URUMČI
Iz Istanbula smo najpre odleteli do Biškeka, a onda, posle par sati
čekanja na aerodromu, odmah nastavili dalje do Urumčija. Prvobitni plan nam je
bio da ostanemo nekoliko dana u Kirgistanu i da tek onda idemo u Kinu. Međutim,
zbog otkazanog leta bili smo prinuđeni da drugom aviokompanijom, maltene odmah
po sletanju u kirgizijsku prestonicu, produžimo za Urumči.
I tako stigosmo u Urumči, grad od nekih 3,5
miliona stanovnika, prestonicu Siđjang ujgurske autonomne oblasti. Kažu da je
ovo mesto najudaljenije na celom svetu od bilo kog mora ili okeana. Urumči me
uopšte nije zanimao i u njemu sam planirao da ostanem samo jedan dan, ali zbog otkazivanja
leta bio sam primoran da u njemu boravim čitava tri dana. Šta da se radi?!
 |
| Urumči. |
Posle dva dana i jedne noći nespavanja,
vožnje sa dva aviona i dreždanja na dva aerodroma, konačno se dokopasmo hotela,
koji smo unapred rezervisali. Međutim, nije ni dalje baš sve teklo glatko.
Dzaba što je sve unapred rezervisano preko Bukinga, dzaba što smo sve što treba
odštampali, prošlo je i te kako vremena dok to nisu shvatili Kinezi na
recepciji. Kada smo se najzad dokopali soba ispostavilo se da one nemaju
prozore. Kako, bre, sobe bez prozora, pa oni nisu normalni?! Ajde da u njoj
treba samo da prenoćim, ali da boravim tri dana u sobi bez prozora! Kako da
zapalim cigaretu u takvoj sobi? Ja bih verovatno legao na rudu, ali je ženska
polovina naše ekipe digla dzevu na recepciji, te smo ubrzo napustili ove
dušegupke i prešli u normalne sobe.
 |
| Urumči. |
Sutra ujutro, nakon što smo se konačno
naspavali kao ljudi, otišli smo do železničke stanice da podignemo vozne karte
koje smo unapred pazarili preko interneta. I ova operacija je potrajala i,
očekivano, i za nju su bili potrebni debeli živci. Sledeći zadatak nam je bio
da zamenimo novac, što se već može smatrati malim podvigom. Trebalo je prvo
pronaći banku gde je moguće to obaviti, pošto retko koja pruža te usluge. Zatim
je potrebno, valjda, otvoriti račun u toj banci i potpisati gomilu nekih papira
da biste došli do juana. Znajući za to, pare je za sve nas menjao jedan član
naše male družine, ali i pored toga proveli smo skoro dva sata u toj banci.
 |
| Hong Šan |
Sa juanima u dzepovima napokon krenusmo i da
vidimo nešto od Urumčija. Prvo Hong Šan iliti Crvenu planinu. To je, u stvari,
brdo usred grada. Na njemu se nalazi jedan budistički hram, navodno iz vremena
Tang dinastije (618-907), kao i jedna mala pagoda, sagrađena tokom Juan
dinastije (1277- 1367). To bi bilo to što ima da se vidi na Crvenoj planini, a
ostalo je lepo sređen park sa igralištima za decu. Sve u svemu ok, ali nije
nešto što bi bilo ,,must to see“.
 |
| Hong Šan, pagoda. |
 |
| Hong Šan, budistički hram. |
Posle Hong Šana otidosmo i do poznatog
gradskog parka „Narodni park“. U pitanju je veliki park još iz 18. veka, sa
jezercetom i kojekakvim paviljonima.
 |
| Narodni park. |
Tokom vremena provedenog u Urumčiju otišli
smo par puta i do Velikog bazara. Radi se o nekoliko modernih zgrada
raspoređenih oko velikog dvorišta na čijem centru se uzdiže visoki minaret.
Ništa posebno, ali vredi se malo promuvati između tezgi sa začinima, hranom,
krznom, đinđuvama i raznom drugom robom. Ima tamo i tone predmeta od žada.
Najzanimljiviji su mi bili čuveni ujgurski noževi, a posebno su mi zapali za
oko, izuzetno popularni, prsluci za decu napravljeni od koža mačaka.
 |
| Bazar u Urumčiju. |
Ono što je stvarno vredelo posetiti u ovom
gradu je fenomenalni muzej. Najinteresantniji su mi bili predmeti od organskih
materijala, stari i nekoliko hiljada godina, koji su dobro sačuvani
zahvaljujući pustinjskoj klimi. Stalna postavka je krcata kožnim cipelama,
kapama, tekstilom, drvenim predmetima, kao što su posude, igračke, alatke itd.
