Kolima do turskog Kurdistana 2020. (7. deo)

 

GOBEKLI TEPE & DARA

 

   Ujutro smo se uputili ka Mardinu, s tim što smo planirali da usput obiđemo dva arheološka nalazišta i jedan manstir. Prvi od lokaliteta je Gobekli Tepe, koji je udaljen svega 12 km od Šanliurfe. Radi se o telu, prečnika oko 300 m i visine 15 m. Ovde je pronađeno najstarije svetilište na svetu. U pitanju su krugovi sačinjeni od krečnjačkih stubova oblika slova T. Površine tih stubova su često ukrašene reljefima raznih životinja (veprovi, ptice, zmije, škorpije, vukovi, gušteri itd.). Na jednom od njih isklesan je nekakav gušter, ali u tako dubokom reljefu, da izgleda kao skulptura nakalemljena na taj stub. Inače, ovi kameni stubovi najverovatnije predstavljaju krajnje stilizovane ljudske statue.

Gobekli Tepe.

 

   Svetilišta Gobekli Tepa su nastala u periodu od 9.600 pne, pa do 8.200 pne (prekeramički neolit) i smatra se da su ih podigli lovci sakupljači, što je potpuno novo saznanje u praistorijskoj arheologiji. Ovaj lokalitet su 1994. godine otkrili nemački arheolozi na čelu sa Klausom Šmitom.

Gobekli Tepe.

 

   Oduševio me je Gobekli Tepe, a bogami i to kako su Turci za relativno kratko vreme, od kada se krenulo sa iskopavanjem ovog lokaliteta, napravili nad njim zaštitnu konstrukciju, a onda i obezbedili svu infrastrukturu za posetioce. Uz sve to, u zgradi novog muzeja u Šanliurfi postavili su rekonstrukciju ovdašnjeg svetilišta, oslobođenu od “dodataka” iz mlađih faza. Mogu samo da kažem bravo!

Gobekli Tepe.

 

   Nakon dugog i detaljnog razgledanja ovog arheološkog nalazišta uputili smo se ka Dari, koja se nalazi tik uz samu sirijsku granicu. Nekada je to bio strateški važan vizantijski grad na granici sa njihovim ljutim neprijateljima Sasanidima. Osnovao ga je Anastasije I (491 – 518), kao bazu za ratove, koje je od 502. do 506. god. vodio protiv pomenutih Persijanaca. Zbog blizine neprijatelja rađen je u velikoj brzini i dovedeni su majstori iz cele Gornje Mesopotamije. Nazvan je, kako drugačije, nego Anastasiopolis. Ta ubrzana gradnja, tj. fušarenje, dovelo je do toga da je morao da ga obnavlja već Justinijan, koji ga je i preimenovao u Justinijana Nova.

Dara, nekropola.

 

   Prvo smo obišli izuzetno impresivnu nekropolu sa grobnicama uklesanim u stenama. Posebno je upečatljiva jedna ogromna, da kažem trospratna. Ulaz u nju je bogato ukrašen reljefom koji je dosta oštećen. U pitanju je religijska scena u kojoj se može raspoznati Jezekilj. U ovoj grobnici je pronađeno baš mnogo ljudskih ostataka. Misli se da su u pitanju žrtve sasanidskog osvajanja grada 573. godine, a grobnica se datuje u 591. godinu, odnosno nakon vizantijskog oslobođenja ovoga mesta.

Dara, nekropola.

 

   Odlično je sačuvano i pedesetak metara popločane ulice, široke skoro 6 metara, kao i jedan most sa tri, još uvek vidljiva, luka. Opstala je i jedna od gradskih kapija, mlin i nekakvo postrojenje za distribuciju vode. Kad smo već kod vode, najzanimljivije su, a svakako i najgrandioznije dve ogromne cisterne. Duboke su oko 25 m, a nalaze se ispod nekih savremenih, ubogih kuća, koje su podignute na vizantijskim temeljima. Inače, Dara je poznata i po tome što su u njoj, i to u dva navrata, 1915. god. izvršeni masakri nad Jermenima deportovanim iz Dijarbakira, Mardina i Erzuruma. Tada su ove cisterne bile do vrha ispunjene njihovim leševima.

Dara, cisterna.

 

   Svi ti ostaci vizantijskog grada nalaze se usred modernog naselja. U stvari, daleko je Dara od modernog naselja, mnogo bolje je reći savremenog. To je jedno tipično bliskoistočno prašnjavo selo, sa kućama podignutim na temeljima drevnih građevina. Za izgradnju tih objekata, naravno, korišćen je kamen sa vizantijskih zdanja. Gotovo da nismo videli živog čoveka tokom par sati smucanja po ovom selu. To i ne čudi, s obzirom kako je sunce pržilo. Jeste bilo vruće, ali vredelo je, pošto se radi o ekstra dobrom lokalitetu.

Dara, postrojenje za vodu.

Dara, grobnice.

 

   Preživesmo nekako obilazak Dare po paklenoj vrućini, te smo seli u hjundai, odvrnuli klimu na maksimum i uputili se ka Dejrulzafran manastiru, poznatom i kao Mor Hananja (sv. Ananije). Inače, dok smo se ovih par dana muvali duž sirijske granice dva puta nas je zaustavljala žandarmerija. U oba slučaja tražili su da vide naše pasoše. Proveravali su samo pečate, tačnije gledali su odakle smo ušli u Tursku. Očito im je samo bilo bitno da nismo došli iz Sirije.

Dejrulzafran manstir.

 

   I tako dođosmo do Dejrulzafrana, koji je svega par kilometara udaljen od Mardina. Na našu veliku žalost, ovaj sirijski pravoslavni manastir bio je zatvoren zbog korone. Kao što malopre rekoh, pripada Sirijskoj pravoslavnoj crkvi, koja spada u jednu od autokefalnih istočnih crkava. Nastala je nakon Halkedonskog sabora 451. godine, odvajanjem sirijskih monofizita od Antiohijske patrijaršije. Manastir je osnovan 493. godine, a od 1166., pa sve do 1923. bio je sedište sirijskog patrijarha. Šteta, što nismo uspeli da ga posetimo. Smucali smo se neko vreme duž njegove ograde, a onda smo digli ruke, seli u kola i odvezli se u Mardin.