Kolima kroz Tursku 2021. (13. deo)

 

SOGANLI I DERINKUJ

 

   Vrlo brzo po napuštanju Kajzerija pred nama su počeli da se pojavljuju “ludi” kapadokijski pejzaži. Rešili smo da prvo odemo do Soganli doline, koju nisam obišao prilikom mog prethodnog putovanja po Kapadokiji. Radi se o kanjonu koji se u dva kraka pruža kod sela Soganli. U njegovim liticama izdubljeno je stotinak crkava, kapela, monaških ćelija. Svi ti objekti napravljeni su od 9. do 13. veka od strane monaha koji su u to vreme naseljavali ovu dolinu.

Soganli dolina.

   Danas u kanjonu može da se vidi 6 crkava, a dobra stvar je to što je jedan deo njih dostupan kolima. Prvo smo obišli Karabaš kilise (Crkva sa crnim glavama). Na turskom je ovako nazvana verovatno zbog tamne pozadine njenih fresaka. Od svih bogomolja Soganli doline ona ima najbolje sačuvani živopis (rađen u 13. veku).

Karabaš crkva.

   Sledeća je bila Jilanli kilise (Zmijska crkva), odnosno sv. Đorđa. Inače, maltene sve crkve po Kapadokiji u kojima postoji freska na kojoj Sveti Đorđe ubija zmaja (zmiju) Turci su, zbog te scene, nazvali Zmijskim.

Jilanli crkva.

   Nakon ove bogomolje napravili smo pauzu za kafu i đuzleme (recimo palačinke punjene sirom, mesom ili povrćem) u debeloj hladovini nekog sklepanog ugostiteljskog objekta. Posle okrepljenja nastavili smo dalje pešice drugom stranom klisure. Tu se nalaze još dve crkve: Kubeli kilise (Crkva sa kupolom) i mala Sakli kilise (Skrivena crkva). Crkva sa kupolom nosi to ime, jer je vrh stene, tj. “vilinskog dimnjaka” u kojoj je izdubljena, oblikovan u vidu kupole.

Kubeli crkva.

   Nakon obilaska ove dve crkve vratili smo se do kola i odvezli u drugi krak kanjona do Tahtali kilise, tj. Crkve sv. Varvare, za koju se misli da je napravljena tokom 5 – 6. veka. Lepo je oslikana, ali su freske dosta oštećene grafitima i žvrljotinama.

Tahtali crkva.

   Kapadokija je poznata i po tzv. podzemnim gradovima. Ima ih oko 200, a dva najveća i najpoznatija su Derinkuj i Kajmakli. Pošto sam u prethodnom obilasku Kapadokije video Kajmakli, ovaj put sam izabrao za posetu Derinkuj. Svi ti podzemni gradovi su različiti, ali su svi građeni po istom šablonu. Pravljeni su, odnosno proširivani, vekovima. Arheološki je potvrđeno da su najstarije delove izdubli još Hetiti. O podzemnim gradovima Kapadokije piše i Ksenofont (430 – 355 pne) u svom delu Anabazis. Pretpostavlja se da su ljudi koji su ih pravili živeli u normalnim nadzemnim kućama, a u ova podzemna naselja bi se povlačili, sa sve stokom, iz bezbedonosnih razloga. Tih razloga je bilo na pretek. Ovde se formirala ogromna monaška zajednica, koja je često bila na udaru rimske vlasti. Kasnije, tokom vizantijske vladavine razlog je mogao da bude ikonoborstvo. Zatim slede napadi Arapa, Sasanida, Seldzuka.

Derinkuj.

   Kao što već rekoh, svi ovi podzemni gradovi su pravljeni po istom principu. U njih se ulazi dugačkim uskim hodnikom. Na vrhu se uvek nalazi štala za stoku, pa se ređaju razne prostorije, kuhinje, vinarije, trpezarije, skladišta, crkve, toaleti, septičke jame itd. Svi imaju vertikalne dimnjake, tj. ventilacione otvore, koji su služili i za glasovnu komunikaciju između spratova.

   Ulazi su zatvarani tako što bi se isklesao veliki žljeb u koji bi se postavio okrugli kamen, nalik vodeničkom točku, težine 200 do 300 kg, debljine 30 do 50 cm i prečnika 1 do 1,5 m. U sredini je izdubljena rupa, koja je služila da se vidi ko dolazi, a kroz nju je moglo i kopljem da se udari na potencijalne napadače.

   Što se tiče samog klesanja, treba reći da je tuf u kome su izdubljeni ovi podzemni gradovi jako mekan, tj. lak za obradu, ali se 48 sati nakon kopanja, zbog prisustva kiseonika, stvara prilično čvrst površinski sloj debljine nekih 6 cm. Inače, temperatura u podzemnim staništima je tokom cele godine između 14 i 16 stepeni.

Derinkuj.

   Derinkuj ima 8 spratova i zauzima površinu od 2,5 km², što ga čini najvećim podzemnim gradom na svetu. U stvari, 8 spratova je istraženo, a njegova prava veličina je još uvek nepoznata. Doseže do dubine od 40 metara, a ako bi računali i bunar, onda je njegova dubina 85 metara. Dotok vazduha su mu omogućavala 52 vertikalna ventilaciona kanala.

   Nema šta, ekstra zanimljivo, ali ugođaj je pokvarila enormna gužva. Bilo je nemoguće sve ovo lepo videti gurajući se sa masom ljudi u uskim klaustrofobičnim hodnicima. Žitelji sela Derinkuj su bili Grci, sve do njihovog proterivanja 1923. godine. Iza njih je ostala ogromna crkva sv. Teodora.

Crkva sv Teodora.

   Nakon Derinkuja  odvezli smo se u Goreme, gde smo planirali da se smestimo. Međutim, to se ispostavilo kao nemoguća misija, pošto su bukvalno svi hoteli bili puni zbog bajrama. Jebiga, Goreme je centralno turističko mesto u Kapadokiji. Preporučili su nam da odemo u bilo koje susedno mesto gde bi trebalo da lakše nađemo smeštaj. Tako je i bilo. Otišli smo u svega par kilometara udaljeni Avanos i bez problema pronašli hotel sa slobodnim sobama.

   Uveče smo se odvezli u Goreme. Kakva gužva, kao po morskim letovalištima. Takav je i ambijent. Na sve strane suvenirnice, turističke agencije koje nude razne izlete, kafei, restorani. Nije to nešto što se meni dopada, ali gde su turisti tu je i alkohol. Konačno pivo uz večeru, a ne jebeni ajran i koka kola. Poslednje pivo sam popio još u Bugarskoj. Posle klope malo smo se prošetali Goremeom i rezervisali vožnju balonom.