MARDIN
Od svih gradova koje smo obišli na ovom putovanju Mardin je moj apsolutni favorit. Njegov položaj je spektakularan. Nalazi se na prilično strmoj padini, na čijem vrhu je tvrđava, koju, nažalost, nismo posetili, jer je u njoj smeštena vojska. Na toj padini stepenasto su načičkane kuće sa ravnim krovovima, uglavnom napravljene od nekog braonkastog kamena. Južno od grada u nedogled se pruža plodna ravnica Mesopotamije. Gotovo sve kuće u Mardinu su stare, sa prozorima koji imaju prelomljene lukove, izbačenim terasama i fasadama ukrašenim geometrijskim reljefima. Jednom rečju, fenomenalno izgleda ovaj grad! Jedino što mi se nije dopalo u Mardinu je njegova klima. Ne da je bilo vruće! Inače, baš ovde je izmerena najviša temperatura svih vremena u Turskoj i iznosila je 48,8 stepeni. U vreme naše posete nije bila baš tolika, ali nije bila ni mnogo niža.
Mardin.
Istorija Mardina seže u doba Hurita i kraljevstva Mitani. Smenjuju se dalje Sumerci, Vavilonci, Persijanci, Asirci, Urartu i tako redom, preko Rimljana, Vizantinaca, Sasanida, Arapa do Turaka.
Mardin.
Hotel u kome smo se smestili je, u stvari, preuređen han ili neko slično zdanje, a godinu njegove izgradnje nisam uspeo da saznam. Da je u pitanju stara građevina, tu nema nikakve sumnje. Nalazi se pri vrhu pomenute padine, u podnožju utvrđenja, odmah ispod Zindzirije medrese. Sa njegove terase pruža se sjajan pogled na grad i mesopotamsku ravnicu. Ne znam kako da vam opišem svoj osećaj dok sam zavaljen na toj terasi cirkao kaficu uz dobar, kvalitetan viski i gledao kako narandzasto sunce klizi niz minaret Ulu dzamije i nestaje negde iza horizonta u izmaglici Mesopotamije.
Obilazak Mardina započeli smo tako što smo krenuli da obiđemo sve značajne crkve, dzamije, medrese i ostale kulturnoistorijske spomenike. To baš i nije imalo mnogo smisla, pošto ovde vredi zastati bukvalno kod svake druge kuće. Što se tiče crkava, nismo imali sreće, jer je svaka od tih pet, šest koje smo hteli da vidimo bila zatvorena. Osmotrili smo ih spolja, mada to i nije neka uteha, pošto su sve okružene visokim kamenim zidovima, što se dalo i očekivati u ovakvom gradu zbijenom na malom prostoru.
Kod islamskih bogomolja smo bili uspešniji. Prvo smo posetili Veliku, iliti Ulu dzamiju iz 11. veka, najstariju dzamiju ovoga grada. Podignuta je za vreme Seldzuka, ali svoj današnji izgled najviše duguje Artukidima. Zatim smo otišli do Abdulatif dzamije iz 1371. godine. Naravno, nismo preskočili ni Zindzirije medresu iz 1385. godine, koja je tik uz naš hotel, kao i Kasimiju medresu, čija je izgradnja započeta u doba Artukida, a završena za vreme Turkmena Belog Ovna (Ak Kojunlu).
Zindzirije medresa. 
Kasimija medresa. 
Abdulatif dzamija.
Sve ove građevine koje sam nabrojao dovode se u vezu sa Artukidima. Osnivač te dinastije bio je seldzučki komandant Artuk. Njegovi sinovi Sokmen i Ilgazi su zavladali oblastima Dijarbakira, Mardina i Hasankejfa i ušli u konflikt sa Seldzucima. Artukidovi sinovi su se pokazali prilično uspešnim i u borbi sa krstašima. Sokmen je učestvovao u bici kod Harana 1104. godine, dok je Ilgazi potpuno rasturio Ruđera od Salerna u bici kod Balata 1119. godine. On je svojoj državi pridodao i Alepo. Takođe je poharao grofoviju Edesu, a porazio i gruzijskog kralja Davida IV u bici kod Didgorije. Njihovi naslednici nisu bili tako uspešni i već 1127. Alepo su preuzeli Zengidi, Hasankejf 1232. Ajubidi, a Mardin 1409. Turkmeni Ak Kojunlu.
Kao što rekoh, sve ove islamske građevine povezane su sa dinastijom Artukida, i sve su, bez ikakve dileme, izuzetni kulturnoistorijski spomenici. Međutim, ja sam se na svojim dosadašnjim putovanjima nagledao raznoraznih dzamija i medresa i priznajem malo su mi dosadile. Nema zbora i ove mardinske su sjajne, ali nisu me one ovde očarale, već celokupan ambijent Mardina. Uživao sam u laganom bazanju njegovim ulicama, zastajkujući kod svake druge kuće da je osmotrim ili dodirnem njen kamen isklesan ko zna kad.
