ISTANBUL, PRVA STANICA NA PUTU ZA
KINU
Reših da
nastavim sa obilaskom Centralne Azije. Ovaj put izbor je pao na Kirgiziju i
kinesku provinciju Sinđjang (Xinjiang). Na moju ideju za ovo putovanje odazvalo
se još troje prijatelja, te smo krenuli sa pripremama. Prvo smo kupili avionske
karte Beograd – Istanbul, pa Istanbul – Biškek i na kraju Biškek – Urumči. Za
kirgistanske vize smo aplicirali preko interneta. Ispostavilo se da su najveći
problem vozne karte za vozove po Kini, ali smo na kraju uspešno i to obavili.
Taman pred put stigla nam je vest da je otkazan naš let od Biškeka do Urumčija.
U pitanju je bio Air Manas, što je u stvari ćerka firma Pegasus Airlines-a.
Razmišljali smo da kopnom pređemo iz Kirgizije u Kazahstan, pa onda u Kinu, tj.
u Urumči, a da se u povratku iz Kine, preciznije iz Kašgara, preko prelaza
Irkestham vratimo u Kirgiziju. Da stvar bude komplikovanija, tu su bile i vozne
karte koje smo jedva obezbedili i morali smo da se držimo njihovih satnica. Na
kraju smo našli rešenje tako što smo kupili karte za let od Biškeka do Urumčija
kompanijom China Souther Airlines. Posledica ove promene plana u zadnji čas
bila je da smo drastično smanjili broj dana u Kirgistanu. Šta da se radi, viša
sila!
Dva dana pred Uskrs krenusmo na ovo
putovanje i tako se, po ko zna koji put, nađoh u Istanbulu, mom omiljenom
gradu. Promuvali smo se to veče po Istiklal ulici i videli da se na Taksimu
gradi nova velika dzamija. E, to je baš falilo ovom gradu!
Sutradan sam odlučio da sam posetim Rumeli
Hisar tvrđavu. Kombinacijom dve metro linije stigao sam do Bogaziči
univerziteta i odatle krenuo u spuštanje ka obali Bosfora i utvrđenju. Jedna od
tih ulica što vode nadole bila je pretvorena u pijacu. Duž obe strane dzade
nalazile su se tezge, dok je celom njenom dužinom bilo razapeto platno da
prodavcima i kupcima ne bi smetala kiša i sunce. Živopisne turske pijace, sa
robom poređanom pod konac, uvek su mi bile interesantne, te sam rado prošao i
kroz ovu.
Usledio je deo grada sa lepim tradicionalnim
drvenim kućama, ali i onim novijim odrađenim donekle u tom starom fazonu. Očito
je da se radi o kraju koji preferiraju bogati Turci. U pitanju je padina koja
se pruža do Rumeli Hisara, koja je inače i puna zelenila. Nema sumnje da je
prijatno tu boraviti, ali, brate, mnogo je strmo!
I tako izbih na Bosfor i tvrđavu Rumeli
Hisar. Izgradio ju je sultan Mehmed II Osvajač 1452. godine u sklopu svojih
priprema za osvajanje Carigrada. Naime, u to vreme Osmanlije su držale celu
azijsku obalu Bosfora, te su i na evropskoj strani ovog moreuza, i to na
njegovom najužem delu, podigli ovo utvrđenje, ne bi li tako prilikom opsade
vizantijske prestonice sprečili potencijalnu pomorsku i vojnu pomoć opkoljenom
gradu. Inače, tačno preko puta Rumeli Hisara nalazi se jedno starije tursko
utvrđenje, Anadolu Hisar, koje je još 1394. godine podigao Bajazit.
 |
| Rumeli Hisar. |
Tvrđava Rumeli Hisar zauzima prostor od nekih
30.000 m2 i navodno je izgrađena za manje od 4 meseca. Ako i jeste
tako brzo podignuta, sumnjam da je to urađeno u njenom sadašnjem obliku. Obišao
sam Rumeli Hisar natenane, pošto mi je to jedino bilo u planu za ovaj dan i
polako krenuo u šetnju obalom.
Ovo malo pešačenje bilo je dovoljno da počnu
da me muče zglobovi, te sam neko vreme proveo odmarajući na klupi i gledajući
belosvetske brodove koji su neumorno špartali Bosforom. Jebiga, bivši sam lađar
i uvek me zvekne nostalgija za tim vremenima kad negde vidim brodove. Pošto sam
se nekada ložio na ribolov, bilo mi je interesantno i da posmatram pecaroše koji
su mlatili ogromnim štapovima oko mene i pecali neke ribice, valjda, sardele.
Naravno, na keju je bilo i dosta šetača, ali i rekreativaca trkača i to
uglavnom žena, mahom u onim uskim, uz telo pripijenim trikoima za dzoging. Sve
su to lepi prizori, ali ja sam, pre svega, sedeo toliko vremena na toj klupi na
obali mora zbog mojih nogu. Na kraju sam morao da ustanem i krenem natrag.
Usledio je uspon ka metro stanici, što nije tako lako ni sa zdravim zglobovima.
Zato sam morao da pravim češće pauze. Prvo doner u jednom fast food restoranu,
pa efes pivo u nekom kafeu i na kraju kafa u trećem lokalu.
Po dolasku u hotel našao sam se sa svojim
saputnicima, a onda smo se svi zajedno uputili ka aerodromu. Pravac Centralna
Azija!
Нема коментара:
Постави коментар