Kolima kroz Tursku 2021. (18. deo)

 

AFIJON

 

   Iz Konje smo se uputili ka Afijonu, u koji smo stigli posle nekih 3 sata vožnje. Afijon na turskom znači opijum, a to ime je dobio jer je bio poznat po uzgajanju maka i pravljenju opijuma. Proizvodnja opijuma je u okolini ovoga grada bila sasvim slobodna sve do 1974. godine, kada su Turci, pod američkim pritiscima, uveli kojekakve restrikcije i strožu kontrolu.

   Afijon se, u stvari, od 2004. godine zvanično zove Afijonkarahisar (Opijumska crna tvrđava), verovatno da bi malo skrenuli pažnju sa njegovog naziva povezanim sa opijumom. Ovo je moja teorija, koja možda ne pije vodu, pošto se i dalje spominje reč opijum, ali su u svakom slučaju novim imenom istakli i čuvenu tvrđavu ovoga mesta. Naime, usred grada, na jednoj dominantnoj izdvojenoj visokoj steni, nalazi se afijonska citadela. Stvarno izgleda spektakularno, ali mi ni na kraj pameti nije bilo da prepešačim 570 stepenika da bih se uspentrao do nje.

   Istorija Afijona je burna i duga. Bio je u posedu Hetita, Frigijaca, Lidijaca, Persijanaca, Rimljana, Vizantinaca, Seldzuka i na kraju Osmanlija. Tokom rata sa Grčkom 1922. godine na kratko su ga zauzeli Grci, koji su ubrzo baš u ovom delu Turske prtrpeli ključni poraz, posle koga su bili primorani da se povuku iz Male Azije. Tu svoju pobedu Turci su ovekovečili spomenikom u centru Afijona, gde su prikazane dve osobe u borbi. Jedna je Turčin koji stoji nad poraženim Grkom koji leži na podu. Nema šta, Turci su apsolutni šampioni u disciplini pravljenja idiotskih spomenika. Kakvih sam se samo umetničkih grozota nagledao po ovoj zemlji!

   Ima po Afijonu svašta da se vidi osim već pominjane tvrđave. To su Mevlevihane dzamija (Afijon je posle Konje bio drugi po važnosti mevlevi centar), zatim Imaret dzamija i Ulu dzamija. Sve je to ok, ali glavna fora u ovom mestu su tradicionalne osmanske kuće, kojih ima koliko hoćeš u starom delu grada. U pitanju su  građevine od ćerpiča, premazane blatom, sa drvenim gredama i obaveznim doksatima. Dosta njih je u lošem stanju, ali ima i puno potpuno sređenih i upicanjenih. U ovom delu grada se stvarno živi, a pošto nema turista u velikom broju, nema ni suvenirnica, nego se u radnjama prodaju sedla, kuju noževi, pravi ćumur. Nema ni modernih kafea, već Turci, i to samo muškarci, sede na niskim stolicama ispred čajdzinica i cirkaju čaj, puše, igraju tavle, dok njihove zabrađene žene sede na stepeništima ispred svojih domova i divane sa komšinicama. Volim ovakva mesta i iako sam se nagledao gradova sa sličnim ambijentom i arhitekturom opet sam uživao.

   Dobar je i moderni deo Afijona. U njemu ima i fensi kafea u kojima sede i devojke. Mladi po ulicama su odeveni kao i njihovi vršnjaci po Evropi. Vidi se da je ovaj grad mnogo liberalniji od mesta koja smo obilazili po istoku Turske. Ipak je ovo Zapadna Anadolija.