SINĐJANG – UJGURISTAN
Urumči je prestonica tzv. Sinđjang ujgurske autonomne oblasti, koja
se nalazi na severozapadu Kine. To je pomalo problematična teritorija, pošto
među Ujgurima postoje i oni sa izvesnim
separatističkim težnjama.
Ujguri su turkijski, muslimanski narod i oni
sebe smatraju domorocima Tarimskog basena, tj. provincije Sinđjang. To nije
daleko od istine, ali nije baš sve ni tako prosto. Zapravo, njihov identitet je
relativno novijeg datuma i mnogi ga smatraju proizvodom tzv. „Velike igre“,
zatim kinesko – sovjetskih odnosa i stvaranja kineske nacije. O terminu „Velika
igra“ već sam pisao u putopisu iz Uzbekistana, pa da se ne ponavljam.
Najprostije rečeno, radi se o rivalstvu carske Rusije i Britanije oko Centralne
Azije u 19. i početkom 20. veka.
Ujguri se prvi put pominju nakon pada
turskog kaganata (Gok Turci) koji je zahvatao veći deo Centralne Azije od 552.
do 744. godine. U to vreme Ujguri su bili skup 9 nomadskih plemena koja su
zajedno sa drugim basmilskim i karlučkim nomadima nanela poraz pomenutom turskom
kaganatu i potom preuzela vlast nad tim savezom. Nakon toga su postepeno
prelazili na sedelački život. Veze sa kineskom državom uticale su da vremenom
prihvate od njih i način odevanja, kao i druge civilizacijske običaje. Sa
nekadašnjeg šamanizma koji su praktikovali potpali su pod uticaj manihejstva,
budizma i nestorijanskog hrišćanstva. Godine 840. ujgursku prestonicu
Karabalgasun u Mongoliji zauzeli su kirgizijski nomadi. Jedna od grupacija
Ujgura u oblasti Turpana se tu održala i stvorila poznatu grad - državu Koča,
iliti Karahodza, ili što bi rekli Kinezi Gaočang, koja je trajala 4 veka,
tačnije sve do 1250. godine.
Islam je još u 7. veku došao do granice
Kine, tj. do visoravni Pamir i tu je stao. Do islamizacije Kašgara došlo je tek
u 11. veku, a bilo je potrebno skoro 400 godina da pređe preko pustinje
Taklamakan i dođe do istočnih oaza Turpana i Hamia, gde je stanovništvo koje se
nazivalo Ujgurima nastavilo da sve do 16. veka ispoveda budizam. Od tada se
etnički naziv Ujguri gubi sa istorijske pozornice. Svo islamizovano
stanovništvo ove oblasti nosi zajednički naziv Turki (Turci).
Godine 1760. Kinezi uspostavljaju potpunu
vlast nad ovom teritorijom i daju joj ime Sinđjang, što se prevodi kao „Nova oblast“.
Jedno kratko vreme centralnoazijski
muslimani su pod Jakub Begom izvojevali nezavisnost, ali su Kinezi uspeli da
ponovo uspostave svoju vlast. Onda sledi period, već pominjane, „Velike igre“.
Godine 1921. u Taškentu, uz sovjetsku pomoć, na sastanku regionalnih delegata
doneta je odluka za ponovno korišćenje starog etničkog naziva Ujguri za tursko
stanovništvo tarimskog basena. Tako su ti razni turski narodi u kineskom delu
Centralne Azije postali Ujguri. Drugi pokušaj osamostaljivanja Ujguri su imali
1944. godine, ali se i on neuspešno završio posle pet godina.
Danas Ujgura ima preko 9 miliona, ali oni
nisu jedini muslimani u Kini. U stvari, nisu ni najbrojniji. Najviše ima Hui-a,
koji čine više od polovine od skoro 20 miliona muslimana Kine. Ostali
muslimanski narodi ove države su: Kazasi, Kirgizi, Uzbeci, Tatari, Salari,
Bonani, Dungsijanci i Tadzici. Svi navedeni, osim Tadzika, pripadaju tzv.
tursko – altajskim jezičkim grupacijama i svi uglavnom žive u Sinđjangu, osim
Hui-a kojih ima i po drugim provincijama, kao i po velikim kineskim gradovima.
