Šri Lanka (5. deo)

 

ANURADHAPURA & SIGIRIJA

 

   Ujutru smo se uputili ka Anuradhapuri, prvoj i najstarijoj prestonici Šri Lanke. Ona je bila glavni grad 113 kraljeva, a takođe i centar budizma sa velikim brojem manastira i desetine hiljada monaha. Neki smatraju da je tokom njegovog vrhunca u ovom gradu živelo skoro 2 miliona ljudi. Prema “Mahavamsi”, istorijskoj hronici Šri Lanke, osnovana je 437. godine pne, međutim, na teritoriji na kojoj se prostire živelo se i mnogo pre toga, što je čini jednim od najstarijih kontinuirano naseljenih mesta u Aziji. Anuradhapurna je oko 1400 godina bila glavni grad ostrva, sve do već pomenute 993. godine, kada je prestonica preneta u Polonaruvu. Nakon toga je napuštena, te je dzungla osvojila hramove, palate i druga zdanja, a onda su u 19. veku britanski arheolozi pronašli ovaj izgubljeni grad.

Sandahiru seja stupa.

   Po dolasku u Anuradhapurnu prvo smo na brzaka obišli novu i modernu stupu Sandahiru Seja, a onda otišli do Sri Maha Bodhi, odnosno manastira unutar koga se nalazi drvo svete smokve (Bodi drvo). Ovo stablo navodno je izraslo iz semenke smokve pod kojom je Sidarta Gautama doživeo prosvećenje i postao Buda. Sam manastir nije arhitektonski zanimljiv, ali zato jeste atmosfera koja je tamo vladala. Masa vernika je okupirala ceo prostor. Tu se molilo, pevalo, mantralo, nosili su se darovi.

Sri Maha Bodhi.

   Zatim smo otišli na sam lokalitet, gde smo prvo posetili muzej, koji nije loš. Nije ni tako velik, te smo ga relativno brzo obišli. Osim gomile skulptura Bude i po nekog hindu božanstva, izložen je i jedan urinal kamen, tj. antički čučavac. Pravi pravcati čučavac, kao današnji sa mestima za stopala. Po raznim ovdašnjim arheološkim nalazištima pronađen je veći broj ovakvih kamenih WC-a, od kojih su neki veoma raskošno ukrašeni. Ostaje pitanje da li im je uloga bila kao i danas samo za obavljanje fizioloških potreba ili su korišćeni u okviru nekog rituala koji je uključivao pišanje.

Urinal kamen.

   Nakon muzeja nastavili smo dalje sa obilaskom lokaliteta  i pogledali još par stupa, uključujući Jethavanamaraju, najveću stupu u Anaradhapurni. Prečnika je 113 m i visine 122 m. Sagrađena je od opeka i za razliku od većine drugih nije okrečena u belo.

Jethavanamaraju stupa.

Lenguri purpurnog lica.

   Tokom posete ovom lokalitetu prvi put sam se susreo sa lengurima purpurnog lica. Reč je o endemskoj vrsti majmuna na Šri Lanki. Na kraju smo otišli do Ruvanveliseje, tj. još jedne velike stupe. Do nje sam došao na jedvite jade i brže bolje pobegao. Naime, do nje mora da se dođe bos, a sunce je tako zagrejalo beton, da je to u bukvalnom smislu bio hod po mukama. Koliko sam video nije lako bilo ni velikom broju lokalaca, koji dobar deo života provedu bosi, te su im tabani izdržljiviji, a nama belcima bilo je strašno. Tu se cupkalo, trčkalo, plakalo. Ugrejani pločnik učinio je da ekspresno obiđemo ovu stupu i da time stavimo tačku na obilazak ovakvih spomenika. Čak je i ovo bilo previše. Čemu ih dalje posećivati kada su sve iste?

Ruvanveliseja stupa.

   Iz Anaradhapurne smo se uputili ka poslednjem lokalitetu koji smo planirali da posetimo, a to je Sigirija. Reč je o jednoj 200 metara visokoj usamljenoj steni (Lion Rock) usled nepregledne ravnice. Ovu kamenu gromadu su još u 3. veku pne naselili monasi, a u 5. veku je na njoj kralj Kasapa smestio svoju rezidenciju. Kasapa je bio sin kralja Dhatusena i jedne od kraljevskih supruga. Pošto je znao da će presto naslediti njegov mlađi brat Mogalana, čija je majka bila bolje rangirana, Kasapa je svrgnuo oca i preuzeo vlast. Mogalana je pobegao u Indiju. Bojeći se da će njegov mlađi brat pokušati kad – tad da mu uzme presto, Kasapa se odlučio da svoju palatu premesti iz Anaradhapurne na ovu nepristupačnu i lako branljivu stenu. I stvarno 18 godina nakon bekstva u Indiju, 495. godine, Mogalana se vratio na Šri Lanku, pobedio brata i preuzeo vlast. Zatim je vratio prestonicu u Anaradhapurnu, a Lavlju stenu predao monasima koji su na njoj živeli pre nego što ih je odatle oterao Kasapa.

Lavlja stena u Sigiriji.

   Lavlja stena nosi to ime jer je tvrđava na njenom vrhu napravljena u obliku lava koji čuči i u nju se ulazilo kroz lavlja usta. Jedino što je danas ostalo od tog ogromnog lava su njegove dzinovske šape. Inače, veliki prostor u podnožju Lavlje stene je okružen bedemima unutar kojih su se nalazili raskošni vrtovi sa velikim brojem paviljona, bazena, kanala i fontana. Vodosnabdevanje tih fontana, koje i danas rade, funkcionisalo je uz pomoć gravitacije i pritiska.

   Nakon što sam prešao jedan deo uspona shvatio sam da moji zglobovi neće moći to da podnesu, pa sam rešio da odustanem i da se vratim dole. Vreme sam iskoristio da još malo obiđem te bazene, kao i mali muzej. U njemu su mi najzanimljivije bile replike fresaka sa Lavlje stene. One se nalaze, otprilike, na pola puta do njenog vrha. Prvobitno je bila oslikana površina dimenzija 140 x 40 m i na njoj je prikazano oko 500 polunagih devojaka. Nažalost, sačuvano je tek nešto više od dvadesetak predstava tih dama. Inače, svaka od njih ima savršene grudi. Nije jasno ko su te žene, pa ima raznih teorija: kraljevske supruge, sveštenice, nekakve budističke nimfe itd. Crteži su fantastični!

   Tokom muvanja po podnožju Lavlje stene, čekajući prijatelje da se spuste, zamalo da mi jedan makaki majmun mazne sladoled. Dok sam bezbrižno lizao sladoled nisam primetio da mi se prikrada, ali ga je zapazio neki vozač tuk – tuka i oterao ga kamenicom. Na kraju dana otišli smo u naš lodz i to bi bilo to.