Do Jermenije preko Turske i Gruzije 2011. (13. deo)

ZA BEOGRAD

   Dosta je bilo, došlo je vreme za povratak. Na moje insistiranje, karte za Istanbul kupili smo kod firme “Šafran”. Izgoreo sam od želje da se osvetim onom kompjuteru i da ga pobedim u šahu. Međutim, u busu nije bilo šaha, ni pasijansa, samo neki glupi filmovi sinhronizovani na turskom i njihovi TV kanali. Ništa od moje osvete.

   Konačno negde predveče stigli smo u Stambol. Kupili smo karte za autobus do Sofije. Imali smo još par sati do polaska, koje smo iskoristili da se ratosiljamo turskih lira. To smo izveli tako što smo se razbili donerima.

   Usledila je duga noćna vožnja i sabajle eto nas u Sofiji. Ostavili smo prtljag u staničnoj garderobi i malo se promuvali bugarskom prestonicom. Tačno u podne ukrcali smo se u voz, koji je iz nekog razloga kasnio u polasku čitav sat. Putnici su bili srpski šverceri, bugarski šverceri i stranci bekpekeri. Naši su vukli gomile kanti sa nekim bugarskim sirom i još kojekakve drke, dok su Bugari putovali sa praznim torbama koje će u Dimitrovgradu napuniti cigaretama.

   Seli smo u kupe u koji su se već smestile neke sredovečne bugarske švercerke. Nije im prijalo što smo ušli u njihov kupe, jer su nameravale da se raspištolje. Šta ćeš, ni mi nismo bili oduševljeni njihovim društvom. Naš ulazak u kupe su nekako prećutale, jer su znale da bi ih razumeli šta pričaju, ali kada je kondukter uveo jednog Kanađanina, osule su paljbu na ovoga što im dovodi te prljave, smrdljive strance bekpekere. Kanađanin, naravno, nije ništa razumeo, ali je ukapirao da se o njemu priča, a i video je da ga bugarske rospije mrko gledaju. Ispostavilo se da je Kanađanin zanimljiv lik. Više puta je bio u Srbiji i ona mu je baza za obilazak Evrope. Između ostalog bio je i u Kosovskoj Mitrovici. Mnogo mu je bilo bolje u severnom, nego u južnom delu ovog grada. Po njegovom mišljenju ljudi, iz severnog dela su mnogo bolji od onih iz južnog. Morao sam da ga pitam iz kojih pobuda je išao u Kosovsku Mitrovicu i šta je tamo tražio. On mi je na to odgovorio kontra pitanjem “A šta si ti tražio na Kavkazu”? Što jes, jes, u pravu je.

   Na granici je otpočela igra između bugarskih i srpskih carinika i bugarskih i srpskih švercera. Carinici nešto malo kao traže, ali svi se tu znaju i svi prolaze bez problema. Tako i ja prolazim sa malo većom, od dozvoljene, količinom konjaka kojeg sam dovukao iz Jermenije.

   U Dimitrovgradu su nas napustile švercerke, ali nam se pridružio jedan Irac kojeg je u naš kupe privuklo pivo kojim smo se snabdeli po ulasku u Srbiju. Irac je pravi Irac. Debeo, rumen, ćelav, sav istetoviran, sa minđušom na uvetu, u fudbalskom dresu i, naravno, obožava pivo. Ubrzo nam je ispričao šta mu se desilo u Sofiji. U nekom klubu savatala ga je neka bugarska prevarantkinja, naručila mu piće i sela za njegov sto. Zatim su došle i njene drugarice. Irac se napio ko zemlja, ili su mu možda nešto stavile u piće. Uglavnom, izgubio je svest, a probudio se opelješen. Kada je završio svoju priču, gotovo svečano je izjavio da od tada više ne pije, ali sve vreme je držao pivo u ruci. Kada smo mu ukazali na tu nedoslednost, odmahnuo je rukom i rekao da se pivo ne računa.

   Kada sam se prošli put vraćao sa Kavkaza, dok sam čekao polazak voza, u jednom kafeu pored železničke stanice i mene su pokušale da startuju neke Bugarke. Početak priče je identičan onome što se dogodilo Ircu. Dve izazovne Bugarke su htele da mi naruče piće i sednu za moj sto, ali sam ih ja otkačio. Bile su uporne da započnu konverzaciju sa mnom, ali nisu uspele. Mislim da su sa njima u šemi bila još i dva klipana koja su sedela malo dalje. Pošto su bile uporne i dosadne morao sam malo grublje da odreagujem i podignem glas. Tek tada su prvo one, a posle par minuta i ona dva bizgova napustili kafe. Pa, braćo Bugari, ja sam sa Balkana, nisam ostrvski šaran!

   Vožnja vozom se baš otegla, nikako da stignemo. Dobro smo kasnili. I najzad Beograd! Irca sam poveo sa sobom da ga ne bi odrali taksistički ološi oko železničke stanice. Uhvatio sam normalan taksi i prvo odvezao Irca do njegovog hostela, a ja nastavio dalje kući. Irac je hteo da mi da lovu za taksi, ali to nisam prihvatio. Bogami, njegov dolazak u Srbiju je obećavajući. U vozu nije ostao žedan, odvežen je besplatno taksijem do hostela, valjda će mu biti dobro i tokom daljeg boravka u našoj zemlji. Ako će već Bugarsku pamtiti po lošim stvarima koje su mu se tamo dogodile, valjda će se Srbije sećati po dobrim.