Sa raspadom SSSR-a 1991. godine, kada su
bivše sovjetske centralnoazijske republike stekle nezavisnost, ujgurski
separatisti i islamisti su dobili krila. Godine 1992. usledio je prvi teroristički
napad, kada su podmetnute bombe u dva autobusa u Urumčiju. Nekih pet godina
kasnije opet su minirani busevi u ovom gradu. Kineske vlasti su na ovo
reagovale žestoko i od tada, pa sve do današnjih dana provinciju Sinđjang
potresaju teroristički napadi koji nisu nimalo retki. Najčešće su u pitanju
bombaške akcije, kao i napadi noževima. Glavni pokretač toga je tzv.
Turkestanska islamska partija, koja je povezana sa Al Kaidom, Al Nusrom i
raznim drugim islamističkim pokretima, a čini se da sve do skora nije
nedostajala ni pomoć turske države. O kakvim se fanaticima radi najbolje govori
podatak de se trenutno u Siriji u samo jednom gradu Dzisr al Šuguru bori na
strani islamista par hiljada Ujgura. Oni su se posebno proslavili po deci
vojnicima, odnosno kampovima po Siriji u kojima se mali Ujguri pripremaju za
dzihad.
Treba reći da i Kinezi nisu cvećke i da i te
kako znaju da preteraju sa silom. Uostalom, Ujguri su na ovim prostorima
vekovima i može da se kaže da su starosedeoci. Recimo, 1947. godine u Sinđjangu
je bilo oko 220.000 Han Kineza i oni su činili 5% stanovništva ove provincije,
dok je Ujgura bilo oko 3 miliona ili 75%. Do 2007. godine ujgurska populacija
je narasla na 9,6 miliona, ali se broj Han Kineza popeo na 8,2 miliona. Kineske
vlasti i dalje rade na dovođenju novih Kineza u Sinđjang i to im dobro ide, a
kako i ne bi, bar to za njih nije problem. Zbog svega toga po gradovima ove
oblasti nisu retki ni međuetnički neredi, tj. masovni sukobi Ujgura i Kineza.
Za kratko vreme koje sam proveo ovde
zaključio sam da život u Sinđjangu, pa i u Urumčiju, nije baš sasvim normalan.
Do sada nikada nigde nisam video više policije, a nije da nisam putovao po
problematičnim regijama. Bukvalno svaka iole veća prodavnica, hotel,
samoposluga ili neka javna ustanova ima na ulazu bar 3 do 4 policajca, sa sve
šlemovima, pancirima, štitovima i pendrecima dužine preko metar. Svuda se
prolazi kroz detektore za metal i svuda moraš prtljag da proturiš kroz onaj
skener. Na ulazu u podzemni prolaz prvo obaviš svu tu proveru, a onda te sve to
isto čeka na suprotnoj strani čim pređeš ulicu. Da bi ušao u gradski park
sleduje ti rigorozniji pregled nego na pojedinim aerodromima. Policijski punkt
na ulazu u bazar je prekriven onim ponjavama protiv metaka. Naravno, nigde ne
manjka ni bodljikave žice. Pandurska vozila non stop samo špartaju. Ma,
jednostavno, broj policajaca u Urumčiju je neverovatan. Prisustvovao sam i
jednom hapšenju kada su policajci u civilu izvukli neke ljude iz našeg hotela i
odveli ih sa rukama u lisicama. Inače,
stekao sam utisak da se Ujguri i Kinezi fizički razlikuju, odnosno da su Kinezi
sitniji, dok su Ujguri višlji, deblji, plećatiji i činilo mi se da policija
uglavnom legitimiše i trkeljiše te krupnije, mada bi to mogla da bude i moja
špekulacija.
 |
| Ulaz u hostel. |
Za tri
dana u Urumčiju bezbroj puta sam prošao kroz detektore za metal i bio pretresen.
Najrigorozniji pregled imao sam na železničkoj stanici. Tu sam nekoliko puta
prošao te detektore za metal i propustio prtljag kroz skener. Zatim su mi
gledali čak i novčanik i iz njega vadili i neke dve tablete za pritisak. Na
kraju me je kineska policajka tako detaljno ispipala i to sve delove tela, a
bogami nije preskočila ni onu stvar, čak mi se čini da je tu bila posebno
detaljna.
Нема коментара:
Постави коментар