Kolima kroz Tursku 2021. (17. deo)

 

KONJA

 

   Na licu mesta odlučili smo da ubacimo i Konju u naš itinerar. Ja sam bio ranije u ovom gradu, ali nešto na brzaka i nisam ga obišao kako treba. Na putu za Konju, za malo da izginemo od konja. Naime, na sred auto-puta istrčao mi je konj i jedva sam uspeo da ga izbegnem. U stvari, radilo se o magistralnom putu, koji je imao tri trake u svakom smeru, kao naši auto-putevi. Inače, ovo je bila druga opasnost koju smo doživeli na turskim drumovima. Par dana ranije šleper je krenuo da prelazi u moju traku, ali sam uspeo da ga sirenom upozorim. Bogami, oba puta bilo je čupavo.

   I tako, stigosmo živi i zdravi u Konju, nekadašnji Ikonium. Radi se o ozbiljnom gradu sa preko 2 miliona stanovnika. Njegova istorija je duga. Postojao je još za vreme Hetita. Zatim je bio u rukama Frigijaca, Persijanaca, Grka, Rimljana. U 11. veku osvojili su ga Seldzuci i proglasili prestonicom svoje države, Rumskog sultanata (Rum = Romej, Rimljanin). Nakon propasti Seldzuka pripao je Karamanidima i na kraju Osmalijama.

Konja

Konja.

   Glavna atrakcija Konje je tekija i mauzolej Mevlane, odnosno Dzelaludina Muhameda Rumija, osnivača derviškog reda mevlevi (onih derviša što se vrte). To je maltene i jedino što sam video prošli put u Konji, te sam rešio da se sada fokusiram na stvarima koje nisam ranije obišao, kao što je, recimo, Aladinova dzamija. Podignuta je na Aladinovom brdu, gde se nalazila nekadašnja gradska citadela. I dzamija i tvrđava nose ime čuvenog, više puta pominjanog Aladina Kejkubada. Građena je od sredine 12. do sredine 13. veka. Nekada se na tom mestu nalazila vizantijska bazilika, čiji je materijal (posebno stubovi i kapiteli) iskorišćen  za njeno pravljenje.

Aladinova dzamija

Aladinova dzamija.

   Obišli smo i Inče minaret medresu, doduše samo spolja, jer je bila zatvorena. U ovoj izuzetnoj građevini iz 13. veka, sada je smešten muzej umetnosti od kamena i drveta. Na njenom ulazu se, kao uostalom i kod većine drugih seldzučkih zdanja, nalazi veliki reljefom dekorisani portal. Upečatljiv je i kratki, ali masivni minaret ukrašen geometrijskim motivima, izvedenim kombinacijom cigli i keramičkih pločica.

Inče minaret medresa.

   Posetili smo i Karataj medresu, sada muzej seldzučke keramike. Postavku uglavnom čini keramika iz Kejkubadove palate, odnosno letnje rezidencije na jezeru Bejšehir. Karataj medresa je zanimljiva građevina, takođe sa raskošnim portalom, ali posebno bih izdvojio unutrašnjost njene kupole, koja je prekrivena prelepim tirkiznim pločicama. Nedaleko od Karataj medrese nalazi se i desetak restauriranih starih kuća.

Karataj medresa.

   Sve u svemu, ok je Konja. Ima šta da se vidi. Znamenitosti ovoga grada su odlične, za razliku od dva ovdašnja gastronomska specijaliteta koja su me razočarala. Jedan je firin kebab (malo mesa u gomili nekakvog testa), a drugi je hošmerim, neka poslastica, koja nije ništa u poređenju sa drugim turskim kolačima. Na kraju još i da dodam da Konja važi za najislamskiji od svih turskih gradova i to se baš vidi.