Kolima do turskog Kurdistana 2020. (10. deo)

 

HASANKEJF

 

   Iz Midjata smo se uputili ka Dijarbakiru, ali smo se usput zaustavili na mestu gde se nekada nalazio drevni grad Hasankejf. Jebiga! Zakasnili smo par meseci. Naime, nakon izgradnje Ilisu brane na reci Tigar, ovo mesto je u potpunosti potopljeno. Tako se pod vodama Tigra našao most iz 1116. godine, ruševine palate, razne bogomolje i još mnogo toga. Puno njih se bunilo zbog ovoga, ali dzaba. Sadašnji “sultan” je ostao neumoljiv i Hasankejfa više nema. U stvari, nešto malo je spašeno, kao recimo mauzolej Zejnel Bega, sina sultana Uzun Hasana (1423 – 1478), jednog od najvećih vladara Turkmena Belog Ovna (Ak Kojunlu). Ova građevina je premeštena na viši položaj. Normalno, opstala je i citadela koja se nalazi na litici visoko iznad potopljenog grada, kao i deo pećinskih kuća izdubljenih u stranici kanjona. U tim pećinama su sve do osamdesetih godina prošlog veka živeli hrišćani Asirci, kada su se iselili zbog događaja o kojima sam već pričao. Današnje stanovništvo je kurdsko, te je optužbama zbog potapanja kulturnoistorijskih spomenika Hasankejfa pridodata i ta da se to radi namerno jer u njemu žive Kurdi. To baš i nema puno smisla pošto je za njih izgrađen Jeni (Novi) Hasankejf, odmah pored sadašnje obale Tigra. U pitanju je lepo, moderno, novo naselje, doista bez duše, ali bolje išta nego ništa.

Hasankejf.

Mauzolej Zejnel Bega.

 

   Priča o ovom delu Anadolije ne bi bila kompletna bez par reči o istoriji tursko – kurdskog sukoba.  Kurdi su u Turskoj, posle Turaka, najbrojnija etnička grupa i ima ih u ovoj državi negde između 14 i 20 miliona. Turci ih dugi niz godina žestoko habaju, što je prouzrokovalo da mnogi od njih traže veća prava, ili čak  otcepljenje od Turske i stvaranje nezavisnog Kurdistana. Zbog svega toga izbio je oružani konflikt, koji sa manjim ili većim intenzitetom traje još od 1978. godine. U tim sukobima do sada je poginulo više od 50.000 ljudi. 

Novi Hasankejf.

 

   U pobuni protiv turske države učestvuju razne kurdske organizacije, ali je nosilac borbe PKK tj. Radnička partija Kurdistana. Njihov vođa Abdulah Odzalan je 1999. godine, uz pomoć CIA-e, ali i grčke države uhapšen u Keniji i izručen Turskoj, gde od tada čami u zatvoru. Kao što se vidi iz njenog imena, Radnička partija Kurdistana je levičarski nastrojena, ali je vremenom, kako je socijalizam propadao po svetu, postepeno ublažavala svoju komunističku ideologiju. To se može najbolje primetiti po evoluciji njihove crvene zastave, na kojoj se na početku nalazila petokraka sa srpom i čekićem. Vremenom su izbačeni srp i čekić, pa je onda smanjena zvezda, a dodato kurdsko sunce.

   Kao što rekoh, Kurdi su pokrenuli gerilsko ratovanje jer su bili građani ne drugog , nego ko zna kog reda. Nije im priznavano da su poseban narod, već su ih vodili kao „Planinske Turke“. Zabranjena im je bila nošnja, muzika, jezik. Ko god bi javno pričao kurdski rizikovao je hapšenje. U zatvor bi završio i svako ko izgovori reč Kurdistan. O prinudnoj asimilizaciji i turcifikaciji da i ne pričam. Tokom oružanih sukoba na stotine kurdskih sela razoreno je do temelja, a njihovi žitelji su raseljeni po celoj državi. Brojni kurdski aktivisti su osuđeni na duge robije, a nije malo ni onih koji su likvidirani. Kurdski političari i dan danas, često zbog neke potpuno benigne rečenice, bivaju drakonski kažnjeni.

   Treba reći da ni kurdski pobunjenici nisu cvećke. U njihovim bombaškim napadima često stradaju nedužni civili, ubijaju ili kidnapuju svoje protivnike, često regrutuju decu, koriste bombaše samoubice, a nije im strana ni trgovina drogom.

   Meni lično, u tursko – kurdskom sukobu nisu ni jedni ni drugi nimalo simpatični. Da se Turci odnose ekstremno zlikovački prema Kurdima, kao uostalom i prema mnogim drugim nacionalnim manjinama, tu nema zbora. Međutim, ti Kurdi su i te kako bili aktivni tokom genocida nad Jermenima i Asircima, i po meni zaslužili su da zbog toga najebu. Što bi rekli, došla maca na vratanca. Posebno su mi se ogadili tokom sadašnjeg rata u Siriji. Naime, Kurdi su u Siriji većina u dve male oblasti na severu države, s tim što je dobar deo njih tu dospeo nakon neuspešne kurdske pobune u Turskoj 1920. godine. I onda kada je izbio rat u Siriji ti Kurdi, čiji su preci tu našli utočište od turskih represalija, hoće da se otcepe. Zbog tog cilja se sližu sa Amerikancima i uz njihovu pomoć osvoje delove Sirije u kojima nikada nije bilo Kurda, a onda se tu ponašaju prilično bahato prema arapskoj populaciji. Polako se ispostavlja da slepa odanost Amerikancima možda i nije bila najpametnija odluka. Ginuli su samo tako za potrebe Amera, a kada su se Turci direktno umešali u sirijski rat, ovi su mrtvi ladni dozvolili Turcima da zauzmu dobar deo teritorije koju su držali Kurdi.

   U vreme dok smo se mi muvali jugoistočnom Anadolijom u toku je bila velika operacija turske vojske i policije pod nazivom “yildirim” (munja). O tome je svakodnevno izveštavano po turskim medijima i bukvalno svaki dan su se hvalili brojem ubijenih PKK boraca. Doduše bilo je i nekoliko ubijenih turskih vojnika. Prikazivane su i otkrivene pećine i druga skrovišta gerilaca, kao i zaplenjene zalihe oružja, ali i marihuane. Uporedo sa tim ratnim izveštajima išla je i priča o roditeljima mladića i devojaka koje je “silom” regrutovao PKK i koji zbog toga protestvuju u Dijarbakiru sedeći u nekom šatoru.

 

   Eto, mi smo obilazili turski deo Kurdistana u sred te operacije “yildirim”, i dok smo bili tamo likvidirano je 171 kurdskih pobunjenika, a da ništa od toga nismo ni videli ni naslutili. Samo smo jednom prilikom čuli negde u daljini pucnjavu, ali baš, baš daleko. Po gradovima u kojima smo boravili život je tekao normalno, odnosno barem je nama tako izgledalo. U svakom slučaju osećali smo se svugde apsolutno bezbedno. Da nisam video u medijima, ne bih ni znao da je u regiji koju obilazim  u toku tako velika vojna operacija sa ozbiljnim brojem žrtava.