Kolima kroz Tursku 2021. (10. deo)

 

VAN

 

   U Van smo ušli malo posle podneva, na dan kada počinje bajram, što znači da je saobraćajna gužva bila poprilična. Pronašli smo hotel koji nam je odgovarao po ceni, po lokaciji i po tome što je navodno imao parking. Ispostavilo se da se pod “free parking” podrazumevalo da stanem ispred ulaza u hotel, koji se inače nalazi u pešačkoj zoni. Što se mene tiče nije bilo problema, ali bunio se vlasnik čajdzinice koji je na tom mestu razmestio stolove. Onda su se malo raspravljali ljudi iz hotela sa ovima iz kafea i na kraju su se dogovorili da se stolovi i stolice pomere, otprilike pola metra. Kada sam posle nekih sat vremena pogledao kroz prozor hotela, oko mog hjundaija bili su raspoređeni oni mali stočići karakteristični za turske čajdzinice, a gosti su pijuckali čaj leđima naslonjeni na moj automobil. Zamalo nisam crko od smeha kada sam video taj prizor.

   Van je drevni grad, koji je pod imenom Tušta bio prestonica Urarta od 9. do 6. veka pne. Jedno vreme nalazio se u rukama Ahemenida (Persijanaca), o čemu svedoči trojezični Kserksov natpis uklesan na steni kod vanske tvrđave. Aleksandar Veliki, kada je uništio Persijsko carstvo, naravno, osvojio je i Van. Posle njegove smrti pripao je Seleukidima. Zatim se oko njega bore Jermeni, Parćani (Persijanci), Arapi, Vizantijci, Sasanidi (Persijanci), pa dolaze Seldzuci. Dalje se ređaju razne muslimanske dinastije. Da skratim, eto, u pitanju je  stari grad sa dugom i burnom istorijom, ali u njemu danas ne postoji ništa da se vidi  od te prošlosti. Van je potpuno novi, savremeni grad. Upravo mesto, kakva u principu ne volim.

   Kao što malopre rekoh, nisam neki ljubitelj gradova ovakvog tipa, međutim Van mi je iz nekog, meni nepoznatog, razloga bio ok. Veliki je to grad, od oko 400.000 stanovnika. Prilično je živ, a kažu i liberalniji od ostatka turskog istoka. Da je življi, u to smo se odmah uverili. Zbog bajrama toliko je ljudi bilo na ulicama da, bukvalno, nije moglo da se normalno hoda. Praznična euforija u najžešćem mogućem obliku. Svuda gužva, u prodavnicima redovi, na sve strane ljudi nose tepsije pune baklava ili gomile lepo upakovanih poklona. Jednom rečju ludilo!

Van.

   Nekoliko žitelja Vana nam je prišlo, pitalo odakle smo, poželeli nam dobrodošlicu i svi do jednog, posle minut razgovora, ponosno izjavili da oni nisu Turci već Kurdi. Danas su Kurdi većina u ovome gradu, a nekada, ne mnogo davno, nije bilo tako. U stvari, mnogo se laže i manipuliše etničkim sastavom stanovništva Vana, tokom 19. i početkom 20. veka. U svakom slučaju, Jermena ako nije bilo najviše, bilo ih je bar polovina, a značajan je bio i broj sirijskih hrišćana. Danas najbrojniji Kurdi krenuli su u progon Jermena i pre turskog genocida tokom I svetskog rata. Naime, kurdski šeik Dzalaledin je sa svojim sunarodnicima još u vreme rusko – turskog rata (1877 -1878) masakrirao okolna jermenska sela. Za vreme pomenutog genocida, Jermeni Vanskog vilajeta nisu čekali, kao mnogi drugi njihovi sunarodnici, već su organizovali samoodbranu. Vanski Jermeni su više od mesec dana uspevali da spreče regularnu tursku vojsku da osvoji njihov deo grada i dočekali su dolazak ruske armije. Kada je ruska vojska krenula u povlačenje iz Vana sa njima je ovu oblast napustilo i 200.000 Jermena.

Van.

   Danas se oko Vana Turci akaju sa Kurdima. Van, kao i cela jugistočna Anadolija je već više decenija poprište sukoba turske države i kurdskih pobunjenika, ali to sam više puta spominjao, pa da se ne ponavljam. Čak i tokom naše posete ovom mestu, u jeku praznične atmosfere, nije nedostajalo policijskih bornih kola po vanskim ulicama.

   Na kraju dana prvo smo otišli do obližnjeg “Migrosa” (veliki lanac supermarketa) da se snabdemo novom dozom viskija. Doći do alkohola u unutrašnjosti Turske nije kao po letovalištima na moru. Hajde što 90% restorana ne služi alkohol, nego što ga nema ni u većini prodavnica. Da ne bismo lutali, kada bismo došli u neki veći grad, ukucali bi na GPS-u “Migros”, pošto ovaj supermarket ima pristojan izbor pića i pravac tamo. U Vanu smo obavili malo jaču nabavku viskija, jer su sledila 4 neradna dana. Jebiga, mora da se misli na vreme. Sa punim rančevima u kojima su zveckale flaše otišli smo do restorana na bogatu i dobru večeru.

   Ujutru je grad bio sablasno prazan. Nigde ljudi, po ulicama malo vozila. Poneka bakalnica je radila, a ispostavilo se i gotovo svi restorani. Šta ćeš više, ako svuda rade te male radnje i kafane tokom praznika, za mene dovoljno! U neko doba krenuli smo ka tvrđavi, ne znajući da li će uopšte biti otvorena. Guglao sam malo kakvo je tih bajramskih dana radno  vreme arheoloških lokaliteta i muzeja i svodi se na to da je svim tim institucijama ostavljeno da same odluče kako će raditi tokom praznika. Tvrđava je bila otvorena, ali ne i muzej, koji je odmah pored nje.

Vanska tvrđava.

   Vanska citadela se nalazi nekih 4 km od centra grada. Impresivnih je dimenzija. Prvu fortifikaciju su na tom mestu podigli još Urarćani. Sa tvrđave se pruža sa jedne strane lep pogled na jezero, a sa suprotne na grad Van. Utvrđenje je, zapravo, između grada i jezera. Sa bedema utvrđenja vide se i ostaci tzv. Eski (Starog) Vana. Spominjao sam da je današnji Van moderan grad u kome nema uopšte starih istorijskih građevina, ali nisam naveo zašto je to tako. Nekadašnji Van se nalazio bliže tvrđavi i kada se turska vojska povlačila pred Rusima digla ga je u vazduh. Sada se tu nalazi pusto polje sa tek po nekom građevinom, koja je delimično opstala ili koja je nedavno obnovljena.

Vanska tvrđava.