Putovanje u Uzbekistan 2012. (1. deo)

U STAMBOLU NA BOSFORU

   Naša tročlana, mešovita, muško-ženska ekipa, ukrcala se u voz koji je iz Beograda krenuo ka Sofiji. Po ko zna koji put putujem ovom trasom, ali prvi put večernjim vozom. Zato što je srpska železnica ukinula jutarnji polazak na ovoj liniji. Kakva je situacija u našoj železnici, dobro je što i ovaj noćni još uvek ide. U vozu je bila gužva. Većinu putnika činili su belosvetski bekpekeri. Voz je bio standardno katastrofalan. Jedina dobra osobina srpskih vozova na liniji za bugarsku prestonicu, bila je ta što su uglavnom išli poluprazni. Izgleda da je ta dobra osobina nestala ukidanjem jutarnjeg polaska za Sofiju, pošto je od tad preostali večernji voz uglavnom pun putnika. Kušet-kreveti su bili mali, a vrućina u vagonu velika.

   Naravno, u Sofiju smo stigli sa par sati zakašnjenja. Usledila je kupovina autobuskih karata za Istanbul, kratak odmor u staničnom kafeu, a onda i nastavak putovanja. Za razliku od voza, u autobusu je bilo malo putnika, te se svako od nas raspištoljio na po dva sedišta. Nakon osam, devet sati vožnje stigli smo u najznačajniji turski grad. Posle kratkog lutanja smestili smo se u hostel “Levantin”. Soba nam je bila baš “basic”, tačnije od nameštaja je imala samo krevete.

   Posle kratkog odmora izašao sam sa “lepšom trećinom” naše družine da se malo promuvamo Istanbulom. Kako smo ipak bili umorni, prošetali smo se samo glavnom pešačkom dzadom Istiklal i poprečnim ulicama oko nje. Iako je bilo prilično kasno grad je bio i te kako živ. Restorani, kafei, klubovi bili su krcati ljudima. Po ulicama se tiskala masa ljudi. Sa pokretnih roštilja dimilo se vruće kestenje. Prodavci pored svojih malih uličnih tezgi bučno su hvalili svoju robu. Između bandera visili su razapeti lampioni. Šarenom svetlošću ukrašene su i pojedine fasade. Ramazan. Na sve strane vreva, gužva, svi su delovali veselo. U vazduhu se mešala raznolika muzika koja je treštala iz brojnih lokala. Gotovo u isto vreme oboje smo se setili Beča, gde smo išli po uzbekistanske vize i iz koga smo se nedavno vratili. Kakav bre Beč, gde on može da se poredi sa Carigradom! Tamo u 21 h nema žive duše i ništa se ne čuje, kao kad isključiš ton na TV-u.

   Pošto nam je sutradan let bio uveče, tek posle 20 h, imali smo gotovo ceo dan za Istanbul. Rešili smo da prvo odemo do Pjer Loti kafea. Ovaj, verovatno najpoznatiji kafe Stambola, nalazi se na brdu iznad Zlatnog roga, u delu grada koji se zove Ejup. Ime je dobio po Ejupu Esnariju koji je bio prijatelj proroka Muhameda, a poginuo je pod zidinama Carigrada prilikom neuspešne arapske opsade 674 – 678. godine. Ovde se sada nalazi dzamija koja mu je posvećena, kao i njegov grob. Oko svečevog groba želeli su i drugi da budu sahranjeni i tako je nastalo veliko groblje. Mi nismo prošli kao pored turskog groblja, već smo žičarom prešli preko groblja i izbili pravo na vrh brda nedaleko od Pjer Loti kafea. U njemu je nekada dane i dane provodio francuski pomorski oficir, veliki putnik i pisac Pjer Loti, što je na kraju prouzrokovalo da ovo kafanče ponese njegovo ime. Pjer Loti je svojevremeno bio popularan kao pisac, međutim sada je prilično zaboravljen. Čini mi se da je danas ovaj ugostiteljski objekat na Ejupu poznatiji od osobe čije ime nosi. Možda grešim, ali ja sam prvo čuo za kafanu, a tek posle sam malo proučio biografiju ovog Francuza. Tako sam saznao i da je on bio veliki prijatelj Božidara Karađorđevića, crne ovce srpske kraljevske dinastije. Božidar je bio pariski boem, umetnik, prevodilac, avanturista, veliki putnik i putopisac. Proputovao je celu Evropu, severnu Afriku, Indiju. Osim sa Pjer Lotijem, družio se i sa Sarom Bernar, Lamartinom, Viktorom Igoom. Dok smo kafenisali u debeloj hladovini bašte ovog kafea i uživali u pogledu na Zlatni rog, nisam razmišljao ni o Pjeru Lotiju, ni o Božidaru Karađorđeviću, već o Zuki Dzumhuru. O ovoj kafanici na bregu on je pisao u svom “Nekrologu jednoj čaršiji”. Kad god dođem u Stambol počnu po glavi da mi se motaju Zukini tekstovi o ovom gradu. Čuveni turski pisac Orhan Pamuk napisao je par stotina stranica o Istanbulu, na to dodao gomilu starih fotografija i tako predstavio svoj rodni grad. Sve je to lepo i zanimljivo, ali po meni je Zuko Dzumhur u par pričica i uz pomoć nekoliko svojih crteža to bolje odradio.

