Kina i Kirgizija 2018. (4. deo)

ZHANGYE

   Iz Urumčija smo se uputili ka gradu Zhangye (tako se piše na engleskom, a kako se izgovara, nemam pojma) u provinciji Gansu. Voz je bio odličan. Kinez sa kojim sam delio kupe prosto se istopio od ljubaznosti. Pošto nije znao engleski, koristio je mobilni telefon za prevođenje, što me je, moram da priznam, i pored njegovih dobrih namera pomalo smaralo. Stalno mi je nudio raznu hranu, pa je hteo da mi pusti neki film na njegovom tabletu itd. Kada sam u jednom trenutku rešio da nešto prezalogajim i izvadio neku suvu jaketinu (meso od jaka), koju sam ranije kupio, on je brže bolje skočio, izvukao teglu iz torbe i veliku kašiku sadržaja te tegle sipao mi na parče suvog mesa. Ispostavilo se da je u pitanju dzem. E baš ti hvala, ali nemoj više molim te!

   Pruga od Urumčija do Zhangye-a sve vreme prolazi kroz pustinjske predele i posle nekih 13 sati vožnje kroz pustinju i prašinu stigosmo do našeg odredišta. Prvo smo otišli do hotela, pa onda na klopu. Čovek na putovanju vodi svakodnevnu borbu da se udomi i nahrani, baš kao nekada paleolitski ljudi.

Dafo hram.

Ležeći Buda.

   Kada smo to obavili na red je došla glavna kulturno istorijska znamenitost ovoga grada, Dafo hram, u kome se nalazi 35 metara dugačka skulptura ležećeg Bude. To je najveći ležeći Buda u Kini. Shodno veličini Bude i samo svetilište je priličnih dimenzija. Ukrašeno je sjajnim muralima, rezbarijama u drvetu i brojnim statuama. Izgrađeno je na početku 12. veka za vreme tzv. Zapadnog Xia perioda (1038 – 1227), odnosno kada je na ovom prostoru postojala država poznata i kao Tangutsko carstvo (Mi-Nyak). Ova relativno kratkotrajna država bila je veoma napredna zahvaljujući svom položaju na tzv. Hexi koridoru, delu severnog kraka Puta svile, odnosno najvažnije trase od severne Kine do Tarimskog basena. Tangutsko carstvo brutalno su satrli Mongoli.

Skulpture u Dafo hramu.

Mural u Dafo hramu.

   Legenda kaže da je 1098. godine na ovom mestu neki monah video svetlost i čuo božanske zvuke, a zatim i pronašao ostavu u kojoj se nalazila statua ležećeg Bude, te je odlučio da se tu izgradi hram.

Stupa.

   Po nekim verovanjima, neutemeljenim na činjenicama, u ovom svetilištu je rođen Kublaj Kan, kao i poslednji vladar Song dinastije (960 -1279). Inače, sam hram se nalazi unitar velikog kompleksa koji čine i razna druga zdanja, kao što su: hol sa manuskriptima, mali muzej, stupe, a ima i objekata koji su pripadali nekakvom esnafu iz 18. veka.

Esnafski objekti.

   Jedna od gradskih atrakcija je tzv. Drvena pagoda, koja je izgrađena u periodu od 557. do 588. godine. U stvari, ona je tokom vekova više puta obnavljana i ovo što sada tu stoji je potpuno nova građevina. Radi se o pagodi sa 9 spratova, a visine je nešto ispod 33 metra.

Drvena pagoda.

   Znatno zanimljiviji je gradski toranj, koji se nalazi na nekadašnjem glavnom trgu. Služio je za objavljivanje tačnog vremena, kao i za upozoravanje na opasnost. Prvobitni toranj je izgrađen 1507. godine, za vreme Ming dinastije, ali je on 1648. godine stradao u ratu. Obnovljen je 1668. godine. U pitanju je zdanje koje, iako u svom nazivu ima reč toranj, nije ni nalik nečemu sličnom. Ovo je velika, relativno niska, građevina na masivnom postamentu.

Gradski toranj.

   To bi bilo to što se tiče kulturno – istorijskih spomenika Zhangye-a, te smo se bacili na neke „prizemnije“ stvari, kao što je neobavezno bazanje po gradu i obavezno isprobavanje kineskih specijaliteta. Boravak u Zhangye-u mi je prijao, između ostalog i zbog toga što se ovo mesto ne nalazi u problematičnoj provinciji Sinđjang, već u Gansu-u, te u njemu nije bilo gomile policajaca i njihovih stalnih kontrola kao u Urumčiju. Tokom tri dana provedenih u Zhangye-u niko me nijedanput nije pretresao ni legitimisao.