Kolima do turskog Kurdistana 2020. (13. deo)

 

HATUŠA

 

   U Kahti smo saznali da u Srbiji planiraju uvođenje nekakve izolacije ili karantina za one koji se za par dana ne vrate u zemlju. Informacije su bile kontradiktorne, pominjane su razne varijante, ali je određen dan, u kojem svi koji se ne vrate u državu do 18 h, moraće ne znam šta da rade. Po našem planu, trebalo je da se vratimo nakon tog datuma. Mene je bolelo uvo za mere ovih naših mentola na vlasti, ali jednom od mojih saputnika bilo je važno da ne zakači izolaciju. Zbog toga smo odlučili da ovaj zadnji deo putovanja malo isforsiramo. Ideja je bila da iz Kahte u jednom danu stignemo do Hatuše i obiđemo ovaj čuveni hetitski lokalitet. Od Kahte do Hatuše ima preko 600 km i to je verovatno najlošija deonica na našem putu. Uz to, arheološkom nalazištu je radno vreme bilo do 19 h, tako da smo morali da stignemo bar 3 sata pre zatvaranja da bismo ga obišli kako treba. Zbog svega toga nigde se nismo usput zaustavljali, osim zbog goriva i pišanja. Nismo stajali ni zbog kafe, već smo ovaj napitak uzimali na pumpama u onim kartonskim čašama i usput cirkali.

 

   I tako posle 8 sati usiljene vožnje stigosmo tačno na vreme u Bogazkale, selo pored koga se nalazi nekadašnja hetitska prestonica Hatuša. Hetiti su narod koji je negde oko 1.600 pne formirao svoju državu u centralnoj Anadoliji. Oni su vodili dugotrajne borbe za vlast nad Bliskim istokom sa Egiptom, Asirijom i  kraljevstvom Mitani. Negde oko 1180. pne hetitska država se raspala. Za njen krah najzaslužniji su Asirci, kao i tzv. “Narodi sa mora”, ali i Frigijci, čiju smo prestonicu Gordion posetili na početku ovog putovanja.

   Hatuša zauzima ogroman prostor i dobro je što je dozvoljeno da se lokalitet obilazi kolima. Malo se voziš do neke tačke, onda izađeš i obiđeš to što ima tu da se vidi, pa nastaviš dalje autom. Odmah na ulazu nalazi se rekonstrukcija 65 metara duge sekcije bedema. Na originalnom kamenom temelju dozidan je zid od ćerpiča 7 – 8 m visine, sa dve kule (12 – 13 m). Pomenuta rekonstrukcija je dobrim delom zasnovana na osnovu glinenog modela bedema koji je ovde pronađen.

Hatuša.

 

   Ovaj deo nalazišta pripada tzv. Donjem gradu, na kome dominira najveća građevina Hatuše označena kao Hram 1. Dimenzija je 65 x 42 m, a sa raznim prostorijama, odajama, skladištima, kojih ima 82, zauzima prostor od 14.500 m². U tim pomoćnim objektima pronađeno je i nekoliko pitosa (velikih keramičkih posuda) ukopanih u zemlji. Od svih ovih građevina mogu se videti samo temelji, pošto su zidovi bili napravljeni od ćerpiča. Na tim kamenim temeljima uočljive su rupe za drvene stubove, koji su nosili konstrukciju ispunjenu nepečenom ciglom. Lepo je sačuvana i popločana ulica oko hrama. Tu se nalazi i tzv. “lavlji bazen”, odnosno kameni recepijent sa 4 glave lava. Treba spomenuti i jedan veliki ispolirani zeleni kameni blok od nefrita, oko koga su se isplele mnogobrojne legende. Po jednoj od njih, radi se o meteoritu, a po drugoj donet je iz Egipta, a u stvari to je ovdašnji, lokalni kamen. Isti takav primerak ugrađen je u strukturi jednog hrama u Gornjem gradu.

Hatuša.

 

   Što kolima, što peške, stigosmo do velikog unutrašnjeg zida između Donjeg i Gornjeg grada. Nakon što smo obišli razne objekte, kuće i hramove, izbili smo na Lavlju kapiju, tako nazvanu zbog dve skulpture ovih životinja na svakoj strani prolaza. Za mene lično ova kapija je najupečatljiviji spomenik Hatuše.

Unutrašnji zid.

Lavlja kapija.

 

   Dalje smo se odvezli do kraja lokaliteta, tj. do ogromnog zemljanog bedema visokog 30 m, širokog 80 m i dugog 250m. Ovaj grandiozni bedem nalazi se na najvišoj tački grada, što strateški gledano baš i nema mnogo smisla. Mnogi zbog toga misle da je njegova uloga bila manje odbrambena, a više da zadivi. Kroz ovaj zemljani nasip može da se prođe 70 m dugim podzemnim hodnikom.