   Bez obzira što nam je baš prijalo u ovom kafeu, morali smo da ustanemo i krenemo dalje. Spustili smo se kroz groblje i otišli do Ejup dzamije, a potom i do turbeta velikog vezira Mehmed Paše Sokolovića, najslavnijeg Srbina u osmanlijskoj istoriji. Mehmed Paša Sokolović nikada nije zaboravio svoje poreklo, te je kao veliki vezir puno toga dobrog učinio za srpski narod. Između ostalog izdejstvovao je obnovu patrijaršije. Dalje smo obalom Zlatnog roga došli do bugarske gvozdene crkve. Ona je u potpunosti napravljena od gvožđa krajem XIX veka u Beču, odakle je brodovima, preko Dunava i Crnog mora dopremljena do Fenera i tu sklopljena. Sledeća na redu bila je dzamija Rustem Paše. Posebno je zanimljiva njena unutrašnjost koja je ukrašena čuvenim plavim pločicama iz Iznika. U osmanlijskoj tradiciji pominjani Mehmed Paša Sokolović je ostao upamćen kao jedan od najvećih i najboljih vezira, dok Rustem Paša važi za jednog od najomraženijih vezira. I on je poreklom sa ovih naših prostora, bio je Srbin katolik, ili možda Hrvat.

Turbe Mehmed Paše Sokolovića

   Današnji obilazak kulturno istorijskih znamenitosti Istanbula, završili smo odlaskom do Sulejmanije. Ova veličanstvena dzamija podignuta je po naredbi sultana Sulejmana Veličanstvenog, a izgradio ju je poznati otomanski neimar Mimara Sinan. U dvorištu dzamije nalazi se grob Sulejmana i omiljene mu žene Rokselane. Tu ispred Sulejmanije pokušao je da me uradi turski čistač cipela, kome je ispred mene ispala četka za glancanje. Da ne znam za foru, kao lepo vaspitan čovek, zaustavio bih čistača i rekao da mu je ispala četka. Onda bi se on zahvaljivao do besvesti i navaljivao da mi u znak zahvalnosti očisti cipele. Nakon što bi mi izglancao obuću, tražio bi da mu se za to plati, a u pitanju bi bila neka bolesno visoka cifra. Ako ne bih hteo da mu platim nastala bi galama, vika, gungula, a umešali bi se i njegovi saradnici koji se tu muvaju. Većina zbunjenih turista u takvoj situaciji plaća tu traženu sumu samo da se izvuče iz gužve. Ja sam preskočio ispalu četku i nastavio dalje, a čistač prevarant se vratio po svoju alatku i krenuo u potragu za nekim malo naivnijim strancem.

Bugarska gvozdena crkva

   Kod Galata mosta prvo smo mezili one ribe sa roštilja u lepinji, a potom je palo malo duže kuliranje u jednom od kafea na mostu. U jednom trenutku morali smo da ustanemo iz udobnih fotelja i da se uputimo do Taksima odakle su kretali minibusevi do aerodroma Sabiha Gokče.

   Dok smo se vozili kroz Istanbul na putu za aerodrom, prebrojavo sam svoje dosadašnje posete ovom gradu. Ovo je bio moj osmi dolazak u grad na Bosforu. Najduže sam bio u njemu prilikom svoje prve posete, nekih četiri, pet dana i tada sam obišao najveći broj znamenitosti Carigrada. Napravio sam, po nekom mom kriterijumu, spisak najzanimljivijih stvari i redom ih obilazio. Ostali moji dolasci u Istanbul bili su kraći, po dan, dva, ali maltene svaki put sam iskoristio priliku da nešto novo vidim. Tako sam tokom ovog putovanja posetio Ejup dzamiju i groblje, turbe Mehmed Paše Sokolovića, dzamiju Rustem Paše, Pjer Loti kafe, bugarsku gvozdenu crkvu i na kraju Sulejmaniju. Ej, ovakve stvari su došle na red tek nakon osam poseta Istanbulu! U mnogim izvikanim turističkim gradovima ovakvi spomenici kulture bi bili glavne atrakcije, a u Istanbulu dođu na red tek u osmoj turi. Ostalo je meni još štošta da obiđem po Stambolu, ali to ću u devetoj, desetoj, a možda i jedanaestoj poseti ovom gradu.

   Par sati smo proveli dreždeći na aerodromu Sabiha Gokče, u kome je sve skupo i u kome nema prostorije za pušenje, a onda smo se ukrcali u avion koji je poleteo ka Kazahstanu. Posle nekih pet sati leta, u cik zore, sleteli smo u Alma Atu.