Kolima do turskog Kurdistana 2020. (3. deo)

 

GORDION

 

   Posle razgledanja Troje i muzeja seli smo u kola i uputili se ka Polatliju, mestu koje smo izabrali za naše drugo noćenje. Prvih par sati smo išli uz obalu Mramornog mora. Put je bio odličan, uglavnom sa tri trake u svakom pravcu, ali taj deo duž Mramornog mora je načičkan gradovima, pa je gužva i čeka se na semaforima. Inače, te ceste sa tri trake Turci ne računaju u autoputeve, odnosno besplatni su. Drumarine se naplaćuju na putevima sa 5, 6 traka. Uz to putarine koje smo plaćali su bile znatno jeftinije nego kod nas. Cena benzina je takođe bila drastično manja nego u Srbiji, negde oko 80 centi za litar. Usput smo pravili pauze za kafu, toalet, a kada se ukaže prilika i da isprobamo nešto od lokalnih specijaliteta. Tako smo se, recimo, na jednom odmorištu nedaleko od Burse, na obroncima Uludaga, zasladili nekakvim slatkim od kestena. Dalje smo prošli pored Eskišehira i stigli u grad Polatli, koji se nalazi relativno blizu Ankare.

 

   Polatli nema ništa zanimljivo da ponudi, a za mesto prenoćišta izabrali smo ga jer se nalazi nedaleko od Gordiona, nekadašnje frigijske prestonice. Za Frigijce se misli da su balkanskog porekla i da su u 2. milenijumu pne. Prešli Dardanele, srušili, tj. bolje reći doprineli rušenju, Hetitskog carstva i u ovom delu Anadolije formirali svoju državu.

Gordion.

 

   U Polatliju smo samo prespavali i čim smo ustali otišli smo u Gordion. Ovaj drevni grad nalazi se na strateškom mestu, na putu između Lidije i Asirije, na ušću reka Sakarije i Porsuk, koje su mu obezbeđivale plodno zemljište. I ovde se radi o ogromnom telu, koji je bio kontinuirano naseljen još od ranog bronzanog doba, pa sve do srednjeg veka.

Gordion.

 

   Parkirali smo auto u podnožju tela, a onda se uspentrali na njega i krenuli u detaljan obilazak lokaliteta. Da se razumemo, nema tu bogzna šta da se vidi, pošto su i ovde, kao i u Troji, u pitanju ostaci iz baš davne prošlosti. Međutim, to što je preostalo od Gordiona, meni je bilo više nego zanimljivo. Ovo mi je prvo frigijsko nalazište koje sam posetio, što je takođe doprinelo mom oduševljenju. Dugo smo se zadržali na lokalitetu, ne mareći što nas u toku dana čeka put do Gazijantepa, od skoro 800 km.

Gordion.

 

   U neposrednoj blizini ovog frigijskog grada nalazi se veliki broj grobnica tumula (humki) od 9. pa do 6. veka pne. Ima ih preko 100 komada. Najveći tumul je visok 53 metra, a prečnik mu je preko 300 metara. U njemu se nalazi savršeno očuvana drvena grobna konstrukcija u kojoj su nađeni bogati grobni prilozi. Pre nekih desetak godina video sam te predmete u Muzeju anadolskih civilizacija u Ankari i sećam se da me je posebno fascinirao drveni nameštaj iz ove grobnice. Ova najveća humka nazvana je Midin tumul, mada je verovatno pripadala nekom njegovom prethodniku.

Midin tumul.

 

   Mida je bio najpoznatiji frigijski vladar, u legendama poznat po magarećim ušima i “daru” da sve što dodirne pretvori u zlato. Kad već pričamo o Midi i legendama, red je da spomenem i onu o gordijevom čvoru. Naime, Frigija je u jednom momentu ostala bez kralja, a prema proročanstvu novi kralj  je treblo da postane onaj koji prvi uđe u Gordion sa volovskom zapregom. Taj koji je prvi ušao u grad bio je već pominjani Mida. Novi kralj je zapregu posvetio bogovima i vezao je nekim komplikovanim čvorom. Drugo proročanstvo je predviđalo da će onaj ko razveže čvor postati kralj Azije. Kada je Aleksandar Veliki došao u Gordion probao je da razreši čvor, a pošto mu to nije pošlo za rukom isukao je mač i presekao ga.