Nisam uživao samo u arhitekturi Mardina, već i njegovoj gastronomskoj ponudi. Probalo se svašta, recimo dibek kafa, kojoj je dodato još 7 začina, kao što su salep, kardamon, čokolada i kojekakve biljke. Isprobasmo i neki lokalni slatkiš, valjda karamel krem sa orasima, kao i razne šerbete. Od ozbiljnije klope jeo se kitel raha (sirijske ćufte), dobo tj. neko jelo od jagnjetine, zatim izvrsni kuvani sir, kao i raznorazno meze.
Svako veče smo išli u jedan ovdašnji čuveni restoran, čiji je vlasnik sirijski hrišćanin, koji, ako sam dobro shvatio, u Turskoj važi za kulinarsku zvezdu. Restoran je fensi, sa ogromnom terasom i gomilom uglađenih konobara, koji ti na kraju večere ibrikom punim ružine vodice polivaju ruke. Sve je super osim pomenutih kelnera. Nigde u životu nisam sreo takve tupane. Hajde, u redu, ne znaju engleski, ali jedva smo uspevali išta da naručimo i iz turskog menija. Znači, pokažem mu prstom u jelovnik na turskom i on opet ne zna šta hoću. Nisam mogao da se načudim, sve dok mi nije palo na pamet, da oni mučenici verovatno ne znaju turski. Pa, da sigurno su Sirijci, najverovatnije izbeglice. U ovom restoranu se služio i alkohol, što me je posebno radovalo. Inače, stekao sam utisak da je Mardin dosta liberalniji što se tiče alkohola. Verovatno zbog ovdašnjih hrišćana. Po gradu ima nekoliko prodavnica sa lokalnim vinima, a i pivo je mnogo lakše naći nego u drugim gradovima ove regije.
Mardin ima veliku populaciju Kurda, Arapa i Asiraca. Oko 50% njih se identifikuju kao Arapi. Kakav je odnos prema njima najbolje ilustruje slučaj donedavnog gradonačelnika, inače uglednog kurdskog političara, koji je u poslednjih pet, šest godina dva puta biran da vodi grad i oba puta silom izbačen iz gradske kuće od strane policije, jer kako kažu podržava terorizam. Kao što vidimo, odnos turske države prema ovdašnjim nacionalnim manjinama nije baš na nekom zavidnom nivou, ali bar ih ne rokaju kao nekada. Pre genocida tokom I svetskog rata u Mardinu je živelo više od 12.000 Asiraca i preko 7.500 Jermena. Većina njih je završila u zloglasnom pustinjskom logoru Ras al Ajn, u kome je masakrirano oko 80.000 hrišćana.
Ne znam da li ti je poznato, ali 90ih godina je Kurdima bilo zabranjeno da pričaju kurdski! Takodje, da li znaš da se kurdski jezik ne izučava u školama po Turskoj! Možda tipa na par mesta, ako i toliko. Ja sam bio šokiran tim otkrićem. 10x sam bio u Turskoj, ali eto, ovo me otreznilo.
ОдговориИзбришиMardin je bio cool. Par sati sam proveo tuda, krivo mi je što nisam bio tipa 2 dana. A jbg, ne može sve da se obidje. Inače, pomenu kako u Urfi žive većinom Kurdi i Arapi. Zapravo, i tu, kao i u Mardinu jedino oni i žive. Asirci i Turci su tipa ono, statistička greška. Turci vojska i panduri, tičeri i to je to.
Nije me raspametio Mardin nešto spec. Dobar je, super je, sa terase Zindzirije medrese sam pio čaj i grickao pistaće i uživao u pogledu, to je bilo zaista super. Čak sam se peo na krov medrese, slikao se na ivici. Ljudi se krstili. :D Hahahaha
Ne znam da li si u Kurdistanu jeo soguk baklavu? To ti je hladna baklava sa nekim mlekom unutra, prelivena čokoladom i pistaćima? Prijatelju, da te ne slažem, ali jedno 2kg sam polomio toga u nedelju-dve, gušio sam se bukvalno. :D Ono je uz kjunefe pravo savršenstvo. :)
Znam, pisao sam malo o tome u narednim postovima.
ОдговориИзбришиMeni je Mardin bio apsolutno najbolji grad na ovom putovanju. Baš mi je prijao. Mi smo u njemu mislim bili dva dana.
Nisam to probao, ali moram da ti verujem pošto sam zbog tebe postao žešći ljubitelj kunefea
I ja ne bih znao za soguk baklavu da mi ne reče moj stari svat Perčil usta. :) Bio u Turskoj 25x i živeo zadnjih godinu dana u Istanbulu. :) A kjunefe, daaaa. Videćeš, kad probaš ovu baklavu, živo me interesuje šta će ti biti bolje. :)
ОдговориИзбришиJavljam, čim mi se ukaže prva prilika da je degustiram.
ОдговориИзбриши