Kolima kroz Tursku 2021. (15. deo)

 

LET BALONOM I GUZELJURT

 

   Ustali smo u 3,30, jer je u 4 trebalo da dođu po nas iz agencije preko koje smo uplatili let balonom. Očito je postojao neki problem, pošto nam je prevoz debelo kasnio. Srećom bio je budan vlasnik hotela, pa je telefonom pozvao organizatore našeg leta. Na kraju su uspeli da nas pokupe i da nas bukvalno pred samo poletanje ukrcaju u korpu balona. Unutra se već nalazilo dvadesetak ljudi, tako da je bilo poprilično tesno.

   Svi baloni, a bilo ih je otprilike stotinak, poleteli su sa istog mesta, manje više istovremeno. Gomila šarenih balona dizala se u cik zore iznad nestvarnih kapadokijskih pejzaža. Narandzasto sunce pomaljalo se iznad neobičnog stenja, a nebo je bilo istačkano balonima, čiji plamenici kao da su pokušavali da oponašaju boju sunca. Stvarno divan prizor! Ovdašnje geološke formacije su fenomenalne kada ih gledaš sa zemlje, a tek kako izgledaju iz ptičje perspektive!

   Našim balonom je upravljala jedna mlada dama, sa još dva pomoćnika, dok je čitava bulumenta njih činila kopneni deo ekipe. Let je trajao nekih sat vremena. Prešli smo preko Ućhisara na koji sam se ispentrao pre nekih 12 godina. Sve u svemu, bilo je lepo. Ne mogu da kažem da sam nešto previše oduševljen, ali bilo mi je ok. Sleteli smo na neku njivu, na kojoj su nas već čekali kopneni članovi tima, sa vozilima za balon i kombijima za prevoz putnika. Nakon što smo se prizemljili poslužen je bezalkoholni šampanjac, i to bi bilo to.

Baloni iznad Ućhisara.

   Po povratku u hotel spakovali smo se, pozdravili sa našim domaćinima i nastavili dalje. Naše sledeće odredište bio je Guzeljurt, ali smo usput stali da vidimo vulkansko jezero Narligol. Već sam spominjao da su za bajkovite kapadokijske pejzaže najveći krivci ovdašnji vulkani. E, pa, Narligol je nastao tako što je krater jednog od njih danas ispunjen vodom. Dobro izgleda, prilično velika vodena površina savršenog pravilnog kruga.

Vulkansko jezero Narligol.

   Nismo se kod jezera preterano dugo zadržali, već smo ubrzo nastavili dalje i stigli u Guzeljurt. Namučili smo se dok nismo pronašli smeštaj. Svi ovdašnji hoteli bili su zatvoreni, čemu je verovatno kumovala epidemija korone. Inače, mislim da ovo mesto posećuje mnogo manje turista nego druge delove Kapadokije. Na kraju smo nekako pronašli privatni pansion koji je radio. U pitanju je Osmanoglu konagi, kuća stara 250 godina, sa velikim dvorištem i nekoliko soba okolo. Odličan smeštaj, a njegov vlasnik je super lik. To je mlađi tip koji nas je fenomenalno ugostio i proveo po Guzeljurtu, da nam pokaže neke manje poznate stvari kojih nema po netu i u bedekerima. Tako smo, zahvaljujući njemu, videli jedan stari mlin, sa nekom gigantskom drvenom skalamerijom za mlevenje. Obišli smo i nekadašnju crkvu sv. Grigorija Teologa, sada dzamiju poznatu kao Mala Aja Sofija. Nekada se tu nalazila jedna od starijih ovdašnjih bogomolja, a sadašnja građevina je iz 1835. godine. Grka danas u ovom gradu više nema, ali ima puno njihovih napuštenih kuća.

Guzeljurt.

   Nakon što nas je proveo po Guzeljurtu, naš domaćin nam je dao instrukcije za tzv. Manastirsku dolinu, koju smo obišli kolima. U njoj se nalazi nekoliko pećinskih crkava: Koč (10 – 11. vek), Čomlekči (9 – 10. vek), Karlburu (9 – 10. vek) i Komurlu (9 – 10. vek). Sve je to ok za videti, ali u poređenju sa onima u Goremeu, Soganliju i drugima po Kapadokiji, ove su truba.

Manastirska dolina

Komurlu crkva.

   Mnogo zanimljivija bila mi je Kizil kilise, tj. Crvena crkva, verovatno iz 6. veka, što je čini jednom od najstarijih crkava Kapadokije. Misli se da je posvećena Grigoriju Bogoslovu (Nazijanski), jednom od tri najpoznatija kapadokijska sveca. Nazvana je Crvenom crkvom zbog boje kamena od koga je napravljena, a koga, navodno, nema u bližoj okolini. Njena kupola je postavljena na oktagonalnom tamburu, što ovoj građevini daje neki pomalo jermenski izgled.

Crvena crkva.

   To je bilo sve za ovaj dan, te smo se vratili u pansion. Iako smo baš dobro ručali u restoranu, koji nam je preporučio naš domaćin, on je insistirao da se makar malo poslužimo, te nam je servirao roštilj i razne lokalne sireve, koji su stvarno bili odlični. Momku svaka čast! Koga put nanese u Guzeljurt od srca mu preporučujem Osmanoglu konagi.