Kolima do turskog Kurdistana 2020. (4. deo)

 

GAZIJANTEP

 

   Gazijantep je veliki grad u kome živi oko 2 miliona ljudi. Njegov obilazak otpočeli smo šetnjom od našeg hotela ka centru. Usput smo prošli pored nekadašnje jermenske crkve sv. Petra, kao i prilično monumentalne dzamije Oslobođenja. Zapravo, i ovde se radi o jermenskoj crkvi posvećenoj Bogorodici, koja je pretvorena u islamsku bogomolju nakon što su se Turci “oslobodili” Jermena. Da budem precizan, jedno vreme je korišćena kao zatvor, a dzamija je postala 1980. godine. Kakva besramnost! Prvo su u potpunosti istrebili ovaj nekada brojan narod u Gazijantepu, a onda njihovu crkvu pretvorili u dzamiju i nazvali je, ni manje ni više, nego dzamija Oslobođenja.

Gazijantep, dzamija "Oslobođenja".

 

   Otišli smo i do Omerije dzamije, najstarijeg muslimanskog svetilišta ovoga grada. Za nju se ne zna kada je tačno izgrađena. Pretpostavlja se negde oko 1150. godine. Takođe smo posetili i Širvani dzamiju, koja je iz mamelučkog perioda, odnosno 14. ili 15. veka. Nažalost, sva ova verska zdanja obišli smo samo spolja, tačnije mogli smo da uđemo i u njihova dvorišta, ali ne i unutar njih, jer su bile zatvorene, pretpostavljam zbog korone.

Gazijantep.

 

   Bili smo i u starom hamamu, koji je preuređen u muzej, a onda smo se uputili ka tvrđavi. U pitanju je moćno utvrđenje smešteno na dominantnom brdu u samom centru grada. Arheolozi kažu da su nekakvu fortifikaciju tu imali još Hetiti. Prvu pravu tvrđavu podigli su Rimljani u 2. veku, koju je kasnije obnovio Justinijan u 6. veku. 

Gazijantepska tvrđava.

 

   Moram da priznam da mi nije bila preterano zanimljiva. U njoj je danas smešten Gazijantepski panoramski muzej odbrane i heroizma. Kakav naziv! Posvećen je Bici za Antep, koju su Turci vodili protiv Francuza, tokom Francusko – turskog rata (1918 – 1921). Iako je muzej posvećen ratu u kome je izginulo na hiljade ljudi, suzdržavao sam se da ne puknem od smeha zbog silnih skulptura junačkih turskih ratnika, a bogami i hrabrih civila. Vrhunski kič! Kao da se neko namerno zajebavo. Osim što su krajnje nevešto izvajane, ove statue su napravljene od nekog čudnog materijala, nalik plastici, sjajne zlatno – bakarne boje. Fuj! Inače, ovaj grad se sve do 1973. godine zvao Antep, a onda mu je zbog uloge u Francusko – turskom ratu dodat prefiks Gazi, što može da se prevede kao ratni heroj. Na to je odmah odgovorio obližnji Maraš, koji je postao Kahranmaraš, tj. Junački Maraš, a zatim je i Urfa preimenovana u Šanliurfu, tj. Slavnu Urfu.

Muzej odbrane i heroizma.

 

   Obišli smo i ovdašnji bazar prepun ljudi, robe i šarenila. Posmatrali smo kujundzije koji su čukali po tepsijama i odbijali ponude bučnih trgovaca. Dobro, nešto smo i pazarili, kao što su recimo neke poslastice od pistaća. Gazijantep je poznat po ovom plodu, tj. po ovdašnjoj sorti pistaća, tzv Antep pistać. Koristi se u raznim kolačima, i naravno, neizostavni je sastojak baklava. Kažu da su ovdašnje baklave najbolje u celoj Turskoj, a da se najbolje baklave u Gazijantepu prave u “Imam Čakdaš kebab ve baklava salonu“, restoranu osnovanom još u 19. veku. Hvale i njihove kebabe, te sam morao i njih da probam. I jedno i drugo je bilo dobro, nema tu zbora. Ranije sam više puta isticao da su u Turskoj baklave truba. Gde god da sam ih jeo, nisu mi se svidele. E, ovde u jugoistočnoj Anadoliji su dobre, šta više odlične. Inače, Gazijantep važi za prestonicu turske kuhinje. To je potvrdio i Unesko kada ga je uvrstio na listu gastronomskih gradova.

 

   Sve u svemu, ok je Gazijantep. Ima u njemu svašta da se vidi, osim pomenutih crkava, dzamija, tvrđave, ne oskudeva ni u starim hanovima, hamamima, bazarima. Sačuvano je i dosta tradicionalnih kuća. Malopre sam hvalio i njegovu gastronomiju, tako da, eto, ima i šta da se proba. Prilično je i živ, ma pravi veliki grad. Međutim, meni nešto nije legao. Još pre puta utuvio sam sebi u glavu da je on bezveze. Prilikom planiranja putovanja čak sam razmišljao da ga preskočim. Na kraju sam ipak odlučio da posetim i njega i to pre svega zbog dva ovdašnja muzeja. Prvi je arheološki muzej sa brojnim, fenomenalnim artefaktima, od kojih su mi najzanimljiviji bili oni iz doba Hetita i Komagene. Drugi je muzej mozaika iz Zeugme. Otvoren je 2011. godine  i u njemu je smešteno 1.700m² mozaika. 

 

   Akcenat je stavljen na mozaike iz Zeugme. U pitanju je grad koji je početkom 3. veka pne. osnovao Seleuk I Nikator, jedan od dijadoha, tj. naslednika Aleksandra Velikog. Na žalost, veći deo lokaliteta se nakon izgradnje Birečik brane našao ispod voda Eufrata. Mozaici iz Zeugme su fantastični. U rangu su čuvenih severnoafričkih. Njihov relativno nedavni pronalazak, bukvalno korenito menja istoriju antičke umetnosti. Za svoj simbol muzej je uzeo prelepi ženski portret, tzv. Cigančice, ali i svi ostali mozaici iz Zeugme, kao što su, recimo, oni sa Ahilom, Andromedom, Ikarom i Dedaloma, Dionisom su prosto neverovatni.

Muzej mozaika iz Zeugme.

 

   Osim mozaika iz Zeugme izloženi su i neki pronađeni u okolini Gazijantepa. Posebno mi je zapao za oko jedan crkveni iz 5. veka, sa vrlo neobičnom scenom raznih životinja. U stvari, mislim da je njegov autor bio skromnog umetničkog znanja, te su ove životinje prilično nevešto prikazane, što danas ovu predstavu čini i te kako originalnom. Izdvojio bih još i par mozaika sa velikim krstovima interesantnog oblika, kao i nekoliko sa tekstovima ispisanim sirijskim alfabetom.

"Cigančica" iz Zeugme.