i 4. veka.

Crkva sv apostola.

Ostaci zoroastrijanskog hrama.

   Fenomenalan lokalitet, nema tu šta mnogo da se zbori. Spektakularan mu je i položaj na tom platou sa liticama iznad reke. Meni su bili interesantni i ti potpuno goli pejzaži, sa žutom sasušenom travom. Inače, mislim da u celom Aniu ne postoji ni jedno jedino drvce, a sunce je pržilo iz sve snage. Nakon nekih tri, četiri sata bazanja po ovom lokalitetu utrčali smo u prvi kafe i dobro se iznalivali svakojakim tečnostima. Kada smo konačno ugasili žeđ, seli smo u kola, krnuli klimu na najače i uputili se u Kars.

Seldzučka dzamija i katedrala Ania.