   Nakon što smo obišli Midin tumul i spolja i iznutra otišli smo do malog muzeja, koji se nalazi odmah preko puta njega. Najviše me je zainteresovao ogroman mozaik 32 x 35 metara izrađen od oblutaka. Pronađen je 1956. godine u jednom megaronu Gordiona i prenet je ispred muzeja. Datuje se u 9. vek pne, što ga čini najstarijim mozaikom na svetu. Satoji se od geometrijskih motiva, a ostavlja utisak kao da ga je pravio neki savremeni umetnik. Prosto neverovatno delo. Fenomenalno izgleda, doduše mnogo bolje na fotografijama nego uživo, pošto se nalazi napolju, pod senkom neke nastrešnice, prekriven prašinom, tako da se boje i šare jedva naziru.

   To bi bilo to što se tiče Gordiona. Seli smo u auto i uputili se ka jugoistoku Turske. Vozili smo se nekim, da kažem, sporednijim putevima kroz tipične anadolske pejzaže. Široka pusta prostranstva, prekrivena žutom sprženom travom, gotovo bez ikakvog drveća.

   Posle nekog vremena izbili smo na nešto ozbiljniju dzadu, kojom smo vrlo brzo stigli do slanog jezera Tuz Golu. Radi se o drugom po veličini jezeru u Turskoj, površine 1665 km². Veći deo godine dubina mu je manja od pola metra, dok se zimi njegova dubina poveća do maksimalnih 1,5 m. Tokom leta jezero se postepeno isušuje ostavljajući na svom dnu sloj soli debljine oko 30 cm. Tada se ta so eksploatiše, a ovo jezero obezbeđuje preko 60% soli koja se troši u Turskoj.

Tuz Golu.

 

   Zastali smo na kratko kod Tuz Golua, na mestu koje je bilo krcato narodom. Zbog turista je napravljen veliki parking sa prodavnicama suvenira, kafeima, toaletima. Ok, malo je isuviše “turistic” za moj ukus, ali to je jedino takvo mesto na ovom jezeru koje smo videli, a prošli smo skoro celom njegovom istočnom obalom. Kad bolje razmislim, ipak su Turci ovo dobro odradili. Pored puta su napravili ovaj kompleks, gde turisti mogu, uz sav komoditet koji im je potreban, da siđu do Tuz Golua, malo gacaju po soli i ostave koju kintu u silnim radnjama i kafeima, a ostatak jezera koriste flamingosi i druge ptice, kao i tri rudnika soli.

Tuz Golu.

 

   Nakon ove kraće pauze nastavili smo u pravcu Adane. Na tom putu morali smo da pređemo lanac moćnih planina Taurus. Da se radi o ozbiljnom usponu svedočila su brojna vozila šlep službi, koja su špartala gore dole sa automobilima koji nisu uspeli da pređu preko planinčuga.

   Posle Adane skrenuli smo na istok i nakon par sati stigosmo u Gazijantep. Ova vožnja od Gordiona do Gazijantepa (oko 800 km) bila mi je najnapornija, iako se ne radi o najdužoj deonici. Glavni razlog je bio taj što smo celo prepodne obilazili Gordion i tek popodne krenuli na put. Osim toga ovo je bio treći dan za redom kako sam dan za danom vozio ozbiljnu kilometražu. Mogao je za volanom da me zameni neko od saputnika, ali nije bilo potrebno pošto, stvarno, mogu da vozim koliko hoćeš.

 

   Smestili smo se u relativno pristojnom hotelu, u ne baš najreprezentativnijem delu grada. Konačno, tuširanje, par donera na brzaka, malo opuštanje uz po koji viski i najzad krevet. Sutra ništa volan, ništa vožnja, ceo dan pešački obilazak Gazijantepa.