Tunel kroz veliki bedem.

 

   Sledeća na redu bila je Kapija sfingi. Sfinge na ulazu  su zapravo kopije, a originali se nalaze u muzeju Bogazkale. Skulpture ovih mitskih bića su 1917. god. odnešene u Nemačku radi restauracije. Jedna je vraćena 1924. u Tursku i smeštena u Arheološki muzej u Istanbulu, a druga je zadržana u Berlinu. Nemci nisu fermali turske zahteve da im se vrati, sve dok 2011. godine tursko ministarsvo kulture nije zapretilo uvođenjem restrikcija za nemačke arheologe u Turskoj. Nakon što su je vratili u Bogazkale, to je učinio i istanbulski muzej i sada su sfinge ponovo uparene.

Kapija sfingi.

 

   Najbolje sačuvana kapija na celom lokalitetu je tzv. Kraljevska kapija. Bila je flankirana sa dve kule i imala je dvoja vrata. Na bloku unutrašnjeg prolaza u reljefu je prikazano neko božanstvo sa sekirom, mačem i šlemom. I ovde je u pitanju kopija, pošto je original isečen i izložen u Muzeju anadolske civilizacije u Ankari. Inače, to je jedan od nekoliko najboljih arheoloških muzeja koje sam posetio.

Kraljeva kapija.

 

   Zanimljiv je i tzv. Nišantep, gde je u steni uklesan u 11 redova, 8,5 metara dugi natpis na luvijanskim hijeroglifima. Hetiti su se osim hijeroglifima koristili i klinastim pismom. Kad već pričamo o natpisima, mora se spomenuti i “Odaja sa hijeroglifima”, koja se pripisuje poslednjem od velikih kraljeva Hatuše Šupiliulimi II. U njoj se nalazi reljef Boga sunca, sa dugačkim hijeroglifskim tekstom.

   Ima po Hatuši i građevina koje nisu delo Hetita, kao što je recimo vizantijska crkva ili Južno utvrđenje, koje su podigli Frigijci.

   Na kraju dana, kada se već smrkavalo, popeli smo se na Bujukkale, odnosno nekadašnju palatu hetitskih kraljeva. Odavde se pružao lep pogled na Hatušu. Kada se na to doda zalazak sunca i naše zadovoljstvo što smo uspeli da na juriš obiđemo hetitsku prestonicu, doživljaj je bio baš dobar. Preostalo nam je samo da se odvezemo do obližnjeg Bogazkalea, pronađemo nekakav smeštaj, a bogami, i restoran, jer nismo ništa pošteno jeli ceo dan.

Jazilikaja.

 

   Ujutro smo se odvezli do Jazilikaje, hetitskog svetilišta udaljenog manje od kilometra od Hatuše. Tu su u stenama dva mala klanca uklesani brojni reljefi raznih hetitskih božanstava (preko 80 figura), kao i kralja Tudhalija IV (1237 – 1209 pne). Sjajno, nema tu šta mnogo drugo da se kaže.

Jazilikaja.

 

   Od nekoliko poznanika koji su pre mene bili u Hatuši čuo sam da to nije bogzna kakav lokalitet. Zbog toga nisam imao neka velika očekivanja, što je na kraju rezultiralo da još više budem oduševljen ovim arheološkim nalazištem. Dobra je Hatuša. Ma, šta dobra, odlična je! Verovatno su ovi moji prijatelji poredili Hatušu sa kojekakvim čuvenim antičkim lokalitetima. E, pa, ne može tako! Mora da se ima na umu da je ovaj hetitski grad napravljen pre više od 3.000 godina.

   Posle Jazilikaje vratili smo se u Bogazkale. U jednoj pekari smo doručkovali, a onda, čekajući da se otvori muzej, popili i po kaficu u nekoj čajkani. Muzej je bio ok. Mali, ali dobar. Osim već spominjanih sfingi iz Istanbula i Berlina ima još svašta da se vidi. Posebno mi je privukla pažnju jedna posuda sa glavom bika visoka 1,85 m.  Relativno brzo smo pogledali postavku i krenuli dalje. Pravac Iznik!

 

   Inače, tog jutra smo saznali da je doneta odluka da neće biti izolacija i karantina za one koji uđu u Srbiju nakon tog dana koji su odredili, već će samo morati da se online popuni nekakav upitnik. Ispalo je da smo prošlog dana dzaba jurili, ali zato smo sada bili opušteni.