Tu su i pletene korpe, sandale i slične stvari. Ima i nekoliko potpuno celih lukova
sa strelama i tobolcima.
 |
| Muzej u Urumčiju. |
Glavna atrakcija su tzv. Tarimske mumije.
Radi se o desetak mumija koje su očuvane sa sve garderobom, a na jednoj su
jasno uočljive i tetovaže. Datuju se od 1.800 pne, pa sve do prvih vekova nove
ere. Zanimljivo je i to što je veći deo mumificiranih pokojnika indoevropskog
porekla, odnosno u pitanju su belci. Reč je o Toharcima koji su naseljavali
prostor Tarimskog basena sve do 7 - 8 veka, kada su ovu oblast zauzeli Ujguri i
drugi turski narodi. Toharci su bili budisti i manihejci, a iza sebe su
ostavili brojne manuskripte pisane na svom indoevropskom (toharskom) jeziku.
 |
| Tarimska mumija. |
Kao što već rekoh, planirali smo da u
Urumčiju ostanemo jedan dan, a silom prilika bili smo u njemu tri dana. Iako on
nije ni blizu gradova kakve volim, u njemu mi je bilo ok. Možda razlog za to
leži u tome što mi je ovde sve bilo novo. Prvi put u Kini, prvi put u
Sinđjangu. U svakom slučaju nije mi bilo dosadno.
Još tokom ta moja prva tri dana u Kini došao
sam do zaključka da je ova zemlja prilično komplikovana za samostalna
putovanja. Ništa ne možeš jednostavno i lako da obaviš. Već sam pominjao
menjanje para, kupovinu voznih karata i mučenje na recepciji hotela. Takva je
situacija i po restoranima. Pošto ne postoji mogućnost druge komunikacije osim
pantomime, morali smo da pronalazimo lokale koji imaju jelovnik sa slikama ili
da bar imaju po zidu okačene fotografije klope. Čak i u takvim restoranima nije
sve išlo glatko. Pokažeš mu na slici jelo koje si izabrao, prstom gestikuliraš
broj jedan, a on te i dalje gleda belo kao tele. Pa, šta drugo može da znači
nego „jedna porcija toga sa slike za mene“! Bio sam i po drugim državama gde
ljudi ne znaju engleski i gde pišu meni potpuno nerazumljivim pismom i gde ništa
ne razumem od toga što govore, ali sam bar pet puta lakše komunicirao sa njima
nego sa Kinezima. Da me ne shvatite pogrešno, nisam imao nikakvih negativnih
iskustava sa Kinezima ili Ujgurima, naprotiv svi su bili ljubazni i fini, ali
bilo šta im objasniti je paklena misija.
Kad već pominjem restorane, što se tiče
klope imao sam različita iskustva. Bilo je i fenomenalnih jela, a bilo je i
nekih bezvezarija. Vrlo brzo sam batalio one njihove nudle, tj. rezance sa
brdom raznog povrća, malo mesa i puno vode. Ok, ponekad to može da prođe, ali jebeš
čorbuljake, ja sam više za nešto konkretnije. Na primer, kao što su ražnjići,
odnosno kebabi, koji su nezaobilazni u ujgurskoj kuhinji, doduše veoma često su
žilavi u tri lepe ...
Inače, već prilikom moje prve večere u Kini
bio sam primoran da obrok izkonzumiram bez hleba, jer ga ili nisu imali u
restoranu ili ja nisam uspeo da objasnim šta mi treba. Jebeš klopu bez hleba.
Gde može pirinač i slične gluposti da zamene lebac. Taj problem sam kasnije
rešavao tako što bih svaki dan u ujgurskim pekarama pazario lepjošku, iliti
nan, odnosno pogaču i nosio je sve vreme sa sobom u malom rancu. Osim toga u
jednom supermarketu sam kupio teglu kompota, za koju je bila prilepljena prava
metalna kašika. Kompot sam odmah pojeo, a kašiku ubacio u ranac, u kesu sa pogačom,
jer mi nije padalo na pamet da se mučim sa štapićima. Onda bih u kafani kad mi
stigne obrok izvadio panju i kašiku i navalio.
Kad smo već kod ića i pića red je da
spomenem i kineske alkoholne proizvode. Isprobavao sam razne vrste njihovih
rakija, koje se uglavnom prave od sirka. Kod nas sirak služi za izradu metli
tako da sam ovo kinesko piće iz milošte prozvao metlovačom. Gotovo sve rakije su
bile na istu foru i uglavnom su jačine preko 50 %. Šta ja znam, mogu da prođu,
ali ništa posebno.
Нема коментара:
Постави коментар