Kolima do turskog Kurdistana 2020. (5. deo)

 

DULUK – ZEUGMA – HARAN

 

   Iz Gazijantepa  smo se zaputili ka Šanliurfi, ali smo zastali posle par kilometara u Duluku, odnosno drevnom Dolihu, mestu Jupitera Dolihena. Da malo pojasnim. Rimljani su bili vrlo praktični u vezi religijskih pitanja kod pokorenih naroda. Kada osvoje neku oblast, božanstva koja je poštovalo tamošnje stanovništvo, samo dodaju svome panteonu. Obično ta nova božanstva poistovete sa sličnim, već postojećim rimskim bogovima i dodaju im njihova imena kao epitete. Ta praksa je išla relativno glatko sve do pojave hrišćanstva. Ovde u Dolihu je tokom rimske vladavine ovdašnji bog poistovećen sa Jupiterom. Tako je stvoren kult Jupitera Dolihena, koji se uspešno proširio po čitavom rimskom carstvu. Spomenici posvećeni Jupiteru Dolihenu prilično su česti i u našim krajevima.

 

   Mi smo u Duluk došli da bismo videli jedan mitreum, tj. pećinski hram posvećen Mitri, koji je nažalost bio zatvoren. Šta da se radi, stigli smo do ulaza u pećinu i dalje se nije moglo. Lokalitet je, vidi se, ne tako davno lepo sređen, ali očito baš i nisu imali posetioce, te je zatvoren. U međuvremenu je sve što su uradili propalo i zaraslo. Svratili smo na kratko i do obližnjeg antičkog kamenoloma, koji se nalazi usred neke jezive ciganmale.

Duluk.

 

    Nastavili smo dalje i stigli do Zeugme, odnosno, bolje rečeno, do onoga što je od nje preostalo, a to i nije bogzna šta. Kao što već rekoh, gradnjom Birečik brane veći deo ovoga lokaliteta je potopljen. Tokom zaštitnih iskopavanja pronađeni mozaici su preneti u Gazijantep i izloženi u novom, modernom muzeju, napravljenom specijalno za njih. Radi se o fenomenalnim umetničkim delima, što je kod mene samo pojačalo žal za onim što je ostalo ispod Eufrata. Preteklo je nekoliko kuća čije podove krase mozaici, na jednoj padini iznad reke. Turci su iznad njih postavili, ozbiljnu zaštitnu konstrukciju, ali dzaba, isuviše je skromno to što može da se vidi od Zeugme. U njoj je u antičko doba živelo preko 70.000 ljudi.

Zeugma.

 

   Dok smo se muvali po ovom lokalitetu temperatura je dosegla 40 stepeni. Toliko je verovatno bilo u hladu, a ko zna koliko na ledini na kojoj smo se mi nalazili. Često sam se na dosadašnjim putovanjima susretao sa visokim temperaturama, jednom je u Kizilkumu bilo čak 50 stepeni. Međutim, tamo mi nije bilo vruće kao ovde. Takav je bar moj subjektivni osećaj. Gotovo da tokom celokupne vožnje kroz ovaj deo Anadolije klimu u kolima nismo uopšte gasili. Brzo smo pogledali to malo što ima da se vidi, a onda smo dugo sedeli na terasi, u hladovini muzejske kafeterije, cirkali kafu i nalivali se hladnim napicima, dok se ispod nas lenjo valjao Eufrat. Moram da vam priznam, valjda zato što sam nekada davno bio lađar i plovio po Dunavu, volim kada se nađem na obalama čuvenih reka. Takav osećaj zadovoljstva imao sam i na Nilu, Volgi, Tigru, Dnjepru, Uralu, Amu Darji.

Eufrat kod Zeugme.

 

   Naša sledeća stanica pre Šanliurfe bio je Haran. Zapravo, kod same Šanliurfe smo skrenuli na jug u mesopotamsku ravnicu i posle 44 kilometara stigli u ovaj grad, često pominjan u bibliji. Duga je istorija Harana i seže do 7.000 god. pne. Vladali su njime i Asirci, i Persijanci, i Međani, pa Aleksandar Veliki, Seleukidi, Osroena, Rimljani, Vizantinci, zatim Arapi, Seldzuci, Mongoli, Mameluci i na kraju Osmanlije. 

Haran, Alepo kapija.

Haran.

 

   Nekada su ovo mesto okruživale zidine duge 4 km, sa 6 ili 7 kapija, od kojih je danas samo jedna sačuvana (Alepo kapija). Unutar tih bedema nalazi se tzv. unutrašnja tvrđava i ostaci Velike tj. Ulu dzamije. Podignuta je u čast proroka Avrama, iliti u islamu Ibrahima, koji je jedan deo svoga života proveo u ovom gradu. Izgrađena je za vreme Omajada i to je najstarija dzamija u celoj Turskoj. U stvari, malo toga je ostalo od nje, osim istočne fasade i većeg dela minareta. Drevni Haran je bio poznat i po univerzitetu, koga neki smatraju prvim u svetu. Današnji Haran je najprepoznatljiviji po kućama od ćerpiča izgrađenim u obliku košnica.

Haran

Haran, Ulu dzamija.

 

   Čim smo parkirali auto ispred Alepo kapije, prišao nam je tip nudeći se da nam bude vodič. Naravno, otkačili smo ga, pa sva trojica smo arheolozi, šta on može da nam kaže što ne znamo. Dalje su nam prilazila samo deca koja su prosila. Drugar je razdelio klincima neku siću i posle toga smo non-stop bili okruženi dečurlijom koja je tražila pare. Deca, ko deca, međutim mnogo nedostojanstveniji u prošenju od njih pokazali su se odrasli ljudi iz tzv. Haran kultur evi. Radi se o nekim od tih kuća – košnica u koje mogu da uđu turisti. Većina stanovnika Harana su Arapi, tako da ne čudi što smo videli nekoliko starica sa istetoviranim facama.

Haran.

 

   Iz Harana smo se uputili u Šanliurfu u koju smo posle nekih sat vremena vožnje stigli. Izabrali smo hotel Hanehan, do koga nas je doveo GPS na mobilnom telefonu. U stvari, doveo nas je blizu njega. Da budem skroz precizan, uveo nas je u uličice starog grada i to u neke koje nisu predviđene za automobile. Sreća moja što imam hjundai i 10. Čak smo i njemu morali da sklopimo retrovizore da bi se provukli kroz neke sokake. Poseban problem bio je skrenuti, kada se dođe do kraja takve uske ulice. Koliko je tu trebalo manevrisanja! Srećom dođosmo do neke dzamije ispred koje je bilo mesta da se parkiramo i peške odosmo do hotela.

   Smeštaj koji smo izabrali je han, koji je navodno izgrađen pre 650 godina. Naravno, preuređen je tako da ispunjava uslove današnjih gostiju. U pitanju je tradicionalno ovdašnje zdanje na dva sprata, sa ravnim krovom, unutar koga se nalazi prostrano dvorište. Na sredini tog dvorišta je fontana, a okolo su raspoređene sobe. Cela građevina je napravljena od kamena, a svi stubovi i lukovi su bogato dekorisani. Jednom rečju prelepo!

Smeštaj u Šanliurfi.